Датум уписа

Преврћући прашне књиге, тражећи Борхесове и Сабатове разговоре, пронашао сам четири свеске – мале, школске, са линијама, очигледно из плусквамперфекта. Пише Горан Дакић Двије са корицама, двије без. Листови се слабо држе, свако поређење са републичкосрпском културом случајно је и неминовно. Елем, куд пођох? Ах, да: пронашао сам, кажем, четири свеске, чије поријекло и намјена […]

недеља, јун 16, 2013 / 06:03

Преврћући прашне књиге, тражећи Борхесове и Сабатове разговоре, пронашао сам четири свеске – мале, школске, са линијама, очигледно из плусквамперфекта.

Пише Горан Дакић

Двије са корицама, двије без. Листови се слабо држе, свако поређење са републичкосрпском културом случајно је и неминовно. Елем, куд пођох? Ах, да: пронашао сам, кажем, четири свеске, чије поријекло и намјена на први поглед не бијаху ми познати. Узех да видим о каквим се мађијама ради и гле чуда: бијаху то четири лексикона направљена, што би рекао Балашевић, у времену једноцифрених рођендана, дакле током основног школовања у славонском селу Даљу, које лежаше на рајској ријеци Фисон, а да ли и данас лежи – не знам, дуго нисам ишао на ту страну. Пола сата након овог неочекиваног проналаска, из прашине је изронила и моја дражејша супруга, држећи славодобитно, као Зевс муњу, дневник anno domini 1993.

Прије него признам шта смо у тим крњим остацима драге прошлости пронашли, да кажем чему толики лексикони во времја оно: бијах тада смертно заљубљен у бесамртну богињу равничарску, чије име данас није битно (осим када га пјева Тома Здравковић). Дабоме да сам лексиконе правио свако мало само да би ми се она уписала у рубрике "Да ли сте заљубљени" и "Име и презиме симпатије". Све остало било је као пита на славама: најмање битно. Право да речем и ово: њени ме одговори нису прославили као заводника. Како сам и тада имао докторски рукопис, лексиконе су ми правиле разредне колегице и које су фломастерима (тада није било маркера!) по корицама исписивале враџбинске формуле "она плус он", при чему сам, ја, наравно, био он, а она – она. Авај, ни то није помогло, али су се формуле, као и записи свих уписаних, сачували, безмало двадесет година.

Види маја дарагаја да ме сјета растура и поче душу на памук да ми извлачи због старе љубави, кад не лези враже: по њеном се дневнику некакав Игор простро, к’о виногради у даљској равници. Разбашкарило се младо момче од четрнаест љета, а силина млађахне дјевојачке љубави моју је љубиму натјерала да на неколико страница, правилним, писаним словима, малко укошеним, изнова и изнова исписује његово име. Нисам, дакле, само ја прељубничко говедо, архив, како републички, тако и онај лични, крије многе тајне.

Сада оно најважније: моја жена и из тих времена њена најбоља пријатељица (категорија која се касније напрасно губи у животу) кад ти кажем да су обожавале New kids on the block, шпартале су уз некакву буџачку кафану "Нок" (тамо су се скупљали, је ли, локални фрајери) и заједно су попасле казну од мјесец дана строгог кућног притвора, јер су једно вече, у најобичнијем фрау Габријела лутању, заборавиле да имају кућу. У досади принудног затвора, а ради лакше корешподенције, измислиле су тајни језик, налик оном из земље Мордора, који овдје нећу говорити. Умало да заборавим: на свакој трећој страници стихови пјесама неправедно заборављене групе Дивљи кестен. Толико о успоменама моје супруге. Да видимо сада моју личну карту.

Ако је, дакле, вјеровати записаном, нај сам волио да једем, као свако ко је тих година био на екскурзији у Грчкој, гирос, а да пијем – Sprite (и то само онај у конзерви!). (Мој друг Мишо, један од ријетких који је остао тамо одакле су сви побјегли и отишли, био је једини дјечачки искрен, па је на ово питање написао: пасуљ! И данас покајнички клечим пред том искреношћу!) Цвијет: ружа. Боја: плава. Животиња: пас. За сада све је пет. Брука креће од омиљеног филма: Амерички нинџа 5. Ако треба, што би рекли дан након бјежања са часа, испричница, онда се она крије у факту да је овај филм телевизија Бели Манастир пуштала уз сваку Нову годину, Божић, Васкрс и о свим већим славама. Најдражи глумац: Ален Делон. Данас поуздано знам да сам то име случјано чуо на пецању са ујаком. И онда најпогубнији податак у мојој лексиконској биографији: омиљене пјевачице: Мерима Његомир и Селин Дион! Ни сада не знам како сам дошао до ове никада и никоме јасне фузије, али да сам дошао – дошао сам. Ћопића, Десанке и госпође Кристи не одричем се ни данас. Од серија – Санта Барбара, чини ми се да нисам пропуштао ни репризе, а озбиљнији познаваоци ове области вјерују да ово чудо од америчке теленовеле траје и данас. Острво мојих снова било је моје село (мало сам претјеривао), а омиљени град бијаше ми тада Париз.

На крају лексикона стоји и то да је Сања заљубљена, али не у мене.

Ко мари. Нико не љуби као моја жена што љуби.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *