Дарко Ристов Ђого: ТЕОПОЛИС – Ријеч о тамјану

"Их, бре, `де нађоше овај гробљански тамјан! Штипа за грло, уједа! Кад дође владика, да му ставите ево овај, миришљави", тако црквењаку говори средовјечни свештеник, старјешина једне српске цркве, док очекујемо долазак епископа

субота, 15 октобра, 2022 / 11:25

Тамјан је, можда, прво што сусретнемо када уђемо у цркву, понекад и прије него што цјеливамо прве иконе. Зато је он стварност, асоцијација, метафора и значење. Још деведесетих година вођа босанскохерцеговачких комуниста који су се брзо пресвлачили у "социјалдемократе" Нијаз Дураковић прославио се изјавом да му је тамјан загушљив. Солидан пјесник, текстуални плагијатор и један од твораца "босанске посебности" Мехмедалија Мак Диздар пјевао је о непостојећим "богумилима" и њиховим "прогонима" патетично идентификујући прогонитеље са "олтарима".

"Прованце и Ломбардије/Заре и Русије (овдје се текстуално разликују издања – понегдје стоји и "Расије", једна од латинских верзија имена Расциа – Рашка)… у омами тешког тамјана/ у борноме збору/ Крстова и мачева." Тамјан је, подједнако као и крст и звук звона, био оно прво ка чему су дојучерашњи хришћани градили нови, нетрпељиви однос.

ГОВОР ЖУТОГ ГРУМЕНА Он је увијек био више од просте смоле, више од грумена нечега што се топи, дими, уздиже, нестаје и испуњава нас. Сваки пут када се тамјан ставља у кадионицу, у току богослужења, свештеник изговара "молитву кађења": "кадило тебѣ, приносим, Христе…" Сваког вечерњег богослужења молимо се да наша молитва узиђе "яко/као кадило" пред Бога. И данас, када стојимо на гробовима наших најмилијих, када више нема ни шта да се каже, ни ко да каже, остаје тамјан да каже оно што ми не умијемо или немамо снаге да изговоримо.

Не чуди, онда, да, иако већина нас мало шта зна о Јовану Грчићу Миленку (1846–1875), и даље једна формално слаба пјесма у нама изазива дубоку потресеност: "Ужежи, ћерко, кандило! / Не штеди жута тамјана! Помол’ се Богу с матером / за душу малог Дамјана…" Ако је истина да је Хемингвеј успио да напише најкраћу причу на свијету ставивши на папир ријечи "Дјечије ципелице на продају. Некоришћене", онда је у осам стихова српске пјесме стало ништа мање трагедије и много више метафизике.

У међувремену је "жутог тамјана" сасвим нестало. Тај неугледни тамјан нашег дјетињства који је преживио вијекове ропства, године окупације и деценије комунизма нису успјели да истисну ни Дураковић ни дураковићи. Постепено га је замјењивао углађенији, напудерисани, увозни грчки тамјан.

Он није – попут старог тамјана и ријечи Јеванђеља – "штипао за очи" и "загушивао". Послије њега се сасвим не прозрачује. Постоји и верзија која сасвим не "дими" већ само "мирише", прилагођена времену "безалкохолног алкохола" и заслађивача горих од шећера. Времену Јеванђеља које може и треба једино да прија, да омогући човјеку да му је "лијепо у Цркви", али без опасности да нешто не повриједи лахорасти доживљај "храма" као мјеста "медитације". Нови тамјан је дошао као и све остало из Хеладе: на почетку да покаже своју "надмоћ" и "рафинисаност", своју "изворност" и "црквеност", у једном споју српског и "византијског", као израз српског аутоколонијалног неовизантинизма.

Затим је истиснуо и замијенио све оно "старо", "назадно" и "националистичко", све што је мирисало на оно прије њега. Србо-нео-хеленизам га још понегдје трпи, али му се подсмјехује. Трпи, чекају да изумре. Јер србо-нео-византинизам је успио да истисне са мјеста у литургији најљепше стихове владике Николаја или Војислава Илића. За разлику од цркве нашег дјетињства, на литургији ће се данас сасвим ријетко чути сјетне и величанствене мелодије за "Небеску Србију" охридског и жичког светитеља или на антологијску пјесму "Ко удара тако позно…".

Србо-нео-византинизам је замијенио све то монотоним запјевањем псалама "јер је тако по типику", игноришући, једном снагом горде деструктивности, вијекове српског типика и осјећања живота. Српски народ и дух који је привукао душу једног "Грчића" да и сам постане Србин ишчезавао је попут дима из свакога коме су импресије неовизантинизма затамниле дјетињско али исконско осјећање достојанства сопствене црквености…

ЗА ПОСЛЕДЊИ ЧАС Када смо тог касног фебруара коначно дошли у кућу покојнице, на једном превоју чајничке општине за који никада ниси сигуран рачуна ли се у Републику Српску или у Црну Гору, требало је да се пође према гробљу, кроз пртину, наниже. У парохијској торби, поред двије богослужбене књиге, биљежнице, босиљка и флашице вина, носим металну кутију од бомбона и у њој "брикет" и тамјан. Када сам се сјетио да ми је остало свега неколико груменова "светогорског тамјана", било је касно. Требало је почети опијело. Једно зрнце за опијело, друго за сахрану, рачунам у себи.

Међутим на улазу у трошну сеоску кућу сусреће ме син покојнице: "Оче, узмите овај тамјан ту. То је мајка читавог живота држала под иконом за овај час." Жути, стари, крупни тамјан, онај који смо носили са собом по избегличким смјештајима и који би мајка с времена на вријеме ставила на "плату" "смедеревца" или пећи "сандуклије". Који, када сав испуни просторију мирисом, доноси и пред Бога уздиже читаве пасове наших предака, сва покољења окађена њиме. Који када изгори не оставља за собом камену масу угља већ сагори сав, претворивши се тек у зрно које као да и само чека коначну судбину свијета и васкрсење мртвих. Тај данас презрени тамјан једна је старица читавог живота чувала за овај час.

Од тада и ја чувам једну папирну кесицу таквог тамјана за тај час. А понекад се нађе и који грумен у џепу мантије да га, из чисте носталгије (а неко би можда помислио и злобе) ставим у кадионицу, бар мало помјеривши у страну зрнца оног напирлитаног, финог, грчког тамјана. Нека се уздиже, и мирише и штипа, коме је већ тежак.