Дарко Ристов Ђого: Српске после избора а пред Ломпаровим питањем

У свом најновијем гостовању на "Новом Стандарду" Мило Ломпар је лапидарно истакао суштину опасности и проблема са којим се сучава овај кутак свесрпског Отачаства у коме живим а који се назива Српском.

понедељак, 7 новембра, 2022 / 13:53

Да ли ће национална идеја моћи да издржи толико друштвено раслојавање?

Да ли ће људи моћи да бране своје друштвено постојање као национално опредјељених људи где у исто време се урушавају други аспекти њиховог живота?"

Ломпарово питање би у нормалним околностима подстакло живу расправу, када бисмо имали српску агору лишену личних интереса, сујета и спремну да по цијену конфликта са носиоцима моћи опомене оне који утичу на живот Српске. Избор између националне кохезије и друштвене правде ужасавајући је за српско биће које је национално ослобађање управо доживљавало као борбу за социјалну правду, на трагу поимања народа не само као просте интересне групације већ завјетне заједнице у којој је смисао политичког живота не у простој дистрибуцији добара већ у органском јединству упокојених, живих и нерођених у Христу. Свакако, лако је апстраховати и једно и друго, сматрати "национализам" пуким додатком "политичкој заједници" а социјалну правду "идеалом" ако говорите о држави у неком утопијском спису. Ако пак гледате слике оних који су живот дали за Српску која ће бити и српска и праведна, онда су улози већи од теоријских – животни су.

Када под "националном кохезијом" и "борбом за Српску" подразумијеваш лични интерес и социјалну неправду, онда није чудо да ће с временом све више људи одбацивати или искреност говорника (у бољем случају) или сам концепт "националне кохезије" и вриједности националне борбе и завјетног погледа на своју прошлост, садашњост и будућност (у горем случају). Како је мени много стало до, како би рекао Јорам Хазони, "врлине национализма", сматрам да је стопљеност "националне борбе" и "друштвеног раслојавања" ужасавајућа опасност са опстанак Српске. И зато епилог октобарских избора не гледам очима прерасподјеле политичких снага већ могућности да се оно што је Ломпар примијетио умањи или сасвим елиминише.

Једну заједницу не чине само они који су спремни да сагледавају идеје, процесе, више смислове и метаперспективе. Штавише, углавном је сачињавају људи интуитивног посматрања стварности, а образовна запуштеност Српске учинила је наше сународнике још мање склоним неком дубљем промишљању о политичком животу и организовању. Зато се људи заправо интуитивно и опредјељују за оно до чега им је у том моменту стало, мада могу да дијеле исте вриједности. Људи који су на протеклим изборима гласали за "суверенистичку" власт или опозцију која "тражи праведније друштво" нису припадници два народа већ су се људи углавном опредјељивали за мање зло: за "нову аристократију" која ипак одражава и националну реторику и русофилско расположење народа или за други дио те "нове аристократије" који јој је обећавао више социјалне правде. Наводници испред суверенизма власти и социјалне правде опозиције посљедица су не моје личне сумњичавости већ историјског искуства.

"Суверена" власт је настала процесом дугог вазалног послушања које је у периоду 1997-2008. елиминисало све елементе и садржаје присуства Србије у Српској (школски програми, телевизија, платни промет, симболичка досљедност заједничким и недјљеивим обиљежјима као што су нормалан српски грб и химна "Боже правде"). Опозиција нам обећава "социјалну правду", иако не само да главне партије опозициије и саме имају прошлост "првобитне акумулације капитала" у току рата већ су се увијек и непогрешиво понашале ка оним ресурсима на "заједничком нивоу" које су у скорије вријеме освајале на исти начин на који је то чинила и власт: запошљавањем најприје функционера и активиста, према унутарстраначким критеријумима.

Зато избор и никада није био сасвим различит ни сасвим реалан: класа политичара углавном представља једну готово неразговјетно исту касту која свјесно продаје два наратива која није спремна да живи, али за које знају да нас погађају у живац, у средиште, у оно што јесмо – или у осјетљивост ка гробовима предака и љубави према Српској или у осјетљивост на друштвено раслојавање, на чињеницу да на наше очи најгори из овог друштва преко ноћи постају изузетно богати само због тога што су "умјешни" у безобзирности.

Најбољи исход избора у Српској сви свакако била ауторефлексивна замишљеност и једних и других. Власт која би схватила да се пропаст избјегла (ипак) за длаку, опозиција која би схватила да не можеш никад и ни по коју цијену тражити подршку изван Српске да би управљао земљом која је настала на одупирању странцу и агресији. То се, међутим, неће десити: самозаљубљеност политичарâ не дозвољава им да се погледају у огледало, а опште убјеђење да је у политици важно само демонстрирати моћ и неки облик безобразлука чиниће да ће се још дуго чути само поруке о "побједи народа" и "изборној крађи", без иоле запитаности зашто је толико "издајника" у том истом народу ("да ипак људима социјална правда не значи више него што смо мислили?") или зашто људи и даље гласају за човјека који, када многи други то не желе, има петљу да се јавно састане са В.В. Путиним ("а да ипак нисмо својом бљутавом неодлучношћу на међународном плану и недостатском идеологије удаљили многе гласаче?")

Најбоље би и најкорисније било да неки облик ауторефлексије, ако не већ хришћанског покајања и преумљења, наступи и у власти и у опозицији. Но наш човјек је мало склон преумљењу, преиспитивању себе, а политичар се од њега брани од самих почетака своје каријере.

Није тешко предвидјети на шта ће личити постизборни политички живот Српске. Политичке партије су најприје инетересне групе, фирме, па ће неке од њих размишљати на који начин да продају свој производ и даље – колико и како могу да продају своја виђења стварности (не и "идеје" јер идеја у нашем политичком животу одавно нема). О томе ће размишљати и појединци. Политичке фирме не могу до вијека да живе изван система који омогућава њиховим активистима одређене привилегије, па се оне у суштини увијек баве питањем како доћи до државних намјештења, тендера и осталих привилегија.

Опозиција ће размишљати о томе да ли јој вриједи и даље "борба са режимом" или су се поједини опозиционари заморили ишчекивања да они распоређују однос привилегије и лојалности. Наравно, биће и оних који ће сматрати да је борба против режима једини њихов политички капитал и то такав који у друштву социјалне неправде може бити само већи. Власт ће, као и до сада, штедро наградити своје кадрове, наћи начина да остави на окупу и лојалне партнере као и да привуче колебљиве и уморне у опозицији. Ни једни, ни други, осим ријетких и личних изузетака, неће се позабавити поријеклом политичког поретка, о великим ријечима које су употребљавали у кампањи, нико се неће погледати у огледало.

Власт неће схватити да непотизмом и државним криминалом уништаваш сами смисао Српске као политичке заједнице, опозиција неће схватити да сваки пут када одеш србофобним чекачима краја Српске да им се пожалиш на сопствену – макар и најгору власт – излазиш из политичке заједнице, полиса Српске, из Атине ка Персијанцима.

Нико се неће погледати у огледало. И у томе је, уколико се ипак неко не погледа, и даље неразрјешиви чвор у политичком и друштвеном животу Српске. Једино још Свети Стефан гледа своју Српску.