Дарко Ристов Ђого: Реформа универзитета сирјеч високих школа преображеније

Као и сви „припадници академског особља“ једне од „високошколских установа на јавним универзитетима“ (српски: као професор на Богословском факултету) помно сам ових дана пратио најаве које су долазиле из од скора ресорног нам министарства и г. Министра.

среда, јул 24, 2019 / 08:38

Наравно, што размишљајући о стварности наших факултета, што о будућности мога Факултета, што о будућности моје дјеце, гледам сваку назнаку могућих промијена које су, бар око тога можемо сви да се сложимо, неопходне јер готово да се нема више куд. И то не само да се нема више куд по питању јадних бројки уписаних студената на јавне универзитете у Републици Српској. Нема се више куд ни по питању знања са којим студенти долазе на факултете. О томе да се нема више куд са дипломама универзитета (или, на жалост, данас већ има: пут простора на које су мога дједа Владимира одвели као ратног заробљеника 1942. године), не вриједи више ни трошити ријечи.

Па, добро – да ништа друго не буде од најављене реформе образовања, чињеница да се бар један министар у Влади Републике Српске (или у свим владама Српске у посљедњих 27 година) није претварао да је у његовом ресору све сјајно и бајковито, вриједна је историјског памћења. Помало је занимљиво гледати ту пукотину на фасади „никад нам није било боље“ наратива који је једина званична партијска линија коју заступа власт (к`о и свака власт).

Морам да признам да, иако и сам годинама кукам на много шта на нашим универзитетима, нимало ми се није допао нагло консензус РТРСа и БН о томе да је стање у високом школству „катастрофално“. И док нас једни убјеђују да живимо у српској верзији Швајцарске, а други у балканском Бурундију, одједном су се то вече сложили да је за све криво стање на универзитетима.

Ето прве користи од најављене реформе. Слога љутих медијских непријатеља. Зашто се опозиционом гласилу допада прво признање власти да има бар нешто „катастрофално“ у иначе преславној нам Републици, сасвим ми је јасно. Одакле нагла спремност власти да призна универзитетски Чернобиљ – не могу да докучим.

Оно што, ипак, дјелује сасвим аутентично и помало пружа наду јесте утисак да је самом г. Министру (Срђан Рајчевић, прим. Фронтала) заиста искрено стало до реформе. А како је он, уз свега још неколико имена, човјек у кога имам доста повјерења, настојаћу да овим једним текстом не нашкодим њему, него укажем на странпутице прошлости и евентуалне ћорсокаке будућности.

Куда и како?

Морам да кажем да ме помало зебњом испуњава реторика која се употебљава: „тржиште рада“, „тржишна утакмица“, „оријентација ка реалном сектору“. Потпуно схватам да је г. Mинистар практичан човјек и да мора практично да размишља, али се као сви професори хуманистичких наука и умјетности помало питам гдје се деде философија универзитета?

Јер, драга господо практичари, инжењери, технолози и аналитичари, сам универзитет није настао без извјесног промишљања о томе шта универзитет јесте и чему он служи. Било да узмемо као примјер пред-хумболтовски, хумболтовски или болоњски систем „високог школства“, сваки од њих је настао не само ради потреба „тржишта рада“, него ради потреба човјека – Универзитет је ту не само да би производио кадрове, него да би помогао човјеку да одговори на питање о смислу постојања.

Наравно, овдје се морамо вратити на питање свих питања, оно о односу рада и смисла постојања. Ларс Свенсен, ако већ не неко други, опоменуо би нас колико је човјеку потребно не само да ради, већ и да осјети да је оно што ради смислено и смислотвореће. Зато је битно да једно друштво нема само „тржишно неопходне“ факултете. Чак и да га створимо, такво друштво би било пакао. Шта и иначе значи „тржишни приступ“? Да ли је могуће од академског музичара створити само пуког забављача маса?

Стварност тржишта је неопходна, али то је банална стварност. Први ниво културе, рекао би покојни владика Данило Крстић, ниво је пијаце. Као професор на Богословском факултету и сам сам свјестан шта значи општа диктатура новца. Није риједак случај да и сам будем изложен критици појединих епископа да учим дјецу непотребним стварима, као шо су мисли и животи великих Отаца Цркве, у друштву у коме се од свештеника очекује да буде „практичар“ и да просто „врши обреде“ „без много философије“ (макар и светоотачке философије).

Па, ипак, ми смо без Василија Великог и Максима Исповједника, без Светог Саве, без Христа Богочовјека, без Јерусалима и Александрије и Кијева изгубљени људи. Вјеровали или не, али западне протестантске деноминације већ имају у својим школским програмима „менаџмент у Цркви“. Можда има браће свештеника умјешнијих и мање умјешних, „прктичара“ и „теоретичара“, али функција Богословског факултета није да предаје „менаџмент црквених послова“ него да разгори призив кога би требало да буде у младом човјеку. Слично ствари стоје са студијама философије, књижевности, педагогије, ми не служимо ничему на тржишту али је живот без сваке од ових човјекових потрага за сопственим бићем повратак у праисторију.

Зато је, прије него што се подухватимо питања како реформисати наш систем (или хаос), најприје потребно одговорити на питање зашто? Камо? Који је то коначни циљ процеса, осим повезивања реалног сектора и универзитета. Занимљио је и врло важно да је наш „нереални“ сектор по свему био бољи од „тржишног“. Први примјер који ми пада на памет јесте Камерни хор одсјека за црквену музику Музичке академије у Источном Сарајеву – вјечито забринути Раде Радовић са њима деценијама ниже успјех са успјехом. Ако је у постмодерни све тржиште, онда је можда баш „тржиште“ културе наше најуспјешније тржиште.

У чему онда јесте проблем? У неквалитету. У томе што је универзитет препун кафанских философа, доучених „стваралаца“, али и „тржишно успјешних“ директора и функционера, који су пожељели да на брзу руку стечени капитал замјене за „др“ и „проф“ испред имена. Укратко: и на универзитетима има друштвеног талога. Али друштвени талог на универзитетима није ту због неке екстраординарне метафизичке кривице универзитета, већ због муљавости друштва које се не седиментира, него наставља да проживљава своје „смутно времја“ од 1992. наовамо.

Друштвени контекст (I): која је функција универзитета?

Фраза о „тржишној оријентисаности“ универзитета не само да одсликава једну релативно плитку философију образовања (тачније: недостатак било какве философије образовања) него такође открива тужну чињеницу – универзитет је већ одавно посматран прије свега као некомерцијалан и самим тим готово штетан облик организовања некаквих друштвених структура и институција јавне управе.

Република Српска је стварала у свом настанку факултете и универзитете зато што је имала потребу да школује кадар, али и зато што су универзитети прилично важан показатељ озбиљности и уређености једног друштва. Тиме: ако сте у стању да у сред рата организујете какаву-такву наставу и тако омогућите студентима који су прије 1992. студирали да окончају студије, већ сте се донекле квалификовали да личите на државу. Са временом се, ипак, незванична функција јавних универзитета измијенила.

Њихов примарни циљ није био ни школовање као такво, ни показивање државности, него делегирање бриге за омладину родитељима у периоду када се у СФРЈ већ очекивало да се млади човјек може запослити и евентуално засновати породицу. Наиме, није никаква тајна да људи имају економска и друштвена очекивања, која сматрају нормалним чак и када друштвена ситуација већ одавно не одговара околностима која су та очекивања произвела и утврдила. Огроман дио средњовјечне популације Републике Српске и данас за друштвени стандард узима „златно доба“ СФРЈ (обично хронолошки смјештено у седамдесете године ХХ в.). То значи да се подразумијева да млади човјек треба да заврши што је могуће више школе, а затим добије посао у јавној управи или у (државној или друштвеној) фабрици.

Огроман дио наших средњевјечних суграђана напросто очекује некакву државну реиндустријализацију. Партијске структуре такође знају једну стару истину: људи не воле да им рушите очекивања. Зато углавном из изборног циклуса у циклус ипак запошљавају у јавни управни сектор понеког ко се за то квалификовао преданим страначким радом, док остатак људи чека сљедећи изборни циклус. То раде све политичке партије (и зато руководство било које политичке странке зна да не може дуго бити у опозицији, лишено прилике да искаже моћ да задовољи клијентске потребе чланства). Какаве онда ово везе има са функцијом универзитета? Врло линеарне.

Јавни универзитети су практично двије деценије имали непосредну друштвену улогу да склоне људе од 19 до 28 година са грбаче „државе“, јер су олакшаном уписном политиком за све, омогућавали готово свим свршеним средњошколцима студирање и то не зато што је квалитет средњешколског образовања волшебно порастао послије рата (напротив, постепено се али стално снижавао и нестајао) него зато што држава са оваквом привредом не зна шта би са средњешколцем сада када ФАМОС више пракрично не постоји.

Или је ситуација била таква до недавно. Како је „предзиђе Кршћанства“ у међувремено почело масивно да се исељава у правцу највољеније земље благостања, тако су на упражњена мјеста ненољно морали да дођу „бизантијски“ радници. Западни дио Српске је, штавише, почео и сам да се гиба у правцу Марибор – Блајбург, али и даље.

То је одједном ослободило државу од потребе да размишља о притиску незадовољне омладине. Иако реторика забринутости не јењава, као и формирање комисија, савјета, радних ручкова и осталих алата за стварање привида рада, тешко је појмити носиоце власти како гутају персене и прескачу ручкове због масовног одлива младих људи према земљама Трећег Рајха. Штавише, управо ће ово растерећивање државе од потребе да се бави са „вишком“ радне снаге бити један од главних разлога зашто ће се Влада Републике Српске у будућности осјећати мање обавезном да унаприједи јавно школство а не више.

Успут, морам да напоменем да ми је чудновато реално дјеловао консензус који су новинар РТРСа и сам г. Министар постигли по питању мотивисаности младог човјека да остане у Српској, ако оставимо по страни патриотизам. Нисам баш сасвим сигуран шта су мислили тиме да кажу.

Као човјек коме се у бар два наврата нудило да одем из Српске и заснујем живот тамо, морам рећи да сам остао само због патриотизма, не подразумијевајући под тиме јефтино кафанско бављење, него управо жељу да останем на страшноме мјесту гдје су стајали бољи од мене. Морам да признам да нисам схватио до краја ни поенту питања ни одговора. Наравно да неће само љубав ка отаџбини натјерати људе да буду тамо гдје не могу, ни да једу хљеб насушни, али Српска никада неће бити Јужна Кореја, Јапан или Њемачка. „Без патриотизма“ не постоји ниједан добар разлог зашто бисте живјели овдје.

Друштвени контекст (II): партија – посао – диплома; умјесто: способност – диплома – посао

Већ се дотакосмо једног питања које су се и новинар РТРС Младен Вујновић и сам г. Министар храбро изнијели напријед: политичко запошљавање. Остаје питање како ће страначке колеге министра Рајчевића посматрати чињеницу да је г. Министар практично признао оно што сви знамо а то је да се у јавној управи у 90% случајева запошљавања врше по страначком кључу („млад је, излеће се“, „ма нека прича, само нек не дира ништа“ или нешто треће) као и да ли ће оно што је г. Министар храбро и искрено понудио као залог озбиљности и искрености – сопствену политичку каријеру – заиста доћи на наплату.

Међутим, много је важнији одговор који је г. Министар дао: он се, укратко, нада да ће реални сектор пресудити о квалитету кадрова. Поштено. Нема замајавања типа: „не, није мој син запослен тамо зато што је мој син него зато што је био одличан студент“. Јавни сектор – партијама, реални – самом себи, а становништво које нема среће са партијама нека се школује и иде ка реалном сектору.

Међутим, постоје два битна методолошка проблема са оваквом поставком ствари. Један је такође практичан и тиче се (не)присуства реалног сектора на истоку Српске. Овдје, драги моји, фрабрика и свега осталог реалног готово да нема. Ужасно мало људи може да рачуна на посао у некој приватној доброј фирми. Постоје остаци бивших предузећа који су још профитабилни, али су приватизовани и држе их локални моћници и можеш бити Тесла и Ајнштајн истовремено, али нећеш добити више од 950 КМ као инжењер било чега. Тек је поменути библијски егзодус ка Лијепој њиховој помало побољшао стање у занатима. Све остало – мораш да тражиш у јавном сектору. Дакле, како ће реални сектор, кога на Истоку нема, да одржи Универзитет у Источном Сарајеву?

Друго питање је такође методолошко и тиче се поштења и ефикасности јавне управе коју, како рекосмо, јавно и јасно сачињавају људи које је изабрала партија по своме кључу. А њу не обавезује да, када већ може да бира, бар изабере „од својих“ стручњаке за области. Бира се по систему „јачине кандидата“ и „јачине функције“, па тако љекар може добити „јаку“ фирму из области пољопривреде, а пољопривредни инжењер дом здравља. И све то нас доводи до оне Андрићевске „рђаве управе“ и опомене о томе да само неко вријеме „рђаве управе“ може да уназади и исцрпи један народ у размјерама које су несагледиве. А онда је немогуће засновати реални сектор. Неразвијен реалан сектор онда за собом вуче сиромашније друштво. које опет погодује страначком клијентизму и зато тешко настаје једно друштво унутар кога је реални сектор довољно јак да процјењује чија диплома је пожељна. Јер, уз све дипломе и недостатке диплома, једној грађевинској фирми је већа брига како обезбједити тендер, него да као наћи архитекту.

Дакле, да би реални сектор могао уопште да просуђује о квалитету образовања па и о пожељним профилима образовања, он и сам мора да буде јак, јачи од јавне управе. Чини ми се да бисмо тада дошли у једну ситуацију коју прижељкује министар: млади људи би се послије средње школе опредјељивали да студирају оне студијске програме који су тражени на тржишту рада и то на оним факултетима који су пожељни код послодаваца. Имали бисмо систем: способност – диплома – посао умјесто данашњег партија – посао – диплома. На овом мјесту ми остаје само да се надам да постоји нешто што г. Министар зна и види, а да ја не знам и не видим. Очајнички желим да је он у праву и да ће се нешто промијенити у правцу у коме он размишља и предвиђа.

Друштвени контекст (III): када ће се поново успоставити педагошки стандард?

Оно што мене, ипак, чини забринутим и нерасположеним и спорим за вјеровање у ефекте нове реформе јесте свеопшти недостатак друштвене вертикале. Оног педагошког стандарда према којем постоји ма каква (хи)јерархија у друштву, те се зна ко коси а ко воду носи, ко је учитељица а ко ђак, ко предсједник државе. ко премијер, ко професор, а ко студент. Како и зашто се поменута вертикала изгубила, захтијевало би, поред овог тома, још бар 10 исписаних томова. Оно што пристојности у грађанима још има – и то је наслијеђено из два предходна система, предкомунистичког и комунистичког. Али све се са временом осипа. Када једном схвате колико је ниско постављена љествица судског (не)кажњавања за преступе, људска бића су склона да ту љествицу прескачу у трку, као на 400м са препонама.

Иако је паду друштвене хијерархије погодовало ратно вријеме, од рата је прошло исувише много да би он могао бити једини кривац за то. Један дио кривице без сумње припада свим политичким странкама и њиховим лидерима, јер ми није познат случај макар једног иоле више позиционираног лидера, који није био склон да „замоли“ неки истражни орган да буде благонаклонији ка неком од страначким колега, пријатеља итд. А ако се већ сређују хидроелектране и комбинати, нико није луд да бар не среди свом дјетету мјесто код „боље“ васпитачице. Код „боље“ учитељице. Да не изврши притисак на директорицу. Да не среди „неки испит“. И тако у недоглед.

Недостатак педагошког консензуса једног друштва – оне свеопште сагласности да се мора знати неки однос субординације на релацији ученик – учитељ, студент – професор – лош је знак за то друштво. Република Српска је педагошки консензус изгубила управо у „реформама“ система образовања. Оног момента када смо дозволили да нам идеологија „студентских права“ постане доминантни оквир у коме раде професори на универзитетима, ми смо изгубили могућност да младе људе учимо. Постали смо „даваоци услуга“ директно зависни од „задовољства“ клијентеле.

Наравно, основна идеја није била лоша (опет онај пут у пакао и његове плочасте добре намјере). Требало је дати глас студентима. Можда ће тражити више кејнзијанства не економским факултетима? Више неомарксизма на социологији? Неопатристике на теологији? Алеаторике на Музичкој академији? Ништа од тога се није десило. Факултети су постали пијаце на којима се тргује бодовима, колоквијумима, присуством, испитима. Не мислим овдје само на вулгарну трговину. Чак и најрегуларнија ситуација на једном Факултету данас подсјећа на пијацу јер студенти већ годинама долаза на испите не зато да бисте провјерили њихово знање и труд, него да би они своје присуство и ма какав труд конвертовали у пожељну оцјену. У таквим условима сваки испит је сам по себи пијаца.

Реформа универзитета и питање школског образовања

Дакле, добар дио радикалних проблема није везан само за академско образовање. Губитак педагошког контекста, педагошке хијерархије, једнако је изражен и у основним и средњим школама. И то је један од проблема са којима се као професор константно сусрећем и који није лако ријешити. Дјецу је данас, сходно важећој идеологији коју је Српска објеручке прихватила, немогуће најтјерати на нешто науче. Дјеца имају своја права, од којих је право да не знају ништа најчешће истицано. Јер, људска бића не уче само због знатижеље: чак и када уче из знатижеље, људи морају да науче да уложе извјестан напор.

Напор је у суштини непријатна појава, па како, сходно идеологији која влада цијелим нашим системом образовања (од васпитања се одавно одустало), дјеца имају право да избјегавају било какву непријатност, она имају право да избјегавају и учење. И тако у основној, тако у средњој школи. На факултете долате врлодобри гимназијалци којима није сасвим јасно шта је то падеж. Који не знају гдје је Цариград и зашто је човјеку уопште потребно да зна гдје се шта налази када постоји џи-пи-ес.

Невјероватно много времена сте данас приморани да изгубите надокнађујући са студентима основно знање, за које се до прије само десет година подразумијевало да један средњошколац који напушта средњу школу – већ има. Можда ће сва та знања заиста постати тржишно неупотребљива, те се наша друштвена структура заиста приближи америчкој радничкој класи која не зна и нема потребу да зна гдје је Словачка, а гдје Словенија.

Опет: пред нас се поставља питање каквог то грађанина Српске желимо? Зато питање о односу ранијег школовања и академије није ствар само практичног извођења наставе и „исхода учења“, него смисла образовања и школовања уопште.

Приватни универзитет и колективна кривица

О проблемима приватних универзитета писано је много, те не бих нарочито трошио пажњу читалаца. Наравно да нису сви проблематични, било је и оних који су настојали да буду елитне школе са скупом (и тиме, јел`те, „елитном“ школарином), али таквих је данас врло мало, јер чему елитно образовање тамо гдје образовање само по себи не представља друштвену вриједност? Морам само да истакнем да сам скептичан да ће и будућа реформа било шта рјешити и то због низа околности.

Наиме, приватни универзитети (онакви какве најчешће срећемо – канцеларије у приватним кућама са студентском службом и собом са два рачунара званом „показна учионица“) нису се појавили ниоткуда. Они су се појавили управо у нашем друштвеном контексту у коме је много теже наћи посао него диплому, те самим тим ту тржишну потребу неко мора да задовољи. Штета која тако настаје вишеструка је и не односи се само на најчешће лоше обучене јавне службенике. Познат ми је примјер младића НН из Н који је био један од најбољих ауто-лимара у свом мјесташцету. Међутим, како је НН био и страначки ангажован, успио је да у једном од изборних циклуса добије мјесто државног службеника на коме се задржао неколико година. Функција је тражила извјесну диплому, па је НН купио диплому из менаџмента нечега и мирно чекао трајни уговор када је његова странка избачена из коалиције. Од тада НН непрекидно тражи прилику да се врати на своју бившу позицију (засад безуспјешно), а Српска нема ни ауто-лимара ни менаџера.

Једино што може умањити тржишни удио већине приватних факултета, јесте поменути одлив радне снаге која се замара чекањем, јер је већ чекала два изборна циклуса, али обећана радна мјеста нису реализована. Што се тиче ревизије старих диплома – од тога нема ништа. Исувише много људи је на тај начин легитимисало своју позицију да би о томе вриједило уопште причати. Ако у друштву и почнете критички говорити о недостатку основних наставних стандарда на већини (али не свим!) приватних универзитета код нас, велика је шанса да ће неко са дипломом приватног факултета жучно негодовати (очекујем и бар понеки такав коментар испод овог текста). О томе да је министарство дужно да захтјева бар елементарне стандарде од свих факултета којима је издало лиценцу за рад не вриједи трошити ријечи. Проф. Пољић зна како је то борити се са немогућим.

Спаса нам нема, пропасти нећемо

Уморан од писања, попут читаоца овог списа од читања, немам неки конкретан приједлог како би реформа могла да успије. Да би се нешто направило, потребан је шири захват на друштвеном пољу, самоодрицање накарадног од накарадног, па нисам сигуран колико ће лична честитост министра успјети да уради на том пољу.

Да би универзитет био бољи, потребно је боље друштво, друштво у коме се цијени знање (и то не само „тржишно пожељно“ знање, него оно знање које човјека чини човјеком). Да би друштво могло бити боље, потребни су бољи људи. И тако у круг и то онај зачарани. Можда се и може почети од реформе академске заједнице, мада сам начелно скептичан према могућностима да се законима и „процесима“ промијене људи и друштвени односи, уколико не нађемо неки додатни мотив зашто бисмо уопште мијењали нешто (и ту се морамо вратити оном отписаном патриотимзу).

Свима би нам такође било потребно да прочитамо сјајне Огледе о универзитету Александра Грбића, ингениозне текстове који су одавно предложили и прмишљену дијагнозу и рјешење. Надам се да би бар они могли да послуже као смјерница за размишљање (макар о томе како и зашто не вршити реформе универзитета). Као ријетко када надам се да ћу за девет година, када, уз Божију помоћ, мој Евгеније буде бирао свој животни пут, погледати са неразумивањем сопствене редове и питати се: да ли је заиста све било овако прије најновије реформе образовања?



5 КОМЕНТАРА

  1. Наравно да треба реформа образовања, али прије тога треба подвући црту.

    – оправдано одузимање лиценци приватним факултетима(вјероватно свим), има начина и начина, ја сам сигуран да су они највећи кривци овог страшног стања- деградације образовања

    -одузимање диплома свим лажним стручњацима у држави, уклањање са радних мјеста оних који су стекли(купили) дипломе и наравно, покретање кривичних пријава

    – подизање квалитета наставе, ревизија диплома професора,(на државним факултетима) много их има политички подобних, оних који су донијели магистарске и докторске дипломе из Србије, цијена се зна, то се тако отворено ради, исто као да је тржни центар

    ( нажалост имамо „професора на Универзитету који у јавној коресподенцији пишу БИЈО,или који говоре НИ МАКЕТ, е због ТАКВИХ ПИСМЕНИХ ПРОФЕСОРА данас „стручњаци“ у влади, тужилаштву, судовима и осталим институцијама показују елементарну неписменост, на двадесет карактера направе по 20-30 штампарских грешака)

  2. Готово потпуно слагање са увијек бриљантним и бритким писанијем проф. Ђога. Сем у једном пасусу.

    Када оправдано кажете да је Универзитет има и ту хуманистичку страну свог биствовања, али како да ми, хуманисти, помогнемо било коме, ако нисмо у стању ни себи да помогнемо? Схватам да у тексту провејава мисао и појам кривице и одговорности за „катастрофално стање“ у систему образовања, које се оправдано мора тражити у ширем друштвеном спектру, али заиста изгледа да практично-тржишни елемент на нашем Универзитету уопште и никада није третиран од највиших истанци, а надам се да се слажемо, да је требало.

    На коме лежи кривица за стотине свршених студената са хуманистичких и друштвених наука Филозофског факултета попут психологије, журналистике, разредне наставе, филозофије, историје, театрологије, књижевности, сем на њима самима због недовољно промишљеног избора или Министарству/Универзитету које је недовољно информисаној дјеци отворило врата високошколства која су водила на пут бироа за запошљавање. У свом младалачком алтруизму и тражењу себе, та дјеца су пошла путем љубави према науци и знању, не размишљајући на сурови капиталистички свијет понуде и потражње и тако „изгубили“ године живота, отишла до прешколовавања на занатско/медицинска занимања и с тим у утопијски Трећи Рај(х). Јер овдје и са прешколовавањем није могуће опстати. Такав је случај са десетинама мојих суграђана, а вјерујем стотинама мојих бивших колега. Поштујем и драго ми је због Вашег избора, али ми нисмо у стању да зарад патриотизма останемо овдје. Већину људи са Истока на напуштање покреће егзистенцијални мотив, односно просто речено потпуна бесперспективност у процесу проналажења било каквог посла.

    Моје искуство је сљедеће; завршио сам факултет Н на УИС као студент генерације, односно студент са највећом просјечном оцјеном од његовог оснивања. Након извјесних обећања о могућности запосљења на катедри, завршио сам и мастер студије издржавајући се надничарским радом на грађевини и пољопривреди. Чекао сам три године позив са Факултета. Нисам добио ни одговор. И сада сам приморан да напустим Српску и одем у Србију, а свакако и одатле ко зна гдје. Схватам да сам крив због наивности, лоших избора и „катастрофалних“ процјена, али да ли сам само ја крив?

    Нешто је труло у држави Српској. А то свакако није само систем образовања.

    С великим поштовањем

  3. Jako interesantan i logički dobro osmišljen tekst. Mislim da ste poentu načelo na kraju, ali ja bih dodao da izlaz iz tog začaranog kruga možemo naći samo insistiranje na kvalitetu uvijek i svuda; prestati pristajati na osnovno, osrednje, okupovine na pijaci preko usluge u kafani do izbora profesora, ljekara i političara na kraju. Ukoliko to ne možemo sami, možda će moći neki drugi za nas (recimo meni se čini da je taj proces u Srbiji započeo dolaskom velikih kompanija), makar na praktičnom polju, što će se kad tad preliti u sve sfere života.

  4. Napisa predsjednik Upravnog odbora univerziteta čiji je rektor potvrđeni plagijator, prorektorica dobila izbor potpisima dvočlane Komisije, а redovni profesori nemaju nijednu objavljenu knjigu. Eto mu šanse da pokaže iskrenost i za početak počisti vlastito dvorište.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *