Дарко Ристов Ђого: Раздвајање руских и српских интереса је катастрофа, јер нас спаја Живот сам

Још прије неколико година, у једном понешто полемички интонираном тексту, изнио сам став да не постоји тј не може да постоји разлика између српског и руског становишта.

петак, 8 априла, 2022 / 08:59

Тада сам одговарао на тезе аутора, Руса, да Русија има своје интересе који се могу, али не морају поклапати са српским интересима. Досљедно тадашњем и свакидашњем поимању ствар(ност)и, и даље тврдим да је било какво раздвајање руских и српских интереса до сада било катастрофално за цивилизацију, народ, вјеру, живот који заједно јесмо. Јер: интереси су само уобличени захтјеви пред животом. А руски и српски народ спаја Живот сам.

Дакле: ако нам је Постојање – једно, онда ништа што тражимо у сврху тог постојања не може бити прече од Њега самог.

О јединству српског и руског народа непотребно је посебно напомињати оно познато. Као духовни насљедници Светог Петра Цетињског, сви свештеници наше Цркве и сви Срби – не само "Црногорци и Берђани" – увијек смо пред избором да останемо досљедни његовом завјештању или да га издамо. Питам се постоји ли "виши интерес" пречи од Завјета Отаца, такав да правда прихватање на себе страшних ријечи нетљеног светитеља?

Нисмо ли – управо као и тада, стијешњени и окружени, од свијета прокажени и никад прихваћени – данас подједнако упућени истовремено на досљедност Завјету братства, али и на подршку једине земље која је била и остала гарант нашег опстанка у Српској?

Питам и оне који сматрају да је свака цијена одговарајућа, докле год се њихов живот не мијења много да ли су у ту цијену укључени, сутра дан, и животи нас у Српској или Срба на Косову и Метохији? Да ли је једина подршка коју смо имали пред страшним оптужбама – могла да се заборави и одбаци?

За оне који – попут не тако давних примјера – не схватају да се послушношћу империји Насиља ништа није добило, нити се може добити, остаје питање: да ли сте спремни да носите одговорност за поступке за које одлично знате да су супротни срцу, уму, духу и бићу српског народа? Да ли сте сигурни да ћете у историју ући као мудри и тактични, а не као они који су у једном тешком времену шутнули јединог брата кога су имали?

У овом мучном тренутку када свједочимо једном чину за који ниједан Србин и представник Србије не може бити овлашћен, не стидим се свог српског имена и припадања великој руској култури, поуздано знајући да се они не могу раздвојити никад и ничим: свако ко би се усудио да их раздвоји, самог себе је осудио на срамотно памћење вијекова.

Знам да наш народ неће посустати нити прихватити одрицање од браће. Какви год да смо – такви нисмо. Ако смо такви – онда ми више нисмо ми.