Дарко Ристов Ђого: Пред пост, до Пасхе
Црквени устав или Типик вечерас од нас не тражи перформанс. Не тражи параду манира, унапријед задатих поступака, не управља нашим покретима.
Црква тражи да у своме срцу, негдје у дубини душе, у неком ћошку мога бића, свако од нас пронађе оно мјесто које боли, мјесто које нам говори: "Повриједио си друге и други су тебе повриједили, али и они и ти јесте дјеца Очева и сатјелесници Христови – праштај, онако како би желио теби да се опрости." Не можеш да се сјетиш како си ти то другог повриједио? Тражи дубље.
Јер јеси, рођени, јер јесмо. Тражи и затражи опроштај. Јесте, данашње вријеме је ужасно натопљеном тим осјећањем свеопште безгрешности – чак и код нас самих хришћана. "Мене су повриједили, а ја сам само враћао", "ја сам добар и мислостив, само сам много повријеђен", "немам ја нешто посебно што сам учинио другим људима" – све су то наше, хришћанске илузије, облици онога што људи изван Цркве говоре, поричући само постојање гријеха.
Па опет: неће бити тако. Свако од нас у души, испод тог оклопа скореног ега, зна или слути да смо некога порвиједили а још чешће и више – заборављамо да за све добро што нисмо учинили, а могли смо, такође треба да тражимо опроштај.
За сваку жртву, малу и велику, коју смо могли да учинимо, а избјегли смо је – ваља се вратити, попут Петра, и опет узети свој Крст. Од данас, до Пасхе, тражимо то срце дјечака које заборавља да једе и одбија да гријеши, јер стоји у присуству Богочовјека.
Праштајте и праштајмо – да бисмо бољи дочекали Васкрсење Христово али и како би наша свеколика Отаџбина нашим праштањем заличила на небеску Србију…