Дарко Ристов Ђого: Од Кулина бана до необиљежених дана

"На амблему Републике Српске налази се њена застава, иницијали РС и назив (ћирилицом и латиницом). При врху и при дну су круне владарских династија Немањића и Котроманића, што симболизује припадност држави БиХ, али и посебну наклоност према сусјденој држави Републици Србији"

среда, септембар 18, 2019 / 14:14

(Цитат из: Стево Пашалић – Слободан Станојловић – Мира Шобот, Познавање друштва за 5.разред основне школе, ЈП "Завод за уџбенике и наставна средства" ад. Источно Сарајево, 2019, 14)

Не, овакво бљутаво-тугаљиво објашњење садржаја безличног амблема Републике Српске није написао Уставни суд БиХ и не налази се у званичном опису амблема Српске. Није ова реченица написана ни у неком уџбенику за дјецу у Федерацији Босне и Херцеговине како би се најмлађима учитала омиљена теза великих људи у Федерацији о томе како постоји "држава Босна и Херцеговина" у којој Срби ни немају сопствене прошлости која не би припадала "држави Босни и Херцеговини" те, из само њима знаних разлога (а углавном усљед успјешне "србијанске пропаганде у 19.в."), симпатишу "сусједну државу Републику Србији".

Не, овај изузетно чудновати текст који је у једној реченици успио да импликује да се на амблему Републике Српске налазе круне двије династије од којих ниједна није сама по себи таква да приада (пред)историји Републике Српске налази се у уџбеницима у званичној употреби у Републици Српској. Што значи да су је, поред трочланог ауторског тима, морали видјети бар још рецензенти, лектор, одговорно лице у министарству просвете и одговорно лице у Заводу за уџбенике.

Стећци са крстовима и азбучним натписима откривени у темељима Атик џамије у Бијељини

Наравно, сасвим је могуће, имајући у виду начин на који се код нас уџбеници пишу и прегледају, да ту реченицу нико и није видио или да није обратио пажњу. Заправо, највјероватније је да ју је понеко видио, понеко прскочио приликом прегледања текста, али нико није примијетио да је она сама по себи тумачење и то такво тумачење које везу између двије српске династије (Немањиће и Котроманиће) које су обје владале у Средњем вијеку дјеловима данашње Босне и данашње Херцеговине ставља у функцију некакве накнадне лојалности "држави Босни и Херцеговини" и симпатија према "сусједној држави Републици Србији".

Међутим, ова несрећна реченица засигурно није плод завјере бошњачке елите и ауторског тима да се дјеци у Српској од најмањих ногу наметне осјећај историјске неутемељености њихове Републике у босанској припадности Котроманића и "србијанској" припадности Немањића на које се, Српска, ето, некако наслања. Републике Српска је и сама прошла кроз неколико идентитетских странпутица, чији се рецидиви и данас и те како осјете, а просветни радници (од професора до учитеља и од учитеља који су постали професори) изгубили су одавно друштвени престиж који су од памтивјека имали.

Данашња учитељица и наставник, средњешколски професор, па чак и "члан академске заједнице" по правилу нису људи који, када не исправљају задаћнице и колоквијуме, активно читају Клајнове и Телебакове занимљиве списе о језику или Ћоровићеву "Историју Срба".

Са изузецима, којих је на жалост, све мање, они су и сами уморни људи у трци за преживљавање чија енергија нестаје у напору дана између свезахтјевних родитеља, на "Мајнкрафт" усмјерене дјеце, свепрождируће администрације и сопствених обавеза. Тешко је примијетити нешто погрешно тамо гдје је много тога погрешно.

Не, ова чудновата реченица, као што рекосмо, плод је једне чудновате идентитетске путање Републике Српске која до данас није до краја истражена, али се поједине појаве, ипак, могу уочити. Тачније, можемо да набројимо неколико елементарних чињеница које до данас нису уграђене у историјски и идентитетски наратив Срба у Републици Српској и другим српским земљама а које су суштински важне за историјско памћење и саморазумијевање нас као народа.

Чињеница бр.1. Полицентричност: "српске и приморксе земље" (или Срби су и раније живјели у неколико земаља)

"Државна" и нарочито династијска полицентричност једног народа није непозната појава и углавном је много чешћа и познатија историјска појава него што је то замишљено неприкосносвено јединство око једне државе и династије. Од словенских народа позанју је осим Срба и Чеси (који и данас говоре о "чешким земљама") и Руси ("Велика, Мала и Бјела Русија"), а требало би примијетити да се, упркос конструисању средњевјековне Босне као "унитарне и суверене БиХ", и сама држава Котроманића састојала од низа "земаља" које се углавном у повељама уредно помињу: Босна, Усора, Соли, Доњи Краји, Западне стране…

Занимљиво је да је и сама династија Немањића, након абдикације краља Драгутина практично добила двије државе: Рашку, којом је владао Милутин, као и оно што се обично назива "сремском краљевином", мада је аноним из 1308. прву назвао "Рашка", а другу "Србија" (данашња Република Српска има добрих разлога да се идентификује и са овом српском државом, имајући у виду да су дијелови Соли и Усоре припали "сремском краљу". Такође, краљ Драгутин је удао своју кћерку Јелисавету за владара Босне Стефана Котромана, чиме ће се рашка и босанска династија још једном преплести).

Дакле, плицентричност земаља и имање више династија (сихроно) није никакво проклетство и изузетак него прилично честа ситуација, а један народ, уколико не жели да заборавља, поклања и раздјељује сопствену прошлост, дужна је да води рачуна о свакој од својих држава-предходница и династија које су њима владале. У саставни дио историје настанка једног народа спадају и тужне ратне странице односа између тих династија (и држава), као и историје неразумијевања, неиспуњених амбиција.

Успут речено, ако погледамо аспирације херцеговачких устаника из 1877. Република Српска би имала разлога да се присјећа и српске прошлости Црне Горе која је тренутно остала само колективно сјећање Срба у Црној Гори и још понеког свјеснијег историчара у Србији и Српској. О лекцијама "српске Спарте" биће још ријечи када будемо говорили о идеји "републикосрпскијанства".

Међутим, елементарну чињеницу да су Срби још у средњем вијеку живјели у "земљама" мимо Рашке још више је неопходно истаћи и дјеци у Србији, чије је знање о свему осим немањићке историје вјероватно још мање услијед систематске шумадијоцентричности 19.в и београдоцентричности 20.вијека. Ако уопште постоји план да образујемо и васпитамо будуће генерације о сопсзвеној прошлости, тај заједнички план за све нивое образовања мора бити такав да дјеца уче у одговарајућем обиму о прошлости свих српских земаља а не само о прошлости данашње Србије.

Чињеница број 2. Срби су дужни да обиљежавају битне датуме и догађаје "босанске" прошлости јер су то догађаји њихове (тј. наше) прошлости

Иако је сва пажња свеколике српске јавности 2019.г. с правом усмјерена на обиљежавање 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве, ове године је било толико разлога за прославу јубилеја, да их је тешко заправо све набројати. Најприје да кажемо да осим прославе добијања црквене самосталности цијеле "Цркве у српским и приморским земљама", ваља истаћи да славимо јубилеј оснивања руком Св. Саве двије данашње епархије чије се територије простору на простору данашњих Босне и Херцеговине: у питању су дабарска (данашња дабро-босанска епархија, чији је дио, треба напоменути, дуго била и бањолучка епархија, те је уједно овај јубилеј важан и за њу) и хумска (данашња захумско-херцеговачка и приморска епархија).

Од других јубилеја ту су јубилеј издавања Повеље Кулина бана (830 година) који није прошао сасвим незапажено и необиљежено ни у Републици Српској – мада недовољно имајући у виду значај овог прворазредног историјског текста за потоњу историју српског народа у данашњој Босни и Херцеговини. Затим, ту је изузетно значајан јубилеј – 500 година од оснивања српске горажданске штампарије Божидара Љубавића Горажданина који има извјестан публицитет, захваљујући напорима општинске администрације у Новом Горажду али ангажовању Митрополије Дабро-боснаске и Философског и Богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

Могли бисмо, међутим, да се запитамо да ли је било потребе да се, у оквиру већ уобичајених начина обиљежавања Видовдана прошле 2018.г. уприличи обиљежавање значајног јубилеја – 630 година од побједе војске војводе Влатка Вуковића над предходницом отоманских снага у Бици код Билеће? Није ли било потребе да се обиљежи побједа коју је извојевао војвода Твртка Котроманића, краља "Србљем, Босни, Хлмсцеј земљи, Доњим Крајам и западним странам…"?

Од кога уопште очекивати да обиљежава значајне тренутке историје средњевјековних Босне и Хума, оне које данашња сарајевска медијска машинерија неће фалсификовати јер нису згодани за уклапање у наивне наративе о "Богумилима" и "Добрим Бошњанима" јер би подсјетили данашње Бошњаке да су истински "Добри Бошњани" (управо као и Хумљани и Усорани и Рашани) гинули са мачем у руци у биткама против Османлија?

Онолико колико је данашња бошњачка идентитетска инжињерија пабирчила по историји "богумилство" и "стећке" од Калајевог времена наовамо, толико се српска историографија, уз ријетке изузетке, опсесивно окретала само једном току само једне династије само једне државе…

Цјелокупна сумњива работа са "босанчицом" на којој је писана "Повеља Бана Кулина" не само да почива на лингвистичким, историјским и религиолошким мистификацијама бошњачке политичке елите, већ се њен ослонац подједанко налази у упадљивој необразованости босанских, херцеговачких, шумадијских и црногорских Срба о историји сопственог језика, државе и писма. У народу у коме чак и вуковска ћирилица захтијева непрекидан активистички напор како би опстала, није никакво чудо да се историјска верзија истог тог писма може продати као писмо по себи.

Онолико колико би оригнални текст "Повеље Бана Кулина" био неразумљив и провокативан у Сарајеву када би га неко написао некоме на ледом прекривеној шофер-шајбни (у Вуковару би поменуто ауто-стакло врло вјероватно било аутоматски разбијено), тај исти текст остаје на маргинама маргина српског колективног памћења о сопственом Средњем вијеку.

Испабирчена од стране савремене сарајевске квази-елите, историја средњевјековних Босне, Травуније, Хума, Усоре итд остаје мало позната и ником потребна. Отуда је реченица са почетка овог текста заправо плод не једног случајног незнања, већ једног трајног, ситуационог незнања, памћењске аутоампутације коју Срби у овим земљама врше сами над собом.

Зато је сврха историчара, савјетника у министарствима, радника у постојећим и непостојећим институтима да подсјећају људе који по природи свога посла нису читачи "Старог српског архива" , "Крајине" или "Летописа Матице Српске", који и даље не знају ко су Горан Комар или Зорица Никитовић, да постоје датуми, догађаји, предмети, наслијеђе, које управо по ономе што јесте – средњевјековно хумско, босанско или травунско наслијеђе – припада у дужност Републици Српској и њеним институцијама да буду обиљежени или заштићени. Јасно је да већина наших политичара управо се опредјелила за политичку каријеру како не би разликовали брзописну од уставне ћирилице, али, ако већ постоје макар какве институције културе Републике Српске, онда је у њиховом опису радних обавеза да воде рачуна о наслијеђу Котроманића, Вукчића, Павловића.

Чињеница бр.3: Босна и Херцеговина нису исто што и "Држава Босна и Херцеговина"

Притом не мислим само да изразим свесрпско неприхватање агресивног наглашавања "државности" дејтонске Босне и Херцеговине које нас увијек подсјети колико је несигурно и траљаво постављено нешто што се толико мора нагласити (уз параноичну неспособност да се име "Републике Српска" пребаци преко уста).

Проблем није само у томе да се сарајевска политичка квази-елита у своме говору везала за "државу Босну и Херцеговину" већ и у томе да је бањолучка политичка квази-елита прихватила наметнуту терминологију те је – медијски згодно, макар са дугорочним погубним посљедицама – прихватила израз "про-босански" као пејоратив и оптужницу како би трајно денунцирала (стварну или не) субмисивност сопствених политичких противника према унитаристичкој политици Сарајева.

Добро осјетивши да је оптужба за про-босанство реторички успјешнија, медијски уочљивија од оптужбе за унитаризам, владајућа коалиција је себе управо поставила као квази-елиту, јер би задатак какве-такве образоване елите био да види даље и дубље од просијека сопствених гласача и да артикулише дугорочне стратегије поред свакидашње кампање и политиканства.

Да ли би ико нормалан могао да замисли оптужбу за "про-херцеговачку" политику опозиционих странака? Не би, управо зато што је бањолучка политичка квази-елита прихватила елементарну поставку сарајевске – данашњи правни субјект под називом "Босна и Херцеговина" има некакво историјско утемељење и може бити редукован на "Босну".

Управо то подсвјесно пристајање да су "Босна и Херцеговина" својеврсна државна и историјска цјелина – "Босна" ("он мени каже нема Босне") стоји у темељу позно двадесетовјековног утемељујућег мита о "босанској посебности" унутар кога су чак и Херцеговци попут Мехмедалије Мака Диздара били спремни да жртвују хумску/херцеговачку регионалну посебност како би се остварила државно-народна (квази)историјска унитарност "Босне и Херцеговине".

Прихватајући језичку и политичку истозначност "босанства" и "бошњачког унитаризма" Бања Лука је зарад медијске препознатљивости сопствене оптужнице потопила читаво једно регионално и историјско значење "Босне" и "босанског", значење које је за трајну историјску самоспознају слојевитости сопственог идентитета за српски народ значајније од тренутне медијске користи било које политичке партије.

Вјечита политичка дилема са којом су Срби у Босни и Херцеговини увијек на губитку гласи: прихватити регионалност Босне и Херцеговине као потпуно истозначну државности "Државе Босне и Херцеговине" или одбацити државност Босне и Херцеговине заједно са регионалношћу и редуковати сопствени културолошки и идентитетски простор само на Републику Српску жртвујући комплетно своје наслијеђе на простору данашње Федерације БиХ зарад тог циља?

Неспособност свих политичких елита од Пала 1996. до Бања Луке 2019. да не упадну у постављену замку једини је контнуитет у идентитетској политици Републике Српске.

Штавише, са времена на вријеме се развијала читава једна идеологија "републикосрпскијанизма" које је величанственост чињенице да смо се у Одбрамбено-отаџбинском рату изборили бар за један комад земље на којој ћемо бити слободни пројектовала у реалну могућу независност или способност да се буде независно и од "Државе Босне и Херцеговине", па чак (најчешће колоквијално) и од Србије. О цијени такве незавиности у евентуалним ратним дешавањима, у одрицању од вјековима Србима настањеним просторима итд било је и без сумње биће још говора.

Оно што, ипак, забрињава јесу повремени испади који нужност постојања Републике Српске као гаранта права Срба у политичком оквиру дејтонске БиХ обоготворавају као циљ по себи. Република Српка је стварност која је драга свакоме до нас ко је макар губитком и болом учествовао у њеном стварању.

Али оно што се данас често заборавља јесте да је њена природна наслоњеност на "српске земље" таква да она сама, ако жели да остана вјерна почетној идеји, не смије да пренаглашава сопствену посебност у односу на цјелину српског народа и идентитета.

У том смислу је потпуно непојамна брзина и досљедност са којом су одлуке о неуставности грба и химне Републике Српске спровођени. Не само да су брзо и ефикасно спроведени у стварност, него се од амблема и (најприје свечане пјесме а затим и нове химне) Републике Српске почео стварати потпуно погрешан култ "супериорности" и "јуначког карактера" прекодреинских Срба, култ који са ужасавајућим детаљима подсјећа на деветнаестовјековну идеологију "Српске Спарте" која је за мање од неколико година од расправе о "плаветности црногорске плаве" дошла до потпуне ауто-имуне болести самозаборава српске тробојке.

Када видим (иначе бесмислено) стављање безличног амблема Републике Српке на заставу (која је, по уставу, без поменутог амблема) па још сликање поред "заставе Србије", запитам се у чијем је интересу такво успостављање посебности тамо гдје је нема и занемаривање историјске посебности тамо гдје је има.

И тако се враћамо на почетак нашег текста. Једно безлично рјешење које, докле год буде "красило" документа издата у Републици Српској, трајно ће подсјећати све њене становнике на свемоћ међународне заједнице у "Држави Босни и Херцеговни", субмисивност свих српских политичких партија и вођа до дана данашњег, идентитетску брзоплетост и безидејност оних који би о симболичким и идентитским стварима требало да воде рачуна добило је историјски нетачно објашњење у званичном уџбенику који је у употреби у Републици Српској.

У извјесном смислу, ово објашњење није лапсус већ израз лутања читавог једног народа чију дјецу и даље не уче да су Котроманићи, управо као и Немањићи, Карађорђевићи, Обреновићи или Петровићи, као и Св Јован Владимир и Косара њихови краљеви и преци.



14 КОМЕНТАРА

  1. Мој Дарко, ако се часни српски политичари, војска , Црква и патриотска интелигенција озбиљно не прихвате посла, за 10-15 година овдје ће живјети национална мањина, полатиничени -пробосански Срби, док ће други отићи у тада апсолутно латиничну Србију у којој ће владати тајне службе и настрањаци, трећи и изгледа најпаметнији ће егзодус наставити у латиничну Европу.

    У сваком случају, пуна подршка на твојим просвјетитељским текстовима и поздрав.

  2. Skoro sam vodio djecu u kino da gledaju
    „Kralj lavova“. Interesantno ali čitav film podsjeća na stanje u Republici Srpskoj.
    Hijene su uništile sve a lavovi ravnodušno gledaju propast svoje zemlje.
    Smiješno je da jedan pop piše o simbolu hijena i šta hijene pokušavaju proturiti novom naraštaju srba a zna se da su šiptari u Jugoslaviji 50 godina kada otvore knjigu prvo procitali: “ moja zemlja je Albanija „.
    Popovi prije svega trebaju propovjedati djeci da onaj ko voli i poštuje grb hijena voli jednako i zajedničke organe i kao takvom Republika Srpska za njega je mjesto surove eksploatacije kako prirodnog bogatstava tako i srpske životne energije dok ne ostane jalovina i mrtvilo.
    Popovi su povlastena kasta tog manijačkog režima pa i nisu baš u realnom svijetu ako to neće da vide.
    Vjerovatno imate dovoljno obrazovanje i riječi da napišete tekst o potpuno ubijenim duhu našeg lavovskog naroda.
    Tu je početak spasenje, grb hijena je lako naložiti ili će naš narod u stavu mirno sigurno skončati pod “ svečanom pjesmom hijena “ svi smo mi glupaci, svi smo mi za stočni fond stvoreni.
    Do tada čekamo mudre odluke od republičkog značaja koje se u stvari svode na moto parade u Sarajevu “ ima izać“ jer hijene čekaju.

  3. Одличан текст.
    Аутор је у праву, а то је примијетио и недавно преминули историчар Предраг Вукић, Србима од најдавнијих дана бјеше усуд да живе у неколико земаља са мањим или већим степеном независности, како кад. То ће пратити друге околности, спољни утицаји, конфесионално раздвајање, то ће имати за посљедицу анимозитете унутор српског корпуса што је увијек сметња интегративним процесима и поспјешује диференцијацију и као резултат имаћемо више националних корпуса у каснијим временима.

    Извесни Бенијамин Калај, иначе управитељ БиХ 1882-1903, познат по непријатељском односу према Србима (што је доказао у бројним примјерима, између осталог забрањивани су уџбеници историје из Србије), написао је 1877. Историју српског народа
    http://vetarsabalkana.com/d/513918/d/benjamin_kalaj_-_istorija_srpskoga_naroda.pdf
    и ту пише; Све се српско земљиште одмах после насељења распало на многе више или мање независне кнежевине, или право рећи, сама сеоба је створила облике таких самосталних провинција. Грчки писци и српски хроничари разликују шест знатнијих провинција, и то: праву Србију, за тим Босну, Травунију или Конављв, Захумље, Неретву или Поганију, и Зету или Дукљу (Диоклију), која је захватала тако звану српску Далмацију.
    Значи, и Бенијамин Калај, познат по негативном односу према Србима, пише да су и Босна и Дукља неспорно српске земље.
    Додуше, он само поштује историјске изворе, ослања се углавном на Константина VII.Порфирогенита и дјело ДАИ;
    https://www.scribd.com/document/347623482/Constantine-VII-Porphyrogenitus-De-Administrando-Imperio-pdf
    који то исто пише али не помиње праву Србију, већ крштену Србију у саставу које се налази и Босна. За Дукљу не пише да је настањују Срби (ту је дао Тибор Живковић добро објашњење) али зато је Јован Скилица назива земљом Срба, ни ту нема спора. За историчаре наравно.

    И ту је аутор у праву, Срби не да требају, него су обавезни у склопу властите националне историје изучавати историју Босне, и то је српски простор од најстаријих дана, што како видимо примјећују и српски непријатељи.

    Што се тиче појма Бошњак, први пута се помиње у XVI.вијеку и то и тада и касније (помиње се и у Гарашаноном нацрту националне и спољне политике кнежевине Србије из 1844-е) искључиво као географска одредница. Први пута се то покушало наметнути као национални идентитет 1891-е, управо по науму овог Бенијамина, тада је тај покушај доживипо крах, касније ће 1993-е у подруму једног сарајевског хотела бти рошена та нека нова нација, Бошњаци, но то су већ неки новији политички процеси. Бјеше та тема на овом порталу.

    Како год, одличан текст.

  4. Наравно да подржавам да се ове теме актуелизују, али не дијелим мишљење да се по поријеклу владара одређује који народ живи на неком подручју.

    Једини и најправилнији начин етничке генезе је језик.
    Њемачка је сама имала више држава него сва Европа заједно и није њемачки народ ујединило ни сјећање на једну или више царевина и краљевина, није ни раса, него велики њемачки језик.

    Када се то преведе на наше крајеве јасно је да постоје само словеначки, српски и бугарски језик. Словенци су једнородни са Словацима и по језику и по менталитету, али и по имену. Угарско-германски клин је раздвојио овај народ на два дијела.

    Српски и бугарски језик имају исту основу и дубоко су инклинирани један у други тако да је тешко повући јасну границу између њих, за разлику од границе српског и словеначког језика.

    Због лакоће повлачења те границе јасно је зашто у Словенији данас нема ни једног села са хрватским становништвом, а у Хрватској ни једног села са словеначким народом.
    Запитајте се како је то могуће иако су вијековима живјели у истој монархији.
    Па могуће је зато што их је дијелио језик.

    Обичај у средњем вијеку је био да владари који освоје неку земљу у своју титулу уврсте и титулу владара којег су побиједили, с тим да на прво мјесто долази изворна титула.

    Тако ће и султан у титули прво нагласити извор који му даје тај ауторитет (султан султана, кан канова, халиф, слуга Меке, Медине у Курдса …), а тек онда набрајати титуле области које је освојио (… падишах Србије, Београда, Босне). Њему је најважније било позивање на турски султанат и ислам.

    Тако ће и владар из Беча прво рећи да аустријски цар, затим апостолски краљ Угарске па онда набрајати Краков, Чешку, Славојију, Далмацију, Хрбатску итд. Њему је најважније било нагласити са је цар Источног рајха Светог њемачког римског царства.

    Тако ће и Твртко на прво мјесто ставити да је краљ Срба, а онда набрајати покрајине којима влада.

    Из овога што сам набројао велика је грешка извлачити генезу народа из поријекла владара. Из титуле се може само јасно утврдити етничко поријекло владара.

    Султан је био Турчин, али његови поданици су у малој мјери били Турци. Турци су само они који говоре турским језиком

    Аустријски цар је Нијемац, али су Аустријанци само они који говоре њемачким језиком (и данас Аустријанци говоре њемачким језиком и нико озбиљан не говори о аустријакском језику)

    Твртко је био Србин, а Срби су сви његови поданици који говоре српским језиком.

  5. Тако је. Треба макар пола иностраних Немањића, Обреновића и Карађорђевића одјебати из назива наших улица и дати имена по Котроманићима. Умјесто подваљеног Лазарево и Обилићево, дати имена Кулиново и Твртково. Срби, поред својих владара, увозе владаре који нису владали Босном, а дижу и споменике османским херојима и властодржцима. Народ јебан умозак. И вратити префикс „босански“ градовима којим су неки комплексаши укинули…

    1. Срби су и Твртко и Лазар и Обилић и Влатко Вуковић. У Бањој Луци има мјеста за све.

      Ја не бих само вратио префикс “босански“ него бих га додао још неким градовима. Ђе год има шта личко, банатско, сремско, бачко, славонско, такво треба да буде и нешто босанско.

      Ако постоји Славонски Брод, нека и Босанског.
      Ако постоји Личко Петрово село, нека и Босанског Петровог села.
      Ако постоји Бачки Петровац, нека и Босанског.
      Ако постоји Сремска Рача, нека и Босанске.

      Нека дјеца знају за регије Славонију, Босну, Срем, Лику.

  6. evo jos bolje

    Аустријски цар је Нијемац, али су Аустријанци само они који говоре њемачким језиком (и данас Аустријанци говоре њемачким језиком и нико озбиљан не говори о аустријакском језику)

    KOja budaletina

    Povijest
    Austro-Ugarska je utemeljena 8. lipnja 1867. Austro-ugarskom nagodbom kojom je osigurana jednakopravnost Mađarske u državno-upravnim odnosima s Austrijom. Dvojna monarhija raspala se nakon poraza u Prvom svjetskom ratu.

    Nakon što je Pruska 1866. u bitci kod Sadowe porazila Njemački savez, predvođen Austrijom, te time prouzročila njegov raspad, uzdrmana carska kuća Habsburga uvidjela je nužnost za postizanje dogovora s mađarskim nacionalizmom čiji je ustanak za neovisnost ugušila 1849, uz pomoć vjernog joj hrvatskog bana Jelačića te velikodušnu intervenciju carske Rusije. Novonastala dualna monarhija stvorena je kao politički savez jednakopravnih državnih zajednica Austrije i Mađarske, sa zajedničkim vanjskim poslovima, vanjskom trgovinom i vojskom, te je Habsburški care ostao državnim poglavar ustavne monarhije. Ovakvo državno uređenje u povijesnoj terminologiji često se opisuje nazivom realna unija.

    Itd,itd

    Dze tu NJemacka?

    Seljacino ,idi bre obrazuj se

    Samo u Dodikistanu postoji ovakva historija kako je simka interpretira

    Povijest
    Austro-Ugarska je utemeljena 8. lipnja 1867. Austro-ugarskom nagodbom kojom je osigurana jednakopravnost Mađarske u državno-upravnim odnosima s Austrijom. Dvojna monarhija raspala se nakon poraza u Prvom svjetskom ratu.

    Nakon što je Pruska 1866. u bitci kod Sadowe porazila Njemački savez, predvođen Austrijom, te time prouzročila njegov raspad, uzdrmana carska kuća Habsburga uvidjela je nužnost za postizanje dogovora s mađarskim nacionalizmom čiji je ustanak za neovisnost ugušila 1849, uz pomoć vjernog joj hrvatskog bana Jelačića te velikodušnu intervenciju carske Rusije. Novonastala dualna monarhija stvorena je kao politički savez jednakopravnih državnih zajednica Austrije i Mađarske, sa zajedničkim vanjskim poslovima, vanjskom trgovinom i vojskom, te je Habsburški care ostao državnim poglavar ustavne monarhije. Ovakvo državno uređenje u povijesnoj terminologiji često se opisuje nazivom realna unija.

    Seljacino,to poturaj krezavoj inteligenciji sa pri(H)vatnih fakulteta iz tvoje rodne grude…

    1. “Austro-Ugarska je utemeljena 8. lipnja 1867“

      Ја ни поменуо нисам Аустро-Угарску ј, него причам о Аустријском царству.

      “Dze tu NJemacka?“

      “Nakon što je Pruska 1866. u bitci kod Sadowe porazila Njemački savez, predvođen Austrijom“

      Ево је у твом коментару. Аустрија предводи Њемачки савез, сам кажеш…

    1. Џасмине,

      хвала на подсјећању.

      Сваки твој коментар је бољи аргумент за моје тврдње од било чега што сам написао.

Оставите одговор