Дарко Ристов Ђого: О изборима не мислим (Марко дао душу, нису му је узели)
– Шта мислиш? – О изборима? – Не мислим. Не потцјењујем политичко. Одређује нам живот. Али нисам писао ништа. Јер Марко се кандидовао, а ја сам свештеник.
И срце се дијели: између онога са којим сам од када не знам за себе, прије него што сам сазнао да сам ја ја, од када нас је Бог ставио под срце једне мајке у исто вријеме. И између служења Спасу које каже: ма како неко гласао, ма које изборе земљске направио, служи свима. И нисам писао. Нисам рекао ни ријеч. На образ ми према брату, на образ ми према Спасу моме.
Шта мислиш?
Нисмо изабрали. Не бирамо. Ми само и једино бирамо између Царства небеског и ове магле у којој јесмо, гдје се своди на задовољење надражаја – између онога како нас преци гледају, бркати ђедови у шубарама и ове равни хиперсексуализоване слике, испране од Смисла и метафизике.
Какави су ови први, какви други?
И једни и други углавном вјерују да је све што човјек јесте и има да да – овдје и сада. Да је политика расподјела привилегија. Да је "правда" релативна, "добро" – оно мени корисно, истина – оно што ти ја кажем, а не оно што нам Христос носи.
Шта мислиш?
Не мислим. Осјећам да нас се прадједови стиде и у исто вријеме се моле за нас. Да смо могли да започнемо најљепшу од свих српских казивања: да Српску заснујемо на Косовском завјету, на невесињској храбрости, на трребињској мудрости, на семберској плодности, на крајишкој упорности, на паљанском горшташтву, на фочанској жилавости. На сарајевској трговачкој култури Јерусалима и бањолучком шарму. Али нашли смо све тамне стране наших завичаја. И сада се бори жртва најбољих синова Српске: само нам она не да да пропаднемо, у небеској литургији, још се моле да нам Спас дадне времена да се дозовемо себи. Јер ако завоимо овај бљутави амблем и химну која не пјева Богу правде него Републици, ако заволимо и прихватимо ову стварност клептократске елите која је погубила осјећај за добро и зло, која бахатост сматра силом, а поткупљивање и уцјењивање малога човјека – легитимним политичким средством – онда ће нас прогонити њихове сјени, ништа мање него бечку господу Принципови другари,
Ми засад немамо много времена. Ни избора.
Морамо се вратити Жртви- Косовској, најприје. Смислу изнад сваког смисла. Ономе изнад нашег живота. Не вратимо ли се Косово – схватању да нас вјекови гледају – неће нас ни бити.
Српску треба почети из почетка. Из Смисла. Из Жртве. Јер ови бахати поткупљивачи нису гарант нашег националног опстанка већ гробари. Њихова бахатост није наша снага већ залог да ћемо изумирјети без славе.
Погледај парадједа. Онога који је оштрио косу. Носи једну капу – шајкачу, шубару, наврат капу са оцилима. Има је једну капу, једну жену, једну косу, једног Бога, један сан, једно Косово, једну народност. И много малих смислова знаних дјеца. Не вратимо ли се смислу, неће нас бити.
Шта мислиш?
Не мислим, али осјећам. Осјећам да је Марко дао душу и нису му је узели. То ме радује.