Дарко Ристов Ђого: Кијевски рокенрол

Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Када се распадао СССР, "советские люди" нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена.

понедељак, 2 августа, 2021 / 17:07

Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, "слободан" у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика.

Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска.

ГринГреј и "незалежна" ("независна") славе рођендан ових дана.

Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику.

Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: "ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију". То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине.

Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да "праве од муве слона"). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши:

"Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма "На киши", наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…"

Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља;

"И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ!

Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!"

Опет, дакле, некакав "неспоразум".

Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991.

Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на "москаљском" језику. Данас тај договор више не важи.

Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање "рускојезичних" грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања.

Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их "Држава" прогони. Ако је повик "један народ – једна црква – једна држава – један језик" до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи "националиста" Порошенко или "грађаниста" Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од "националисте".

Па гдје је онда ту "ГринГреј"? Шта са њиховим вапајем?

У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој "незалежној" ("независној")?

Ствар је, ипак, објашљивија. Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике "куване жабе" у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом.

Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско "смутное врѣмя" савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами "советские люди" нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог.

Многи су се пробудили са питањем "шта смо сада ми?" Пасош је нудио одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом.

У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима "Украјина није Русија", добијала "помоћ" у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у "незалежној" нема право на сапостојање – дозвољена је само "Украјина" и "Украјинци" – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име "Русин" и "руски" (за језик) чувало и тек код "еманципаторски" расположених слојева мијењало именом "Украјинац" и "украјински" – управо да би се истакла различитост од Москве.

Затим се у историографији, уџбеничкој и "научној", сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то "вјечита Украјина" "једина права насљедница" кијевске Руси (Русь).

Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о "Москаљима" који "и нису Словени" већ "погана смјеса Угро-Финаца и Татара" (насупрот кога стоје "чистокрвни" Украјинци-Словени који "нису никада покорени" – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о "московској окупацији" и "израбљивању украјинске земље" а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која "није схватила" каква је пријетња било какав рат заједно са "лажном браћом".

Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек "паметније" од самог Гогоља: "није он тако схватао рускост о којој је говорио" или је чак "био принуђен да тако пише" или је пак и он "млад контаминиран Москвом" (звучи ли познато?!).

Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и "највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету" али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио. Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је "руска пропаганда".

Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј.

Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. "Проруски" политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. "Проукрајински" политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком "једна држава – један службени језик".

За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. "Грађански националисти" би "помирљиво" причали о "непотребности идентитетских тема", о томе да "језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана", о томе да "држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели". Проруским Украјинцима се чинило увијек да су "грађанисти" "мање зло" а и да ће бити досљедни у примјени своје "широкогруодсти". Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут "националиста".

Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је.

Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини.

Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: "но, они все-таки родные, наши!" "мудрост" је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – "имаћемо два српска гласа у међународним организацијама".

Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за "Пјесму Евровизије") бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима "Украина – не Россия" или "nika više 1918" довести до друге "рођене" и "наше" "државе" (исто толико "државе" колико и "наше") ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард ("једна држава – један народ – један језик") и данас домишља и вапије: "зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?"

То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање "ко сам ја?", ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о "угро-финским" "Москаљима" који "и нису Словени" те који "својатају украјинску историју" и кијевску "Русь", данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они "рускојезични" немају избора осим да преко те љествице прескачу.

Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског:

"Наше Право, нам решать.

Наше Право, что сказать.

Да, я помню на каком языке,

Мне бабушка в детстве читала сказки…"

Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку "украјинскојезичној браћи":

"Хоч би як це було непросто,

Але ми із тобою живем у одному просторі.

І висячи над прірвою на різних сторонах терезів,

Ми тут із вами однаково рівні усі""

"и ма како то било тешко

Ти и ја живимо на истом простору

И висећи на кантару изнад понора на различитим странама

Ми и ви смо ипак исти сви."

Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу.