Дарко Ристов Ђого: Ако Тара није граница за "српске кривице"

Календари и резолуције.

понедељак, 19 јула, 2021 / 08:50

Кишно јутро, а треба поћи оним сломивратом између Фоче и Плужина. Па онда у Пиву. Пивски су свети Мученици. Служи Митрополит Јоаникије.

Чекамо га, а киша не престаје. Како долази, окреће се: "Оче Дарко, ти ћеш бесједити на јеванђељу!"

Шта човјек да каже кад занијеми? Шта је остало и шта има да се искаже на мјесту на коме је смисао свијета престао да постоји, онакав бар каквим га је цивилизација градила вијековима, да би се у прекиду смислености човјека који је постао звијер родило једино што је веће од човјечанског смисла – богочовјечански Свесмисао Жртве, онај коначни поглед Јагњета у коме је спас.

Јарослав Пеликан ће написати да не може да схвати да постоји атеизам у свијету у коме постоји Бахова музика. И јесте тако. А опет: исти ти официри, одгојени на Баху и Бетовену, људи чија су дјеца у том моменту размишљала о неуштиманости клавира и тешкоћама етида, дошли су преко једног краја Херцеговине, гдје су већ побили много, кроз Бањане, у Пиву, не признајући ријеке ни "границе", тражећи само жртву која је жртва јер припада народу Биничког и Христића.

Јер: ми можемо припадати Европи, али она нама неће опростити нас.

И шта човјек да каже онда? Гдје да започне?

Само тамо гдје се све десило: у Јеванђељу, у мученичкој жртви читавог једног народа који носи биљег тог Јенанђеља и када заблуди и залуди, и када му политичари направе државу засновану на једнакости крвника и жртве, Солунца и шуцкора. Зато: само је остајало да се до Пиве дође, од Христове ријечи ка свим мјестима страдања овог народа коме се Пива и десила јер "као овца на заклање води се" и "као нијемо Јагње не отвара уста својих". Од Јагњета до Јаглике Пивске и до Јаглике до Јагњета Божијег стоје вијекови и не стоји ништа.

Каже ми јуче пријатељ, усхићено: биће нова резолуција! Овај пут о Пиви и Велици!

Политичке маневре остављам политичарима. Резолуције нарочито. Resolutio значи одлука или рјешење – какву "одлучност" могу да имају политички актери на овом колонизованом простору, када знају да их колонијални управник (над)гледа и сходно гласању награђује, одржава у животу или гаси? Шта је то ријешила иједна резолуција? Па ипак маневре са костима мојих предака – јер ти Величани и Пивљани јесу моји преци – не допуштам никоме.

Ако је политика пословична проститутка, и својеврсна нужност живота – онда би је ваљда требало уклонити од гласања о етичкоме, о злочину и казни. Али она се не уклања. Него гласа – о ономе што се никада није могло установити гласањем: о истини. Или, тачније: о политичкој истини. А то је contradictio in adiecto. Она гласа о важењу одређених интерпретација одређених лажи или чињеница у одређеном политичком контексту.

Зато је непрекидни крик нас са једне стране Таре Србима са друге стране Таре да се чује лелек и кравичких мајки остао неуслишен. Тачније неизгласан. "Не разумијете ви ситуацију овдје". Не разумијемо, браћо, Богу хвала на томе.

Не разумијемо ни како оно чувено "српско крило" не рече оном "несрпском" да постоји и неко српско разумијевање догађаја. Не разумијемо, браћо, ни какво је то савезништво у борбама са режимом којим се може оправдати да се гласа како се гласало, а да се опет остане у саставу "српског блока". Не разумијемо, као што много шта у данашњем свијету човјек не разумије, али слутимо и интуитивно знамо оно што сваки Србин на свијету зна: да је онај крик из Кравице или Јошанице остао неуслишен, да се није чуо преко Таре. Неки људи јесу са нама закукали – њима је остао образ, онај наш, српски, исти свагда и на сваком мјесту.

Па ако већ Тара није била граница за српске "кривице", онда једино има смисла да она није граница ни за наша истинска страдања. Али једном када човјек пређе менталну границу која раздваја српски интегрализам од crnogorskog gradnjanskog nacionalizma, једном само када у његовом вриједносном систему јединство свога народа уступи мјесто очувању тековина сецесије, очувању заједничког подухвата Штедимлије, Дрљевића, Ђиласа и Ђукановића, све, па и жртве свога народа морају бити подређене подијелама на Србе и Србе како би се унутар ND Crne Gore кренуло у pobjede a ne podjele.

И зато је потребно Пиву и Велику омеђити границма које немају смисла, издвојити их из Јадовна, од Козаре и Јасеновца, од Пребиловаца и Крагујевца, од народа због чојег су имена ти људи страдали. Јер – нико од тих људи није страдао ни ради чега другог, чак ни ради сопственог "Православља", већ само и једно због конкретно живљеног Православља званог Српство. Нико до наших крвника и нико од наших ђедова није страдао због "државног" или "завичајног" идентитета.

У календару наше Српске Православне Цркве – у небеском Царству Христовом на које нас тај календар подсјећа у нашим пословима и данима – пребиловачки и старобродски и јасеновачки и сурдулички и пивски мученици стоје у истоме јату, у истоме реду пред престолом Свевишњега Христа. Ту су гдје су. Њих ниједна резолуција не може да подијели на "црногорске" и друге. Њима Тара није граница. Ни Дрина. Чак ни оним старобродским. И њима је, за Царство Божије – колијевка.