Даринка Петровић: Ишла сам у Донбас, јер смо ми били закинути за истину деведесетих
Српска је почетком Специјалне војне операције Русије у Украјини, у одређеним тренуцима имала више ратних дописника, него неколико пута већа Србија. Наша Даринка Петровић је била једна од њих. Без обзира што је Фронтал.РС познат по својој ненадмашној џендер сензитивности, посао који је урадила Даринка превазилази оквире полних агенди, које су саме себи сврха.
Новинарка Алтернативне ТВ из Бање Луке је вијесник једне нове генерације новинара у Српској. Они су, не само способни и успјешни на међународном нивоу, него су се на њему и афирмисали, и доказали. Више него довољно разлога да се Даринка нађе у нашем серијалу "Непитани".
То што сте завршили руски језик и књижевност, није баш довољан мотив да постанете ратни извјештач из тренутно најбитнијег рата на планети. Јесте ли се премишљали када сте добили прилику да одете у зону борбених дејстава?
Дилеме отићи или не у зону борбених дејстава није било. У Донбасу се, некако, помало и судбински, све спојило: прво љубав према широком и несагледивом руском свијету и унутрашњи и професионални позив да се види и разгласи истина о животу људи који за мир не знају већ девет година.
Мислим да је дужност свакога ко се бави новинарством да буде на услузи човјеку који, у неком тренутку у времену, проживљава, рећи ћу слободно, пакао на земљи. Нисам се, наравно, могла отети утиску колико су Срби на овим просторима били ускраћени и закинути за истиниту слику о рату деведесетих година и како је то негативно утицало и на нашу колективну националну будућност. Све је то резултат планског вођења пропаганде о Србима као злочинцима од стране Запада, производ затворене и искривљене перцепције која је, путем, медија одлазила у западну јавност.
По истом шаблону тај колективни Запад ради и сада када је у питању руско-украјински сукоб. Зато, видјети, доживјети, пренијети гледаоцима и читаоцима истину – били су моји главни мотиви да одем на један такав терен.
Како ви оцјењујете то да сте једина жена из Републике Српске међу малобројним извјештачима са фронта, док је на почетку СВО репортерка РТС стигла до Ростова на Дону и ту и остала?
Не бих се сада много освртала на чињеницу да сам скоро па једини новинар са XX хромозомима који је радио из Донбаса. На позив новинара гледам једноставно: или радите посао или не, није важно какав је тај терен. Тако је и у било којој другој професији. Ако нешто не можете да радите, једноставно се не бавите тиме.
О регионалним медијима, па и о РТС, не бих много. Њихов рад је, вјероватно, дио неке шире, политичке, приче. Могу само да кажем да је јавност, свакако, и у региону заинтересована за дешавања на источном фронту, али оцјену рада њихових медија треба да дају њихови грађани, гледаоци и читаоци.
Реците нам из личног искуства, да ли регионални медији преносе реалну слику рата са руске стране фронта? Која сте мјеста обишли при посљедњем боравку и какву разлику на терену сте уочили, у општем смислу, сада и када сте боравили раније у Донбасу (тачно када)?
Осам дана је, по мојој процјени, недовољно да детаљно обиђете све горуће тачке у Донбасу. Велико је то пространство, догађаји се брзо смјењују и слојевите су природе. Доњецк, Маријупољ, Луганск, Сјеверодоњецк, Лисичанск, Кременаја. То је сада била та моја линија кретања.
Разлике у односу на јул прошле године, када сам први пут била тамо, скоро да и нема. Вријеме у Донбасу као да је стало, људи су некако "утрнули" и чекају. Чекају да све ово буде јуче. Мислим да је разлика више у нама који одлазимо тамо, ми се мијењамо, доживљаји нас обликују.
Ипак, овога пута сам имала много више дотицаја са људима чија је Донбас стварност. Ближе сам се сретала са војницима и батаљонима који су на првој линији. Тешко је пластично одредити шта је у Донбасу прва линија. Све – цијели Донбас је прва линија.
Чак више симболично: тамо је и наша прва линија, гдје се сударају два свијета, гдје се бране наше људске, моралне, културне, цивилизацијске вриједности. Вриједности запада насупрот вриједностима остатка свијета.
Шта су ваша искуства са односом Руса према Србима, има ли неке разлике из времена прије и послије СВО?
Руси воле Србе. То је истина. Браћа – то је увијек прво што ћете чути када сазнају да сте Србин, када причају о нама, сјећају се познаника или путовања у српске земље. Косово и Метохија је друга асоцијација коју обавезно спомену.
Много је српских добровољаца који су стали раме уз раме са руским војником, они то заиста цијене, бар на личном, људском нивоу. Нема неке разлике у њiховом односу према Србима прије и послије почетка СВО. То је органска, природна, словенска и православна љубав.
Мада, сматрам да Срби, ипак, мало више, воле Русе, Ми смо романтичарски загледани у Русију.
Како ви гледате, обзиром да сте путовали и вјероватно ћете опет путовати на тој линији, на захтјев ЕУ да БиХ уведе визе за грађане Русије?
Захтјев ЕУ да БиХ уведе визе Русији је још један у низу притисака спољне политике колективног Запада. Мислим да ту нема неких личних момената, замишљам да они у Бриселу имају списак и, у складу са својом агендом, штриклирају која земља предузима непријатељске кораке према Руској Федерацији, а која не.
Вријеме је сврставања на једну или другу страну и искрено се надам да ћемо, као у увијек у нашој прошлости, бити на правој страни историје. Дакле, да визе, нити санкције, нећемо уводити.