Данка Жугић: Шта је највиша култура у Семберији

Чланица Театра Убунту, Данка Жугић, прича о пројекту којим је обиљежено пет година постојања овог позоришта.

Koлико сте задовољни реализацијом пројекта, шта сте урадили и какве утиске носите?

Веома смо задовољни реализацијом, с обзиром на то да нам је буџет смањен за 70%, нисмо дозволили да то утиче на активности. Имали смо културне трибине у околним селима Попови, Патковача и Дворови, у оквиру којих смо промовисали наше кандидате за квалитетнији живот и боље друштво – Нушића, Андрића, Селимовића, Ћопића и друге великане нашег књижевног и драмског стваралаштва.

Ко је помогао пројекат, како је он изгледао, које појединачне чинове је имао?

Пројекат се састојао од представа по селима, након којих је 11. октобра група од преко 100 дјеце из Црњелова, Дворова и Патковаче дошла у град гдје смо их упознали са садржајима библиотеке, музеја, Центра за културу, као и важнијим културним споменицима у граду. Након тога смо за њих одиграли представу „Кафина цура фина“.
Завршна активност је свечаност којом смо уједно обиљежили и 5 година Театра Убунту.

Пројекат је подржао Град Бијељина, Центар за културу „Семберија“, Биомикс премикс, Семберија транспорт, Пекара „Браћа Лазић“, „Бост“ маркети, Завод за издавање уџбеника Источно Сарајево и други.

Одакле одлука да се култура изнесе из центра и крене ка селима? Како је реаговала публика, гдје је био највећи одзив?

Култура треба да буде доступна свима, што у нашем друштву није случај, па смо покушали да то, колико је могуће, измијенимо. Посјећеност је била различита, највећа у Патковачи, а реакције су свуда биле веома позитивне. Ми нисмо измислили ништа ново наступањем по селима, само смо освјежили мали дио онога што је у много већем обиму радило АП „Сцена“ у времену свог најуспјешнијег дјеловања, играјући у свим селима и засеоцима.

Све се поклопило са политичком кампањом. Случајно, намјерно? – и ко је побиједио у дуелу политике и културе?

Пројекат није случајно реализован у периоду од 1. до 11. октобра. Ми смо имали циљ да скренемо пажњу на истинске вриједности које су скрајнуте у друштвеном хаосу који влада свакодневницом, те смо зато кандидовали велике умове, како бисмо истакли вриједности које су они својим дијелима његовали. Немамо намјеру да се мијешамо у политику, ми се бавимо умјетношћу и желимо да она заузме мјесто које јој припада. Без културе нема васпитане омладине, образованих стручњака, напредне економије нити било које развијене привредне гране и квалитетног друштва.

Убунту је прославио рођендан, шта остаје за вама након пет година постојања?

11.октобра смо се представом захвалили свима који су нас подржавали током претходних пет година. На сву срећу, има људи који препознају важност развоја позоришта и културе. Ту су многи пројекти – представе, фестивали, радионице, гостовања…али најважнији је пелцер за оснивање позоришта који је изникао нашим дјеловањем.

Како стоји култура код нас, како илустровати стање на том пољу, а која је најбоља илустрација подршке званичних институција култури?

Култура је потпуно скрајнута и запостављена, то је област којом врло мало људи жели да се бави, ставка која је увијек прва за избацивање када дође до ребаланса буџета, И на локалном и на републичком нивоу. Много већи проблем од издвајања мале количине новца је незаинтересованост за његовање и развој културе, чак посматрање људи који се за културу залажу, залуђеницима који раде Сизифов посао. Све потиче од сржи проблема – а то је недостатак истинског његовања умјетности и културе.

Истовремено је и узрок и посљедица овог проблема запошљавање правника, економиста, разних менаџера на позиције које припадају сликарима, историчарима умјетности, дизајнерима, музичарима, глумцима, продуцентима.

Један наш редитељ је дивно илустровао тај проблем рекавши да, ако нешто ускоро не предузмемо на пољу културе, имаћемо нацију која не зна да се изражава, пљује по улици, псује, не купа се….

Плашим се да је куцнуо задњи час да нешто предузмемо.