Дани(ј)ел Симић: Златни (перо)рез ’42

А када вам је, у тренутку идеолошког рата у којем се у Неовисној Републици Хрватској хапсе држављани Републике Српске и Републике Србије, осуђују на затвор због фотографије свог дјетета, на свом приватном налогу на друштвеним мрежама, јер носи шајкачу и показује три прста – онда је бацање пара на просјечан, а пропагандно бескористан филм – штеточинство.

Филм има први и други дио. Има 14 слика. Има и епилог. Има свега. Само нема српског културног и националног интереса. Онакав какав опет прескачемо. Сублимирамо се. Прекувавамо. Расрбљујемо.

Стижем у 17:03. Везујем бицикл испод степеница дворане Борик у Бањој Луци. Рукујем се у трку са два непозната човјека који се јављају. Један каже: Свака част на линији. Други: Јеси то стигао из Русије. Први дан изборне ћутње, пројекција филма на истом мјесту гдје и јуче завршна трибина СНСД. Ни столице се нијесу морале мицати.

И онда почиње филм. Има слободних мјеста. Пребацујем се на оно одакле се платно види дјелимично између двије главе.

Шпица, очекивано, латинична. Екавски, неочекивано. Фонт помало вуче на готицу и све дјелује као на оним плакатима које је Трећи рајх вјешао по Београду. Хрватска је у том тексту, очекивано, нацистичка творевина.

Умјетност и кокице, па почиње филм.

Прва слика – Прогон

У старту се намеће да у овом филму нема великих филмских слика и артистичких инвенција. Досадан поступак. Преглумљивање, у усташком стану у Загребу. Патетичан и преемотиван дијалог, као да га је писао Синиша Павић у паузи Бољег живота и Срећних људи. Не вуче ни на Косовски бој. Поступак дубоко у првој половини 20. вијека. Зафрановић је изгледа од 1991. успио погледати први дио Матрикса, па је одушевљен ротационим кадровима.

Подручје Козаре. Натпис, као и све до краја филма –латиницом. Истом оном, коју је као једино писмо, криминализујући српску ћирилицу 25.04.1941. године, двије седмице по успостављању Независне Државе Хрватске, законски забранио Поглавник Анте Павелић.

Главна функција овог филма уз продукцијски наслов – Дјеца Козаре, дакле ограничавање Јасеновца на Козару – креће од првог говора. Првог људског гласа у филму, који као план за читаву НДХ, означава простор Козаре у непријатељској офанзиви.

При консултацијама, односно гласању говором, за њемачку вишу расу нема превода. Ни за италијански узвишени дизајн капе.

Зато је Вукашин из Херцеговачких Клепаца такође са Козаре. Он је видљив ту у обручу, пред црквом са куполом у српско-византијском стилу. У контексту спаљене цркве пред којом се умива, испада да је свештеник, мада ће кољач на крају рећи име села и да је обичан сељак.

Није то ништа страшно. И они што пуцају на њега, а погађају бијеле овце које мирно пасу, причају ијекавски београдским нагласком.

И онда крећу, те се до краја филма нижу јефтини симболи. Од убијања овце, до скидања дјетета са љуљашке при одвођењу у Јасеновац. У њему до крајње водвиљизације и тужног кловна и прдења балончића из дупета.

Изведба првог злочина, паљења српске породице заједно са стогом сијена, чист је продукцијски дилетантизам. Когнитивна увреда. Конопац је затегнут колико свечана врпца за отварање, односно премијеру овог скраћеног облика ТВ серије; гдје ђеца са Козаре кажу: Чико Дај нам воде, умрЕћемо.

Након оног тренутка када бунар еруптира крвљу и избаци мртваце са водом као кишом од Бога; схватимо да је од јефтине симболике и вођења приче типа Сибирски берберин, те фотографије на нивоу Турнеје, што значи добре, али наглашено телевизијске и произвођачке, а не умјетничке; схватимо да би Зафрановић да мало буде и Дејвид Линч.

Пошто је Фелини сувише старомодан, за Титовог шеширџију који носи Цептеров јонизатор ваздуха око врата. А и већ га је и темељно обрадио Кустурица.

Не свиђа вам се Сибирски берберин? Онда се припремите за ликовну атмосферу капитал-реалистичке поетике, видљиве у Перл Харбору. Рецимо верзије редитеља Мајкла Беја.

Овај филм, не помињем то одмах у сондажним поређењима, јер се простире цијелом дужином и намеће се сваком пором овог остварења; најјачу аналогију има са тзв. партизанским филмовима.

Посебно по појављивању и наглашавању Нијемаца, у чему се ни мало не разликује од Даре из Јасеновца. Логора са којим Нијемци нијесу имали никакве везе. Осим што су га се гадили. Као и свега што су радили Хрвати, користећи се њиховом чизмом на српском врату.

Друга слика – Логор 3Ц

Жујевић којег уједа за прст фрћкави Мићко, исти је који не да воде, због газде на дну бунара. Али он неће постати главни усташки кољач. Могуће је да оволику пажњу добија због нечега што ће бити јасно из серије, која се спрема на каналима Телекома Србија.

Филм је пун је и логичких грешака. Из Раскужног одјела излазе обријаних глава. Док их они тамо шишају маказицама, које данас раде на електромотор и зову се у фризерајима просто машинице. Нико их у Јасеновцу није бријао бритвом. Осим по гркљану.

Шишају их и засипају ДДТ прашком против кукаца на људском тијелу. Крв из Зориног чела, која би требала бити направљена шишањем, или је као паралела са стигматом, или је ефекат из Турнеје. Мислим се.

Испоставиће се да су ефекти најцрње рачунарско-графичко штеђење. Мухе при појави Анице Добре и Ирфана Менсура, не би прошле ни у Мртви ходе (The Walking Dead).

Ботоксована Ана напумпаних уста је одличан избор. Она прича боље Загребачким нагласком. И њемачки прича одличано. Вјежбала.

Посљедња сцена у којој се изгубила трећа слика, да не буде ни ова рецензија досадна, осим што је предугачка и како је Зафрановић замислио, одаје баш лошег режисера. Посебно глума управника логора, шта говори и како почиње пјевати Фигарову женидбу.

Чим видимо Катарину Радивојевић као утегнуту есесовку, очекујемо позив од Хер Флика из Сингидунума, са ријечима: Ало, ало!

Четврта слика – Подрум

Помијерила се стигма Зори са сред чела у косу. И то мало превише на десну страну. Филмска грешка као кућа.

Појава Макса Лубурића, који доноси србосјек као нешто што је, тобоже, дошло из централне команде као оруђе за боље и брже клање. Комбиновање документарних, историјских снимака, са слијетањем бијелог голуба на Максову руку док пије воду из китице дјечијег кипа у сред фонтане, које је налик на оне клипове по друштвени мрежама, на које немају ни потребу ставити ознаку: направљено уз помоћ ВИ (вјештачка интелигенција).

Прављење штете ономе што је требала бити стварна функција овог филма, а она је по самопреузетој тематској и написменој најави на почетку, односно поступку и поетици, општенационално терапеутски и документаран у традицијама партизанског филма.

Најзначајнији моменат у овој Слици, вриједан за записати, јесте једна цртица из дијалога, као дио непрестаног флертовања са изопаченом сексуализацијом; који до краја филма неће прећи границу цензора у самоуправном социјализму (СНСД-капитализму?) и потпуно фрапирати госпоџе, бабе, тетке и дјевојке; које цокћу на призоре невидљивог фелација. Чему сам се ја све вријеме надао, откако сам видио тзв. трејлер. Он ме, пак, одвео у трејлер парк:

Баја, хрбско поусташче главног кољача Ловре, каже Зори коју је спасио тако што је затворио у Подрум:

Сад си мушко. Мушки се могу грлити без стида.

Пета слика – Ланчара

Прелазак у перверзију и истрајавање на посебној природи усташа. То нијесу Хрвати, то су скупови ходајућих комплекса, који еруптирају клањем по подрумима, прављењем сценографија за представу пред Црвеним крстом и тражењем од јеврејског златара да излије златни србосјек од зуба повађених наживо људима који су потом поклани.

Термина, мисли се на србосјек, који се нигдје не помиње у филму.

Чак ни Макс Месар га тако не зове. Тад већ почињете да се, зарад умјетности као такве, зарад хоризонта очекивања, надате да тај србосјек од злата, није уједно и оправдање за наслов филма. А оно и на самом крају, о куку ли прозривости, идејни творац ножа за клање Срба од жутога злата, бива сам заклан од свог шегрта. Уз рачунарски генерисан рез. И умирање од искрвављивања у секунду. Као да је пуцањ у срце.

А сам редитељ показује у једном тренутку филма призор извађеног људског срца – које још куца.

Шеста слика – Насип

Феминизирани и микрофобни усташа са ружом, са самог почетка овог остварења, припрема људе за клање говором да им то раде због убијених хрватских војника и то: Према усташким законима и Законима Трећег рајха…

То никад не би било тако, нити би у доба Другог свјетског рата то икад ико могао изговорити тако. Уопште, превише је урликања о Трећем рајху и Мусолинију, Хитлерових слика и везивања хрватског усташтва искључиво за Национал-социјалистичку радничку партију Њемачке. То просто прича Братство и Јединство, али на дијелу аутопута до Бајакова. Онај аутопут који се не зове Београд – Загреб, него Загреб – Липовац.

Зато иде сцена са Хрватом комунистом. Који не тражи милост од Макса Лубурића, нити би му је дао.
Руке су му свезане бодљикавом жицом, таман колико и она породица око пласта. Таман колико су Зафрановићу одријешене да дође из Чешке, нашмркан чистом југоносталгијом и титоизмом, те нам се за наше паре иживљава на неформираном, посткомунистичком идентитету.

Прављење златног ножа је противразумско силовање природе злочина хрватских усташа. И природе саме. Посебно у знању да је то чињено, односно да је србосјек уопште осмишљен због усташких такмичења ко ће поклати више Срба за једну ноћ. Ту смо се надали оргијама и перверзији, обећаваних у ТС трејлеру, али је Зафрановић дворски редитељ. Није имао храбрости да Ноћну стражу наслика онако како је то учинио Рембрант, већ онако како је наручила и платила војна организација.

Дакле, када омашите да се такав нож порађа у категоријама замора материјала и умарања шаке, прстију и зглоба руке при дуготрајном послу с ножем при истом покрету; нож од оног што се круни и меко је толико да се провјерава угиба ли се под угризом, размажено је квазиартистички мотив. Само јер је неком тако нешто пало на памет и није могао смислити ништа боље, пошто нема никакве сврхе у сценарију који си сам написао.

Осим да оправда име филма.

Јавило му се у сну? Баш тако глупо? А умјетничко име филма за конкурисање у Хрватској је баш тако. Банално, као у трејлеру. Нема никаквог дубљег везивања за 1.6180339887498948482…, ни за Леонарда Да Винчија. Осим Витрувијевог човјека с почетка, нијесмо успјели дознати шта је то сад божанска пропорција у клању златним ножем. То је, у овом контексту, умјетност и наука у злу, све те усташе изводе неке представе за његову камеру; као кад филмаџије-подраживачи научника представљају искључиво Ајнштајнолико. Или обавезно са цвикама.

Као хрватског комунисту. Његов лик је вјероватно једини који може оправдати име филма – Златни рез. Пошто се та математичка формула назива и Златни пресјек. Златна средина. Божански број, Лордан ради на титоистичком еквилибријуму предано квазихуманистички.

Седма слика – Кантина

У комаду прозора са решеткама, који није добро закривен иза биоскопског платна, види се како у Бањој Луци 03. рујна двијетисуће и двадесет и шесте године – пада мрак.

Жедан сам, али не бих попио воде, све и да се онесвијестим. Тако сам одлучио.

Добро одглумљен монолог супијаног кољача, који рециклира причу о Вукашину из Клепаца, чија прича је баш испроституисана. Обзиром да је његова стварна судбина била да је остајао без ушију, очију, носа и одговарао са: Само ти, сине, ради свој посао – док му кољач није одсјекао језик.

Овако је било продукцијски лакше. А и шта би са тако глупим насловом, који се нигдје дубље не оправдава у филму. Просто нож златан. Чудо. Клање без крви. Зло из мог комшилука. Хвала лијепо, одох ја назад у Чешку. Тамо сам држављанин.

Најбоље одрађен лик је Ловро. Он, у Зафрановићевој визији свега тога, златним србосјеком коље Вукашина са Козаре без крви. Дијалекат није добро скинут, али много боље од остатка екипе. Лик и глума су успјели. Ловро је сасвим добро спакован.

Мора нешто и ваљати у четири сата филма. Кажете.

Осма слика – Театро ал Виво

За нагласити: Гојко Миљуш неће бити Анте. Биће Фрањо.

Дијана Будисављевић поново јаше. Прелазимо у реализацију класичне музике нацисте из Шиндлерове листе. Може и из Пијаниста. Шиндлер, односно Спилберг, није спомињао Србе или Цигане у свом филму. Посебно не на почетку.

Већ је Девета слика, а човјеку боде очи како на локацији гдје су снимали нијесу кров могли направити над фабриком иза Раскужног одјељења. Ни уз помоћ ЦГИ. Макар као у Мртви ходе. Толико су шкрти.

Ефекти испод нивоа зомбиленда. Сцене нијесу страшне. Ни језиве. Најприје некако кољачко-порнићки. Највише на нивоу треш-хорора. Тексашки масакр моторном тестером. Само са доста лошијим ефектима у односу на вријеме снимања.

Десета слика – Свечаност

Прелазимо на потпуни шмек серије Ало Ало. Али да је се дохватио Ходоровски у златним данима. Хелга је Катарина Радивојевић, ако вам то до сад није било јасно.

Креће Лорданово отворено и сада пренаглашено играње умјетника, док је паре узео за предизборну турбосрпску кампању латиничних квазиправославчина. Такав је и резултат.

Најгоре је што су сви филмови које је финансирала Влада РС мимо конкурса и закона, заправо артистички лоши. А уз то нема ни пропагандног ефекта. И ефеката уопште. Чисто, као што рекосмо, бацање пара. Мислим, не бацају се оне. Пуно се буџетских пара врати кроз снимање филма и његове трошкове. Не у буџет, дакако.

Цивилно лице логора облачи бијели мантил и ту нам Лордан на скели између Јасеновца и Доње Градине нуди ландараво мушко споловило и као његову (споловилову) Свечаност, представља Вјешајући каталог од народа, са натписом око врата жена ухваћених у покушају бијега: Хтјела сам бјежати из овог раја:

Припадници Жидовског, Поткозарког, Циганског, Незнана Ношња, српског и Зашто Си Бјежала, Тако Си Лијепа народа.

Он им једној по једној избацује столице испод ногу, уз мотив женске дојке и импотенције.

Рођење дјетета, тако што испада из управо објешене Зашто Си Бјежала, Тако Си Лијепа жене, нешто је што је вјероватно за оматувјеле титоистичке приповједаче бајки о партизанској народноослободилачкој борби, врхунац артизма, ситне перверзије и свечовјечанске побједе живота.

У суштини – тешка виђеност и досада.

Нема овдје никаквог, ни најмањег бунта. Срби су у овом филму само статисти за клање. Нешто што је за српску дјецу у овом тренутку серијала као Државни службеник, баш кобно. Не само јер српска државна предузећа и држава сама плаћају непрестано Хрвате. Многострука је штета од југопатологије у Београду и Бањој Луци.

Нема никаквог здравог путоказа у овом филму. Нема отпора. Чисто безнађе.

Као Зафрановићева умјетничка изворност. Макс је на насипу помињао само партизане.

Гробар Омер, у договору са Бајом с којим га веже никотинска овисност, пушта Зору, такође навучену на никотин у логору, пред откопаним ровом гробних поља Доње Градине.

Зна се да су то радили углавном Цигани. Па и били егзекутори. Но, то није згодно за овај дубински воук филм. Потребно је да се помене Аллах и да су несрпски сусједи били добри.

Али, ето, усташе. Они су за све криви, као дведесетих Слоба и Срби.

Слика једанаеста

Дивно је кад у човјеку који је 1999. у Хуго квизу за дјецу говорио имамо још авиончића, подијећу из Авиана, угледате доброг Блажа кајкавца, који спасава Зору. Или је то неки лик који личи на њега. Можда је глумио у хрватској комедији Посљедњи Србин у Хрватској?

Небитно.

Ту је нагласак и нарјече одлично одрађено. Рекао би човјек аутентично. За српску дјецу под Козаром, добар је и екавски.

Као што сви имају неку своју народну пјесму у филму. Само Срби немају. То би засметало уху као цајке. Примитивни српски народњаци. Срећа није такнуо Ђурђевдан, јер вјероватно и срећом, није ни знао за то. А и што се компоновања тиче, поетички је ближи Жељку Јоксимовићу, него Горану Бреговићу.

Коме, у свему овоме, пада на памет замјерање шкртости и реквизитерске неаутентичности. Ограде, лампе и уопште ствари које се тад нијесу производили. Типа ФАП-ов камион.

Зору добри кајкавци и Будисављевићка воде чак до главне усташкиње, која има њеног брата! Из Ало, ало серије са фигарофигарофи распјеваним усташама, прелазимо у латиноамеричку сапуницу са научнофантастичним сценама.

Баш је усташкој вишој класи тако лако неко могао да закуца на врата у сред рата, са српском дјевојком Зором, побјеглом из Јасеновца. Са све тетоважом типа ЈМБГ. Ни обезбјеђење немају пред кућом, као што партизани одмах поставе љубазне стражаре, који пусте чувеног усташу да уђе у своју рођену кућу.

Слика дванаеста – Одгајалиште

Враћање на напумпаних уста Дијану. Толико истрајавање на томе,човјека баш згади по ко зна који пут. Толико скривање чињенице, да су та дјеца постала и још увијек су данас у великој већини – Хрвати. То је у причи за Србе као појам, много озбиљнији и тежи мотив, него што је чак и само убијање те дјеце по логорима.

Сасвим је разумљиво да се тим неће бавити Хрват, као и многим другим стварима које требају бити освијетљене. Српским доносиоцима одлука је потребно да такав филм направи Хрват. Вјероватно се боје да српски редитељ може да их ували у проблеме код Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

Горица Поповић глуми изванредно мадре супериору. Види се да се може, кад се хоће. При чему мислим да је то глумица из Србије, која прича боље од Ренеа Биторајца.

Код ломљења врата српском копилету, мало прије тога, чујем иза како нека жена каже: Стани, нека. Издржаћемо.

Слика тринаеста – Повлачење усташа

Домобрана у овој филму нема. Као што се претпостављало од почетка. Од кад је дошао да тражи паре у Бањој Луци. Све се ово већ могло предвидјети и човјеку је мука што нема шта друго него:

Јесам ли вам говорио?

Све је у овом филму много горе и баналније, него у Дари из Јасеновца. Осим у продукцијском смислу. И што Зафрановић изиграва великог умјетника типа Андреј Тарковски, па му филмови могу бити тако дуги да на њих прикуњаш..Камоли да се по крајевима редова при пројекцији, налазе паковања флаширане воде. Дара из Јасеновца је више покушај фактографско-образовно-играно-документарног филма.

Једина нада у филму је да покатоличени Србин закоље хрватског усташу због пријатеља Јеврејина. Исака. О чијем пријатељству и судбини слабо шта знамо, пошто је то вјероватно исто у серији. Генерално, пуно је у овом филму ствари за које се види да нешто поручују филмским језиком, у смислу даљег развоја лика или радње, али је то неко пресјекао да би био скратио на филм.

Онда да Србин постане комуниста, којем није битан број мртвих у Јасеновцу и који каже да су то радиле усташе, а не Хрвати. Да почне да пише латиницом, те након Блица и Сторма Фрање Туђмана, постане прво Хрбин, а онда ожени Хрватицу и дјецу крсти у католичкој цркви.

Слика 14 – Долазак партизана

Четника у овом филму нема. Нијесу клали са усташама у Јасеновцу. То је све што смо добили за паре које смо дали. И није то мало, обзиром на стање на идеолошко-артистичкој берзи. Овим филмом би био изразито задовољан друг Јосип Броз Тито. Приказао би га на Пулском фестивалу.

И, добро. Добили смо и то што Бобинац Ивица није сину дао име Анте, већ Фрањо.

То дијете његово, када он страда у кући гдје се врато по њега – видно ништа не прича. Па ми реченицу ја нисам Гојко, ја сам Фрањо. Ни не видимо из његових уста на крају. Глас је наснимљен.

Епилог

Црнобијеле сцене, гдје је и партизански путоказ за Јасеновац, написан латиницом. Тачно како је поглавник законски заповиједио. Крај и бацакање у Саву златног србосјека ефектима из кинеских кунг-фу филмова двијетисућитих, заиста није вриједно ни биљежења.

Послије иде и представљање глумчадије и режисера. Занимљиво, главни ликови са хрватске стране нијесу дошли ни у Бању Луку. Ни у Антинград, дакле. Боје се и овдје "екстремних хрватских десничара", што је прича проваљена преко кога другог, већ Времена из Београда, не би ли се филм помогао и са те сране. Да је премијера била можда у Земуну?

Ко зна?

Писали су Лордану, занимљиво, прва два добитника лутрије РС, за снимање лоших, добро у овом случају медиокритетских филмова, који су противни српском националном интересу.

Рекли су му да повуче филм са Феста, јер они опет имају да се играју Готов је и Слободана Милошевића. Без обзира што су обојица раније узели паре од Додика и потоњи је био члан СПС Ивице Дачића. Дакле некадашње Милошевићеве странке.

Филм, наравно латиничним словима на крају, није посвећен Србима. Ни дјеци Козаре. Па ни Јеврејима и Циганима. Већ *свим онима" и "широм свијета".

Пљесак у дворани. На клапера. Митингашки. Неискрен. Кратак.

И пљескање се сад наставља. Понеки звиждук. Не у протест. Већ оно као кад у позоришту изађе глумац, који вам је комшија или га баш волите.

Фризуру Каранову сам видио испред филмског платна све вријеме, а Милорад Додик са свитом је ушао негдје око краја Епилога. Пред крај, углавном, не сјећам се.

Из увијек једног и истог говора Лордана Зафрановића на крају овог филма, а заиста ко је једном чуо неки његов наступ за медије, прича једно то исто о овом филму, од ријечи до ријечи, дознали смо да је Милан Баштинац човјек који је заслужан што је добио паре.

Одбили га и у Загребу, и у Београду. Каже, дошао Баштинац у Загреб код његове продуцентице, те је он дошао да се договоримо са Додиком лично и то о "значајном финансирању". Дали смо, свједочио вечерас Лордан, трећину свеукупних пара, а не само 200.000 како се причало на почетку.

Једино што се заиста могу без икаквих фуснота, па и најмањих напомена, сложити са Лорданом Зафрановићем, јесте што се темељно неупућен, у садашњем тренутку обратио и захвалио "предсједнику Републике Мили Додику". Крај Карана живог.

То је једино што је истински тачно, јер ја још данас бивам једини који у јавном простору, па и на РТРС, поздравља Милорада Додика као предсједника Републике Српске у самопорицању. Пишем то за крај, пошто треба нагласити да још међу Србима у Српској није све постало слуга окупатора и за мене је до резултата редовних избора предсједник моје државе Милорад Додик.

У противном бих био слуга Кристијана, рахметли, Шмита. Или Лордана Зафрановића и титоистичког наслијеђа тоталитаризма.

Пошто је овај филм такав. Јефтин, а за велике паре, ни ја не могу већ да ми се сам намеће крај. Већ виђеним, црним хумором из колективног несвјесног:

Док Лордан Зафрановић прича – ја сједим. Остали сви усташе.