Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Зашто сам истукао предсједника младих Уједињене Српске?

Није то неко малољетно дијете, већ нераст од 33 године. Бахат и насилан. Нијесам имао појма да постоји. Још мање да је функционер партије у власти. Никад га нијесам видио. Самим тим ни имао шта против њега. Што ваљда најбоље говори о њему.

Први пут сам свјесно регистровао постојање предметне персоне, кад је дошао до аутомобила којег је паркирао испред ћевабџинице тако, да четири друга возила, уредно паркирани на предвиђени паркинг те посјећене роштиљнице – не могу да се испаркирају.

Рекао сам му, сасвим мирно и у добром расположењу, испаркиравајући се: – Свака част. Надам се да се сад добро осјећаш, што си испао такав сељобер. Саопштио сам то полако, мирним и љубазним тоном. И изразом лица. Што се, иначе, зове иронија. Евентуално сарказам.

Истог трена ми је опсовао мајку. Како је у нашем фолклору и ред, узвратио сам му "и ја теби" протоколом. Почео отпуштати квачило. И то, обично, буде то. Свако дода гас на своју страну и изађемо једни другима из слухокруга.

Међутим, не.

Је ли ово твој ауто?

Овај примитивац је (обратите пажњу!) намјерно паркирао у десну коловозну траку, док оде по наручени роштиљ. Свјестан да заграђује друге, који су ту дошли истим послом. И без обзира што је било слободног мјеста. Буквално крај мене. Није га брига што тај процес траје дуго. Гужва је. Људи чекају и питају пролазнике: Је ли ово твој ауто?

Он је, да рекапитулирамо, опсовао неког ко му је, више или мање пријатно за чути, али културно и без дреке, скренуо пажњу да то није у реду у цивилизованом друштву. Е, појединац у таквим огрешењима, аутоматски је потрчао за мојим колима, кад је чуо одјек својих ријечи!

Стигавши ме захваљујући свом поступку у саобраћају, односно гужви која се опет ствара, зграбио је за врата и кроз полуотворен прозор бар седам пута покушао да ме удари песницом у главу. Било је то толико жустро и нагло, крајње непропорционално ситуацији. Манијачким погледом. Тај осјећај изненађења, количином болести и зла који зрачи, још увијек не излази из главе као ментална слика. Знате кад, у секунду, тачно осјетите да такво понашање није случајно? И да му, сасвим сигурно, није први пут.

Сад се смијем док пишем, јер сам, бранећи се десном, лијевом махинално спустио прозор на дугме. Да ми га не би сломио, ако промаши прорез. Не да га затворим, већ баш отворим. Ко ће од неке будалетине наплатити штету послије? Кад је видио да ћу га ухватити за руку, одмакао се од врата псујући.

Повукох ручну

Изашао сам одмах. Без намјере да се тучем, већ спријечим да се покушај ударања док сједим рањив у колима – понови. Уједно и да, сада већ јасно психопатског силеџију, који то јутро није попио лекић, онемогућим у оштећењу службеног возила УГ Фронтал, Бања Лука.

На тај мој гест, дакле видјевши ме ван кола и како га питам: Шта хоћеш ти? Јеси ли нормалан!? – бајица се одмах устремио према мени.

Нијесам имао избора, већ да се браним.

Намјерио сам га ударити ногом у прса из трка, али окренули смо се у зраку и он се нашао иза мене. А ја на цести. Ударио ме песницом у врх лобање. И пробао још. Ухватио сам га зато за обе руке и привукао уз себе. И даље му окренут леђима. Рвали смо се. Он је покушаво да ослободи руке и удари ме, односно баци лицем на под. Околни посматрачи су апеловали да се стане и/ли зове полиција. Повадили су се телефони да снимају. Чуо се и женски врисак.

Ништа он.

Тек кад сам успио да ослободим десну ногу и осовим је на ђон, устанем, подигнем га на леђа и бацим на асфалт, те га зајашим дупетом на трбух. Тек тад је мало промијенио став. Почео да, како то обично бива са психопатама, говори како сам ја њега напао. (?!?) Јер, испратите ви мене, ушао сам у дијалог с тим руљком, умјесто да га шопам шакама одозго!?

-Није тако било! Он је први. Нека си га. Ја ћу ти бити свједок, новинару. Довикује један који ме познао. Ту се затекао, зато што нападач на мене и даље држи кола тако, да се обећани свједок не може испаркирати. Ухвативши га за обе руке одозго, стиснувши га на земљу потпуно, забесједио сам како ћемо сад лијепо звати полицију.

Зови и полицију, само немој да ми урадиш што сам ја хтио теби

Ова јуначина, која се бахати и угрожава друге, тако да га послије не само није стид, већ се два пута први залијеће на другог да га тјелесно повриједи, због оног што је он у сваком смислу први почео, одмах се сложила да зовнемо полицију. Чак и свјестан да је крив. То ми је одмах било сумњиво, али добро.

Чух задах алкохола. Леће ту и казна за управљање моторним возилом под дејством психотропних супстанција. Запах тај гадан одједном. Одвратан. Ваљда јер сам гладан и не пијем бар пет година. Одвратни ми и његови криви зуби. И мутне зелене очи, које ме гледају у страху. Лијево је мало већ крваво.

Али страх попушта. Видим, јер тако је то код несоја који физички напада људе без разлога. Посебно кад пробају, па ударе на тврдо. Чим виде како можда неће добити батине да се усеру, а све им је на то личило, почну се измотавати. Некад чак и кофрчити.

Због тога, наишло ми је оно што људи зову помрачење. Умало, држећи га тако беспомоћног за руке, нијесам почео да га лупам челом и сломим му нос. Избијем који зуб. Да се питају ко је, кад дође тамо гдје је кренуо са ћевапима.

Али. Нијесам никакав батинаш. Ни садиста. Ја сам већ матор човјек. Имам дјецу. Не бавим се јадницима.

Хоћеш сад да те скашим?!

Питао сам га пар пута, хоће ли да га сад скашим ту? И што му је то требало? Тим ријечима. Обзиром да ми се није остатак дана проводио у разговору са полицијским службеницима (имао сам паметнија посла недељом поподне), тражио сам да се пред свим тим људима извини, како бих га пустио без додатних тјелесних оштећења.

Као што то са нечасним људима и бива, одмах се сложио. Само да га не бијем. Али, наравно, да то прошапће. Морао је гласно рећи извини пар пута и питао: -Ето, извини. Је ли поштено? – Није. Кажем. Ти мене не би пустио. Али ја сам поштен.

Након тога нијесам му опалио ни шамар. Устао сам. Подигох његов сат који је лежао на земљи, проциједивши: – Ево ти твој глупи сат. Тим ријечима. Дакле, нијесам му у бијесу чак ни згазио или шутнуо сат.

А јесам ли требао?

Како сам глуп. Помислио сам већ на првом семафору. Овај роштиљски дегенерик се сад извукао с подливом испод ока. Фактички без озбиљније повреде, док мени отиче скочни зглоб. Мнијем за воланом, док стишћем кочницу. Боли. Није добио ни прописне батине, нити је заглавнио на суду. Да бар плати казну у буџет.

При том, и даље ми у духу стоји осјећај неурачунљивог насртаја. Тако се, напросто, нормални и разумни људи не понашају. У крајњу руку, како неко може бити толико суманут, да напада тек тако? Уопште не размишљајући о посљедицама? Макар ко ће изаћи из тих кола на која је ударио?

Уопште, толерисање силеџија које паркирају гдје год желе и раде шта год желе, ријечима "пусти будалу, гледај своја посла", коначно је довело до тога да над нама влада некакав Кристијан Шмит. Тако се почиње. Наши политички представници су само посредници, као они српски кнезови који су за аге и бегове скупљали харач.

Браво, глупане, сад си направио само да ће овај, без већег страха, то пробати поново неком другом. Врло брзо. Чим попије. Очигледно сам мало заостао у развоју, јер не стављам себе баш на прво мјесто. Макар не увијек. Или кад људи то природно очекују. Рецимо, након превласти у уличној тучи, коју нијесам изазвао и гдје мој нападач сигурно не би стао као ја, кад би остварио надмоћ.

Језиком лапандај – рукама не мандај!

При том, мене кад клевећу, то раде углавном лажни профили и одрони од личности; пошто слабо ко хоће са мном уживо у студио на сучељавање аргументима. Заправо, у Српској нико. У Ефбиху сам добио рампу на појављивање у медијима још 2015. године. Онда мене физички нападне неки манијак, само јер сам му рекао да не испада сељобер. Сјећам се, невољко сад већ, како ми је радни колега за сасвим неважног Горана Дујаковића рекао, да сам џабе писао колумну:

– Он је, друже, таква љига. Уколико није остао без посла и пара од министарства за фестивал, можеш му јавно рећи какву год истину хоћеш. Ништа то њега не погађа. Дебелокожац. Зна он то боље од тебе. Нема образа. Нема умјетничког талента. Само једна провинцијска пичкица. Проточни бојлер за буџетске паре. Боље да си га сачекао без свједока, па му лупио пар шамара у мраку. Видио би колико би то било ефектније.

(цитат завршен)

Можда је овај савјетодавац у праву. Но, мене је покојна баба Милка Благовчанин научила. Давно и римовано: Језиком лапандај, рукама не мандај! Не бијем људе због изговорене ријечи. Никог до сада нијесам ни тужио за клевету. Мене јесу. Смара ме то. Не кажем да нећу, поготово послије ове епизоде, али то ми је некако на нивоу потказивача и доушника; јер је моја част непогрешиво и очигледно већа од тих који на њу ударају.

О, па ти си син судије Врховног суда РС?

Пошто нијесам баш уобичајен човјек, па се и дружим са неуобичајенима, до мене је након тога дошло ко је нападач. Ова врста бахате џукеле, заправо је син судије. Предсједника Управног одјељења Врховног суда Репубике Српске. Што је мање битно, обзиром да не могу родитељи одговарати за поступке одавно пунољетних коња. Али објашњава, што му је била дража полиција од батина. Које на крају није ни добио.

Оно што је истински, системски одвратно у овом случају, јесте што га ја плаћам!

Запослен је као члан Уједињене Српске Ненада Стевандића у Народној скупштини Републике Српске, са све приватним факултетчићем за понијети. Кад су ми рекли да сам о асфалт отресао предсједника младих Уједињене Српске, згадио сам се горе, него кад сам био приморан да сједим на њему.

Без обзира што је на одборничкој листи на посљедњим изборима син добио читавих 170 гласова. А све се уклапа.

Ти си, Симићу, код њих у странци?

Ненада Стевандића знам дуго, још из времена кад смо тестирали репресију ОХР, пишући обојица колумне за Екстра магазин из Бијељине. Сједио сам с њим много пута јавно у угоститељским објектима, када сам се вратио из Београда у Бању Луку. Због тога, годинама су причали да "радим с њим". Или, још горе, "за њега".

Након што је основао странку у коју ме није звао, нити сам се ја прикључио, отворено су ми неки говорили "да сам њихов". Што су све глупости, које је демантовало вријеме и пракса.

Стевандић је у ту исту НСРС запослио, рецимо, Слободана Попадића. Који је до јуче радио за антисрпски Блиц, односно непосредно пред ухљебљење на ваш рачун, лијепио траке на уста баш пред том скупштином. Са све Сином Шмитаром и Беј-Ха новинарима из Сарајстана.

Скандирајући како је у Српској завладао медијски мрак политичке репресије и једноумља, због пооштравања закона о клевети, за који је гласала и његова данашња странка и предсједник скупштине који га је запослио.

Стевандићу то није сметало да убуџети и њега, и још буљук таквих. Све у скупштину. Све одборничке кандидате. Све страначка грла.

И гдје сам вам ту ја?

Возим бицикл. Кола ако возим, од удружења су. Не добијам новац страних фондација. Забрањен ми је улаз у Хрватску. Не радим у скупштини, нити сам игдје на буџету. Али имам за ћевапе и особа сам са потешкоћама у развоју, јер не трпим бахате силеџије. И нијесам члан Уједињене Српске.

Мада је то мислио и (за мене и даље предсједник РС) Милорад Додик, када сам се затекао са Стевандићем за столом у ресторану Народне скупштине, у вријеме кад је почела игранка око вода, шума и пољопривредног земљишта. И њему сам рекао, као и вама: Да сам члан било које странке, сви би то знали, јер би мени био циљ да своју партију промовишем.

У чељустима китовим

У добрим сам односима са многима који су чланови УС. Посебно са Синишом Видовићем. По линији србовања. Што па и не бих? Исто сам тако годинама у добрим односима са Срђаном Мазалицом. И са Браниславом Бореновићем. И Аленом Шеранићем. Са многима. Просто, живим у Бањој Луци од рођења у Сарајеву и годинама се бавим политиком. Само не из странке.

Дуго сам се осјећао као пророк Јона којем је Бог наредио да иде у Ниниву и упозори њене грађане да се покају. У међувремену сам завршио у утроби кита стране окупације, домаћих издајника и универзалних; патетичних али и истинитих прича, о борби добра и зла.

Тамо гдје је неко стварно самосвојан и не припада ником од постојећих елита. И нико га не може платити да прича оно у шта не вјерује и не мисли. Такав нашим слугама окупатора не треба. Нијесам вам ја секташ и шта сад да се ради. Не може свако бити срећан у животу.

Карактеристика свих у тренутној политичкој елити, с обе стране власти, јесте да се богате лично, гадећи народу српство као његови представници. Не заклапајући о својој жртви за српски народ. Тако, видим послије, и овај што се курчи и напада људе по улици, кроз спонзорисане видее изговара неке преписане текстове против будничара и коментарише Епстинове фајлове (?!).

Је ли опраштање слабост?

Дакле, то сазнање да је нападач функционер странке која је наводно моја; довело је до преокрета у мојој души. Кад те стварност тако згади буџетским мудросером нове генерације; уз мирис алкохола, призоре сумануте бахатости до заосталости; што уз екипу на челу Бање Луке, заиста показује општесрпски тренд атрофије интелигенције и морала, нагињући као идиократији.

Стварно ми је прекипило.

Можда од ударца који ми је задао с леђа, али преломило ми се у глави. Уједињена Српска постаће мој лични непријатељ, као колектив, ако у неколико наредних дана Милош Ћурковић, не поднесе оставку на своју функцију у партији. Односно стане иза дјеловања свог члана руководства. Тако се то ради у цивилизованим и демократским друштвима, након демаскирања личности у јавности оваквим поступком. Не само да одавно није млад, него није достојан да води било кога. Младог или старог.

Нека одведе себе на психијарију.

Изаћи ћу вам на изборе!

На крају ове исповијести, која је и врста политичког манифеста, обзнањујем да ћу се бавити политиком у циљу истјеривања окупатора из наше отаџбине, те нећу имати милости према њиховим сарадницима. А то су готово сви на нашој политичкој сцени.

У тој борби ћу себи допустити сваку могућу злоупотребу окупаторског ОХР-система, како би исти што коначније и ефектније демонтирали. Односно протјерали.

Дакле, нијесам ја у суштини истукао предсједника младих Уједињене Српске, него сам га физички савладао и понизио, након што ме напао. Као што и Стевандић каже да није предсједник, већ је "у предсједништву" младих. Важно је да више није психо-патак, него психо-папак. Није постављен можда на мјесто можда баш онако како такав кркан заслужује, али, зато, знајте!

Све вас које сам поштедио и пустио без батина у јавности, као овој стварној тучи, сад ћу да поломим и у политички гроб пошаљем на изборима!