Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Студенти и мишеви
Подршка студентима и ђацима који су ушли у блокаду поводом трагедије у Новом Саду, најуциљаније и најквалитетније указује на синдром човјека миша. Кукавица које, не да се сакривају, него истурају друге у име својих политичких хтијења.
У Србији се поново прави референдумска атмосфера, у којој се од вас тражи да се изјасните јесте за или против студентских и ученичких протеста. Звезда или Партизан? Јавно, а везано за најновији вал политичких протеста у Србији, до сада сам рекао свега сљедеће:
"Ако је ишта требало бити повод за протесте, онда је то пад надстрешнице у Новом Саду. Али само ако постоје јасни захтјеви везани за случај и ако окупљени носе српске заставе, те се јавно одричу подршке Куртија, Башчаршије, Загреба, Ријеке и других непријатеља.
То је српска ствар."
Шта школарци ишту?
Нијесам имао ни најосновнију представу шта тачно траже, па самим тим нијесам могао ни заузети став о подршци или неподршци. На једвите јаде, тек налазећи се у Београду, успио сам наћи нумерисане услове за престанак блокаде Филозофског, али и других факултета и средњих школа по држави Сербији:
1. Објава све документације која се тиче реконструкције Железницке станице у Новом Саду која је тренутно скривена.
2. Одбацивање оптужби против ухапшених и приведених на протестима.
3. Подношење кривичне пријаве од стране МУП-а надлежном јавном тужилаштву у Београду против лица која су физички напала студенте и професоре, а која су, како кажу, јавности позната по наводима медија као: Милија Колџић, Александар Јокић, Душан Костић, Милена Алексић и Иван Станишић.
4. Студенти захтевају моменталну потврду идентитета ових лица и њихово даље процесуирање. Уколико се утврди да се нека од ових лица налазе на јавним функцијама, студенти траже њихово разрешење.
5. Повећање издвојених средстава за државне факултете за 20%.
Разрађивање захтјева у току: Петица није десетка
Осим што су тачке 3. и 4. у суштини иста ствар, довољно је погледати тачку 5. ових захтијева, па да да човјека отресе носталгија. Сјећам се краја деведесетих у Београду, када је један мизеран број нас, блокирао Филолошки факултет у Београду. Борили смо се за аутономију универзитета, коју је тадашња власт намјеравала окрњити.
Осим што су студенти Србистике увијек били најактивнији и најмасовнији у овом образовном процесу са додатом вриједношћу, уз помоћ њих је истјерана организација Отпор. Са све песницом. Остали смјерови, односно језици, били су већином блажено незаинтересовани.
Учињено је то "јер се није знало ко их плаћа и са којим циљем, као ни ко им је руководство". Студенти, чланови или симпатизери ове, данас сигурно знамо из иноземства плаћане превратничке друштвене платформе, могли су учествовати у раду наших пленума, али нијесу смјели истицати ознаке Отпора на факултету.
Дјеца и одрасли
Све то опет није било довољно да огромна, незаинтересована већина, да своје потписе подршке, како би се ствар могла упутити Научно-наставном вијећу факултета. Морали смо их мамити смањењем школарине и, посебно популарно, безусловним уписом године. Тек тада су и остали пристајали да се боре за аутономију универзитета. Простом апликацијом аутограма и броја индекса на захтјев.
Тако је и у овом случају, те су и онако магловити захтјеви у пет тачака, овако коначно искоментарисани и од њих самих:
"Студенткиње и студенти Филозофског факултета сматрају да тачка под бројем 5 мора бити додатно разрађена. Сви у блокаде!", поручује Пленум студената Филозофског факултета."
Свако ко наглашено иступа са патетичном причом како су студенти нешто посебно, покушава ово представити као неку генерацијску друштвену промјену у настајњу, или је кукавица или је подлац, који не може да се избори за своју политичку жељу.
Да се не лажемо: то што смо ми радили деведесетих, било би апсолутно ништа, да нас нијесу подржали професори. И иста ствар је и сада. Од оног тренутка када професори подрже студенте, тог тренутка ствар постаје озбиљна. До тада је то клиначка журка, гдје се маскирају у политичар.
Ипак, подршка није потпуна и на нивоу универзитета су одбачени захтијеви да се уђе у потпуни штрајк "јер би то било противзаконито".
Че Гевара на берзи
Треба бити јасно, да ови студенти нијесу друштвена класа из 1968. године, када је један велики број људи постао вискообразовани стручњак, а да је произведен од неписмених родитеља. Они су били цивилизацијски скок и осјетили су да имају моћ.
Ови студенти данас траже да им се донира храна (грицкалице не морате, имамо већу залиху, поручују једни у својој поруци), вреће за спавање и средства за хигијену; а да би издржали у својој блокади. Они немају никакву, нити ће имати било какву моћ без својих професора. О вођама плаћеним и инструисаним са стране, да не причамо.
Са друге стране, након што се на улици водила предизборна кампања због тога што је малољетни психопата побио дјецу, свима је јасно да је ово политички процес. Он је тада био одвратан и умоболан, данас је логичан. Тад власт није имала никакву кривицу. Сада је има.
Студирање Косовског завјета
Студенти, а посебно њихови професори, били би заиста нико и ништа, да се нијесу побунили због покушаја да се пад надстрешнице заташка као и било која друга, у овом случају очигледна одговорност власти. Неко мора подсјетити да се не могу кршити закони физике, једнако као и државе. Неко мора ићи у затвор.
Сваки овакав догађај у Србији, користи се да прерасте у политички процес, гдје је мој утисак да медији под контролом странаца, упорно раде на подршци актуелној власти. Употреба Невладинића, опет ће девалвирати оправданост протеста, тако што ће их највише употребљавати медији одани власти, јер у поређењу са гњидама које се ставе на чело уличне масе, нема тог владајућег политичара који не изгледа боље. Заиста више личе на "политичке педофиле", како их назива сам Александар Вучић и његови пропагандисти.
Уз прављење иконичних, менталних слика фотографије директора гимназије у Новом Саду који клечи на кољенима и моли се, односно сучељавање погледа студента и провокатора на блокади; јесте питање зашто академска заједница, наша младост, наша будућност, наша дјеца… нијесу устала када је на темељима тзв. Охридског споразума, Александар Вучић капитулирао онако како то није било могуће Србији наметнути ни 1999. Кумановским споразумом. Зашто тад нијесу прављене овакве фотографије? Зашто личности и медији који распламсавају протест сада, ништа нијесу учинили тада? Гдје су студенти Универзитета у Приштини?
Када то разраде у Тачки 5, имају моју безусловну подршку.