Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Што не понудимо Русима ваздухопловну базу у Требињу?

У тренуцима када су САД, Израел и Турска преузели контролу над територијом Сирије, код нас у Српској је главна забава обрачун између републичке и градске власти у Бањој Луци, уз минимално дешавање народа на улици. Што већину дотиче колико и утакмица или филм, који прате уз пиће и мезу. Под условом да их занима.

Пад династије Асад ће изазвати озбиљне посљедице на свјетском нивоу. А свијет је много шири појам од оног каквим га представљају Невладинићи. Моја је дужност да на то упозорим, јер ће свјетска промјена, колико год нас правили провинцијом, морати дотаћи и нас. Уједно, сасвим сигурно то неће урадити нико други.

Нови Јерусалим до Дамаска

Једна новинарка, узимајући ми изјаву о Израелу, Гази и Ирану; у потпитању се зачудила кад сам рекао да неће бити никаквог проширивања рата, за разлику од других које је питала, у смислу да ће неко извршити одмазду према Израелу. Од Ирана шта смо видјели, видјели смо. Масовни ракетни напад као ватромет за спашавање образа пред домаћом и другом исламском јавности.

Више пута сам рекао до сад, па и тад за телевизију, да је, сакривен иза двоструких аршина којим медији НАТО прате Специјалну војну операцију Русије у Украјини, разлика у снагама толика, да ће прије Израел максимализовати своја хтијења, јер од Арапа и Ирана нема ништа. И то је и било. Ето их до Дамаска, док израелски министар финансија говори како је то "записано".

Знам о чему причам и јесте, у погледу друштвенополитичког отрежњења у владајућим структурама, ово је давање бесплатних савјета глупљима и неспособнијма од себе. Али то смо превазишли још прошле сриједе.

Кад не може из Украјине: Избацивање Русије из Африке

Преврат у Сирији, јер ту никаквог рата није било, посљедица је свијести како је Русија војно претврда код куће, те је треба успаничити и пренапрегнути до максимума по ободима царства, да би што брзоплетије пристала на улазак у мировне преговоре. Чим се то деси, НАТО ће послати своје војне снаге да посједну положаје према руској војсци.

Сада ће, посебно да би, тобоже, Доналд Трамп могао чистих руку да се састане са Владимиром Путином, а прије увлачења у преговоре попут оних у Минску и Истамбулу, дубока америчка држава Русију пробати пробушити и у Либији или Нигеру. Као што су већ у Нагорно Карабаху и Сирији, уз максимално учешће Турске, о чему ми ни не причамо.

Настоје Русију, колико год то због величине њене територије било парадоксално, претворити у регионалну, стриктно евроазијску силу. Због тога је Барак Обама и издао наређење ЦИА, да изврши свргавање Башара ал Асада, које је окончано тек сада, у освит другог мандата Доналда Тампа, који је у првом мандату изјавио да ће повући војску из Сирије, па му је Пентагон сашио меки војни удар, саопштењем да они "немају такве планове".

Посебно је било важно напасти Русију тамо гдје је себи успоставила геополитички коридор кроз Дарданеле и Босфор, односно угрозити јој поморску базу Тартус и још битнију – ваздухопловну Хмејмим. Она је кључна тачка за попуну, Руси би рекли заправку, транспортних зракоплова Ваздушнокосмичких снага Русије и њених војних база у Африци.

Међустаница која суперсилу значи

До сад су руски самолети ишли, нпр. из Краснодара преко Црног мора до ваздушног простора Ирана, те након тога кроз Сирију до Хмејмима, гдје би се допуњавали горивом и ишли даље до Либије, односно (један нпр. и за крај) до Нигера. Такође у Африци. Тамо су почетком маја 2024. године и војног преврата, Руси преотели базу од Сједињених Америчких Ентитета. Просто их је тамошња нова власт замолила да оду. Што ће, прије или касније, вјероватно бити оно што ће Хајат Тахрир ал Шам, познати као "умјерени исламисти", тражити од Москве.

До 30. септембра 2015. године, када је Москва први пут након СССР, послала своју војску ван територија истог тог рахметли савеза и спасила већ распалог Башара ал Асада, Тартус је био једина њихова база ван граница, већ трећи пут у реченици помињаног, покојног Совјетског савеза. Сада је ситуација другачија.

Руси су послије америчке интерпретације да "забранити лет" у Либији, значи бомбардовати званичне војне снаге у земљи, узели шта се могло у Либији. Такође и ту уз ривалство Турске, које морамо имати на уму у нашем случају спора са исламизираном браћом.

Након Садама и Мубарака, све по плану, свргнули су, односно убили Гадафија. Асад је посљедњи у низу, а требао је бити први. Због двовлашћа у Либији, војна база до које авиони из Русије могу долетјети јако танко натоварени, или празни, под великим је питањем због готово идентичног двовлашћа, ако не и тровлашћа у земљи, какво је до сада владало у међународно признатим границама Сирије. И сасвим сигурно ће се наставити. Хмејмим или Тартус на неком другом мјесту, Русији су просто неопходни, ако жели очувати статус планетарне силе.

Ђе смо ту ми?

Ово је све смртно досадно нашим доносиоцима одлука у најширем смислу. Из простог разлога што је њихов дух врло ограничен. Није то никаква фраза или вајкање, за формулативно нападање неистомишљеника. То се види из сваке поре друштва. Слободно се може рећи да је доминантан политички дух – примитиван. И копирантски.

Окупатор је за 30 година успоставио квислиншки поданички наратив на власти, који је људима успјешно огадио српство, позивајући се на њега, док га не само краде – него и издаје. Примјер је најновија посјета Аљбина "Не преговорима" Куртија сусједном Ефбиху, када су се сви раскукали у електричне гусле о српству; да би се испоставило да се Ненад Нешић, снимајући видео у колима, враћа из Скопља, гдје је био са амбасадором из СНСД, који је Куртију дао визу. Плус му је он, као бившем терористи суђеном у Србији, могао забранити улаз као безбједносно угрожавајућем бићу. Мени је то Хрватска урадила због извјештавања из Донбаса.

Кроз профанисање и гађење српства, огадили су и све нормално. Част, правду, породицу, вриједан рад, школовање, науку, умјетност, пристојност и стваралаштво. Код нас су искључиво добродошли продавачи страних муда, под домаће бубреге. Можеш бити нико и ништа, битно је да си богат и(ли) да те подржавају странци. А није нормалан, заправо можете му јавно говорити да је луд, онај који сматра да није нормално да будемо под војном и политичком окупацијом, те да се требамо опријети отвореном и програмском културном геноциду.

Једино што је неуобичајено видјети из ове Правда за Давида 2 операције у Бањој Луци, јесте да је у некој од објава Градски Син Драшко рекао "не требају нама никакви странци". У смислу да је довољна штеточина СНСД. Било би заиста ново и измјењујуће, да је неко дефинисао окупатора као кардинални узрок свих несрећа.

Али то није тако.

Исто срање, друго паковање

Ушло се увелико у агресивну, уличарску кампању за сљедеће изборе, па је посебно занимљиво помињање странаца од некога кога су странци, као и Додика, довели на власт. Некога ко се по наређењу изуо у џамији, а затим и поклонио окупаторском политичком крилу оличеном у Кристијану фон Шиту од ОХР и Бењамини Карић, градоначелници Сарајева.

Почео је мандат показавши да нема никакву националну политику, да је то чист опортунизам, естрадна лаж и импровизација; а завршио га правећи споменик Твртку 1. Котроманићу. У инат Бењамини, која му није направила обећано дјечије игралиште у Сарајеву. А он њој чесму јесте. Понизивши нас све у самом центру града.

Умјесто невладинићког "ко нас ба завади" наратива с којим је кренуо, након четири године нерада на српству, гдје је суштински све остало исто као за вријеме Игора Радојичића, додао је историјски фалсификованог двоглавог орла у лук Банског двора пар дана пред изборе.

Зато ће за Нову годину опет да пјева Сенида, јер је то право дијете невладинићке балканизације Срба, које је причало о споменику за војника у три боје (муслиманског, хрватског и српског). Након реизбора за градоначелника, странци су га наставили спонзорисати у најширем смислу. То се, најбоље, види по поново измјењеном односу БН ТВ.

Нити ко говори да треба на суд онај који прави споменике, раскрснице, паркове без конкурса и јавне расправе, нити да паркинг припада грађанима, а не градоначелнику, да га он затвара како он хоће и са паркинг простора пренамјењује у сврху политичке самопромоције. Да гаси расвјету и признаје да се некима, ваљда због рекеташке симбиозе, као Палати предсједника или МУП РС, могу толерисати шестоцифрени дугови; а вама, ако сте озбиљан неплатиша од пар мјесеци, стиже судска тужба.

Има нас који се живо сјећамо како је Милорад Додик, у својству предсједника Владе РС, укинуо обезбјеђење, возача и возило; искључио воду, струју и телефон легалном предсједнику Николи Поплашену. Апсолутно није битно, да ли је поглавних ОХР Карлос Вестендорп или Кристијан Шмит.

То је, не треба обраћати пажњу на ружичасту боју, потпуно исто уређење и начин владања, какво имамо данас. И који се показао као лош.

Прва љубав заборава нема

Опет СНСД, односно Миле Додик, нијесу никакав стваран отпор окупатору. Од тога што су два пута дошли на власт уз изравно (финансијско, дипломатско и војно-насилно) спонзорство прије свега Америке, али и њихових сателита; до лијепљења америчке заставе на Палату предсједника, чим се чуло да је побиједио Трамп, чија администрација је Додику у прошлом мандату пооштрила санције.

Прва љубав, заборава нема.

Окретање Русији је игроказ за локалнополитичке потребе, јер из тог дружења Додик добије фотографију пред изборе (сад је савјетован да je пропусти), а у европској изолацији Путин фотографију са српским предсједником. Исто тако за своје, унутрашњеполитичке потребе. Стварних, посебно економских ефеката, нема и неће их бити. Тренутна политичка каста има изразиту одвратност према иновацији и производњи, као начину стицања профита.

Већ сам предлагао да се аеродром у Маховљанима, јер Дејтонка није увела никакве, па ни авиосанкције Руској Федерацији, претвори у цивилно ваздухопловно чвориште којим се из Русије иде у Европу. Моје истрајавање да се направи пруга, а затим и гасовод од Бијељине до Бање Луке, у пракси је крунисан ни на шта неприкопчаним гасоводом до Јахорине. И тим да нико не смије да помене подјелу, насилно од окупатора направљеног Дистрикта Брчко. Српску дијели на два дијела, без икаквог разлога и без да ми имамо излаз на море у Неуму.

Комшије из Ефбиха сатраше од производње и продаје наоружања којим се убијају Руси. А ради то и Вучић. Кочоперна aктуелна власт на републичком нивоу, не да не би смјела продати оружје Путину, већ je опорезивањем разоружала сопствени народ. Оно лично наоружање које су Срби предали или продали, јер нијесу могли плаћати порезе који су уведени за министровања Драгана Лукача, сво је покуповала сиротиња раја у Ефбиху. А оно од полиције, продато приватном предузећу.

Увођењем новог вала фискализације, наваљује се још намета на привреду. Од програмера до молера, искључиво смишљају како ће порезе повећати, умјесто смањити. Иначе, управо смањењем пореза, односно цијене државног апарата, рекламира се бирачима у демократским друштвима. Не лаганим повећањем буџета предсједника са 10, на 77 милиона марака.

Посебно је духовито и за сваку побуну, што су естрапрофитно опорезовани градови Бања Лука и Бијељина, а не Приједор или Источно Сарајево. Предсједникчки буџет, сад већи од буџета Бијељине, није довољан за операцију у ултра-гига-мега-футуристичком Универзитетско-клиничком центру Бања Лука.

Исто тако и на локалу, у Бањој Луци, немају да понуде ништа ново. Ниједни. Осим играња и пјевања. Симулирања митинга уз помоћ 15-20 присталица, 30-40 запослених у државним или градским установама, и исто толико новинара. Што ће све водити у даље подјеле, скретање теме са главног проблема овог друштва. То је корупција и непотизам, коју омогућавају окупатори у замјену за беспоговорни послух својих слуга на власти.

Алтеа наше младости

Да било коме сметају окупатори, имали смо прилику да мисију Алтеа пошаљемо кући и затражимо у УН долазак, рецимо, и руских или кинеских миротвораца. Али није то оно што ће се замјерити Додику и због тога изаћи на демонстрације. С полицијом се пред камерама туку пудријерама, искључиво због пара и имовине. Уз обавезно петооктобарско багерисање од педесет метара.

Умјесто да окончамо мисију Алтеа и замијенимо је тако да се осигурамо од могућности понављања 1995. године, када су нас "миротворци НАТО" бомбардовали за рачун наших непријатеља. Сада када је Хмејмим угрожен, Русима би могли понудити ваздухопловну базу.

У Требињу, напримјер.