Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Стаљинградска битка у Волгограду

На данашњи дан 1942. године, почела је крвава битка за град који је носио име тадашњег владара у Москви, која је на крају однијела између милион и по, и два милиона људских живота.

Моја генерација, рођена у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, сигурно није потпуно залуђена причама о томе да је америчка инвазија у Нормандији прекретница Другог свјетског рата. Имамо бар нејасну представу, да се ипак неко борио са Њемачком до 1944. године.

Већина Европе, а нажалост и свијета, вјерује да је то било тако. Искрцавање у Француској јесте био значајан догађај, али преломни моменат Другог свјетског рата у Европи је свакако Стаљинградска битка.

То се, посредно, осјетило и на нашем ратишту. До тада су у антифашистичкој војсци под вођством Комунистичке партије обични војници, борци, били готово искључиво Срби.

Након повратка остатака добровољачких јединица Независне Државе Хрватске, које су се бориле против Црвене Армије на страни Хитлера, односно од оног што је од њих остало након пораза у Стаљинградској бици, почели су у редове партизана масовније ступати и Хрвати, односно њихово цвијеће. Већ тад се слутило да рат може поћи у другом правцу и многи су жељели бити на страни побједника.

Данас је ситуација везано за Стаљинградску битку слична. Срби су свјесни њене важности и жртве коју је поднио руски, односно народи СССР, док се у Хрватској и муслиманском дијелу БиХ, учи нека нова историја, која умањује улогу руског народа у побједи над Њемачком и њеним савезницима. Наравно и српског народа.

Зашто?

Управо зато што су Хрвати, Словенци, муслимани из БиХ, Албанци и заправо сви у српском окружењу, били њемачко-италијански савезници у току Другог свјетског рата. Исто тако, данас су Срби (и у Србији, и у Републици Српској) једини народ у Европи, са ове стране Црног мора, који није допустио санкције Русији.

Што се тиче Стаљина, прича о његовој улози у историји Русије је исто врло идеолошки обојена и биће потребно још доста година да нове генерације дају прави суд. У односу на неке друге лидере совјетске Русије, посебно Владимира Илича Лењина, за Јосифа Висарионовича Џугашвилија се може рећи да је имао и позитиван утицај у стратешко-историјском развоју руског народа.

Недавно сам на Антифашистичком форуму у Москви имао част да слушам једну баку, учесницу Другог свјетског рата, која је са својим саборцима дошла до срца Њемачке. И побиједила. Приповједила је о неколико звјерстава које је видјела својим очима, како су учинили "цивилизовани" Нијемци.

Затим је почела да говори како они, ветерани, захтијевају да се промијени име града назад у Стаљинград. Не због Јосифа Висарионовича, него због Стаљинградске битке и њеног планетарног значаја у релативно новијој историји свијета. Осврнула се на то да су промијенили име аеродрома у Волгограду у Стаљинградски, али да то није довољно.

Это нас не устраивает! (Нама то не одговара.)

И даље ми одзвањају ове њене ријечи у глави, као ментални звук. Баку су, потом, љубазно обавијестили да је истекло њено вријеме за обраћање, уз осмијехе који се упућу несташно говорнику којем не можете ништа. У сваком случају, бабушка је једно у праву:

Данас је у свијету, од Волгограда, много познатији топоним Стаљинград. Без обзира што је ријеч о истом граду.