
Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Школска слава, Свети Студент
Протести који захтјевају хитно, законско утврђивање и кажњавање одговорних за смрт људи под обновљеном надстрешницом у Новом Саду, више су него оправдани. Било би забрињавајуће за државу, а посебно за народ, уколико би то све прошло нијемо.

Све што сам рекао раније на тему надстрешнице, стоји и даље. Неко мора oдговарати, како се такве грешке не би понављале. А понављају се. Ове године нам је, опет и наглашено, све битније од самих себе. Од некаквог кућног васпитања. Обичаја. Од своје суштине, као што је и ред код Срба, макар од 1945. године.
У Српској се школска слава обиљежава у сијенци окупације.
Макар од 1995. године.

То се најбоље види у духовној, односно идеолошко-умјетничкој сфери. Да не надахњујем и мијешам се у државне умности, опет сам сачекао да видим. Хоће ли ће након увлачења у дупе сјеверним Американцима, а затим и Јеврејима, неком у Палати републике бити непријатно?
Можда се, након америчке и израелске заставе, барем за Светог Саву, неко сјети да смо ми заправо Срби? Да имамо и ми своју повијест, своје личности, своје догађаје и најпослије – своје интересе?
И да то треба развијати.
На Палати републике није се засвијетлио 27.01.2025. године лик Светог Саве Српског, јер у њој по дубини и ширини, сједе преумљени људи. Системски, у формату широке међународне коалиције, гуше нам се основна људска права преко три деценије, не рачунајући комунизам. И то даје резултате. Видно.

Не само да гуше помисао на самоопредјељење и самоодређење, што се данас допушта и трансексуалцима, већ и на испољавање српских националних осјећања, а посебно обиљежја. Покушава се ставити знак једнакости између кукастог крста и оцила, мада знамо да та паралела може прионути само на шаховницу. Заправо, то су крајње неодвојиви симболи и оба су требала бити забрањена.
Тако је Републици Српској забрањено, не само да користи српску химну Боже правде и двоглавог орла, на шта су наши сарадници са окупатором који се издају за власт пристали без борбе; већ је тзв. Уставни суд БиХ опет интервенисао и "забранио" дијелове историјског уџбеника за основну школу.
Да, добро сте прочитали.
Та спрдња од суда, у којем сада и званично нема Срба, макар да би били прегласани уз помоћ странаца, недржављана БиХ; поново је извор нестабилности. И то тако што узима себи за право да одлучује о садржају основношколских уџбеника. Не раде то случајно, баш да ударају на основношколце. А и што би престајали? Тридесетогодишњи посао на преумљивању Србаља иде им одлично, а видјећемо даље још како.

Без обзира што Дејтонски мировни споразум образовање ставља у надлежност ентитета, овај суд не тумачи, него сам својим одлукама пише некакав нови Хатишериф-Устав непостојеће "државе БиХ". И то је нешто што смо од необеговата из Сарајабада навикли. Као и од њихових окупационих ктитора.
Јадно како смо то дочекали ми.
Мени је то посебно тешко пало, јер сам давне 2003. године звао лично тадашњег министра просвете и културе, неки Савановић је био, који није хтио ништа да уради, када је (и то под лажним образложењем) некакав Високи представник укинуо уџбеник и радну свеску Географије за четврти разред.
Не само то, такозвани ОХР је ЗАБРАНИО ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА у уџбеницима за основну школу!
И, сем мене, тад као и сад – нико ништа! Допуштено је потпуно преумљење. Тада сам говорио да окупатори и њихове слуге из Ефбиха желе да нас преуме у свијет гдје се "Марко Краљевић и Муса Кесеџија љубе језиком у уста", а данас је тај свијет свугдје око нас. Недодирљив и светији од четири пламена слова С.

Између тога стоји само Трампова привремена обустава финансирања Невладинића на том пољу. Што је за посебне приче. Саопштење Министарства просвјете и културе у Влади Републике Српске од неки дан, ући ће опет у историју као школски примјер дискурса једног слуге окупатора. Као да га је издиктирала Камала Харис. Они су нам саопштили, осјетићете јамачно одлучност и прецизност у том тону, да ће "њихове уџбенике и даље писати врхунски стручњаци"?!
Шта то значи, министрице Стојичић?
Да се не мијешате у свој посао? Пошто из саопштења министарских мишева нијесмо сазнали ништа, тек Милорад Додик, иза којег се крију и којем као предсједнику Српске то није у надлежности, саопштава како ће уџбеници и даље користити у школама.
Истина, осим враћања осам, од Карлоса Вестендорпа избрисаних чланова Устава РС, залажем се за његову промјену и увођење предсједничког система, те бирање Републиког и окружних јавних тужилаца на локалним изборима. Такође, поздрављам став предсједника, макар ненадлежан, али то је само тад поменуто. Једна вјестица са стране у нашој јавности. Свети Сава је био у 10. минуту државног дневника под Додиковом контролом.

Пошто су земне остатке Св. Саве, усљед огромне постхумне популарности у Срба, Турци церемонијално спалили на Врачару; ОХР сад има лакши посао. Може забранити уоште помињање Св. Саве, као и Марка Краљевића. Судећи по досадашњем искуству, кад је све друго светије, нико се не би побунио.
У импотентно-фригидну реакцију нашег Министарства, које наставља традицију мазохистичког партнера у овом гужењу од стране окупатора, уклапа се што ни дјеца за Св. Саву не иду у школу. Јер, знате, Карлос Вестендорп је мало шаракао по Уставу. А они поштују различитости и право на слободно изражавање.
Дјеца зато сједе за школску славу кући. Ваљда славе с родитељима, док су на послу? Долазак је факултативан, а смисао овог празника, којег Срби као "школску славу" познају још из Краљевине Србије, јесте да се обавезно иде у школу, а да је настава скраћена да би се могла одржати приредба, час о лику и дјелу Св. Саве и наградити најбољи ученици и наставници.
Уз све ово, дакле уз сво ово окупаторско, тешко насиље над надлежностима, просветом, науком, законима, уставом, најпослије демократијом и основним људским правима – наша тзв. академска заједница је нијема. Не само да је нијема, већ се у кругу некадашње касарне Војске Републике Српске, вјероватно на писту за постројавање, позивају студенти Универзитета у Бањој Луци.

На "скуп подршке студентима у Србији".
Дакле, у тренуцима када је тзв. Уставни суд БиХ забранио да основци сазнају податке о новијој историји Српске, макар онако како им то Министарство просвјете и културе интерпретира; када је угрожена аутономија и универзитета на неки начин, а не само трице и кучине као што су људска и национална права, односно устави и закони које крше буквалном диктатуром туђински тирани из ОХР и тзв. Уставног суда БиХ, наша младост, будућност наше земље и образовања, наше умјетности, индустрије, науке, бла, бла, бла, одлучују да је најбитније да подрже "колеге у Србији"?
При том се то ради кад је у Србији већ пала влада.
У питању је, очајничко, хватање посљедњег воза. Да се маторе Невладинић-прдоње могу на својим друштвеномрежним налозима похвалити, како су и они били на истој страни као и Северина. Посебно када Телеком Србија, по неким шестооктобарским списковима, буде укључивао Феђу Штрудлана или неког другог заслужног србоубицу на буџет. Како већ дежурно полит-глумиште у Србији читав свој вијек гледа да ухвати бесплатног протестног маркетинга и опљуну Шумску.

То што невладинићка башибозлучија најбучније позива на митинговање Бањолучку студентарију, и то латиницом, даје још одвратнији тон свему што се дешава у Србији. Исти они, који за случај кад студенти из Српске зову на протесте због убиства Срба на Косову и Метохији, кажу да се ради о другој држави. И то не Србији.
О томе сам већ писао, али референдумска атмосфера коју намећу исти као и у вријеме Правде за Давида или Србија против насиља; нешто је што може одговарати само српским душманима. Ја, који сам учествовао у протестима за смјену Слободана Милошевића, па ако хоћете и као студентски представник, ишао пјешке од Београда до Новог Сада; стварно не могу да трпим патетичне приче о студентима.
Као неким недодирљивим, митским бићима, која су изашла из учионица да нас изведу на прави пут, па ће се послије у учионице вратити. У исту бајку, из које су и изашли.
Нико није мутав, па да се поново ложи на то да се од Александра Вучића прави Слободан Милошевић. Од песнице, крвава шака. По принципу Милошевић је дао Крајину, али није дао Косово – Вучић је дао Косово, али не да Српску (у овом мандату).

Жури им се? Није довољно што Вучић не смије да дође за 9. јануар, али долази за Дан града Бања Лука, већ сад треба да подржим јавно очита хтијења за неинституционалном смјеном једног колаборационисте, како би се поставили други колаборационисти, који не могу да га добију на изборима.
И то које слуге окупатора? Они који псују "Босанце" да им они "из друге државе" држе Вучића на власти и политички им је поклич промоција естрадно-политичког геноцида из Поточара? А знамо како је прошао Вучић тамо, у потрази за суживотом и помирењем.
Хајде ми објасните, како су исламизирана браћа из сусједног Ефбиха имала 19 мртвих у Јабланици, јасно кривицом крупне државне корупције, али се опет некако они баве подршком "студентима у Србији". И баш је још драга та подршка.

Да се истраје.
А у чему да се истраје? Протести су оправдани, али не могу трајати у недоглед. Тад постају неоправдани.
Лично сматрам, и то сам се и јавно изјаснио, потпуно је легитимно и да протести прерасту у политичке протесте. Што они сада званично нијесу, али је већ потпуно јасно да смо прешли границу у којој су ово били само протести око пада надстрежнице.
Прешли смо у фазу дубоке политизације ових протеста.

Чини се, парадоксално, да је држава спремнија да се повинује захтјевима, него да они буду прихваћени као испуњени, од стране њихових састављача. Отишло се толико далеко, да скуп који тражи одговорност за 16 мртвих (15+пас) и оплакује њихову престрашну судбину, постаје цјелодневно играње и пјевање, стонотениски и шаховски турнири на Аутокоманди. Тугу због "убиства пса Доне", завршавамо убиством полно незрелих свиња, које су изложене немилосрдној ротацији над ужареним угљеном.
Ако ово убацивање кера међу људе, додатна минута ћутње са све именом пса који је заправо луталица какве у саобраћају гину сваки дан, није озбиљан поремећај људскости, не знам шта јесте. Ићи овако увредљиво према породицама страдалих под надстрешницом, зарад политичке кампање која покрива циљну групу љубитеља животиња, није за психијатрију. За робију је.

И ту, кад смо код робије, постоји један велики проблем. О њој ни једна страна, ни власт, ни они који просвједују против ње, нијесу водили рачуна: Постоји нешто што се зове правна држава. Она је иста за све, колико год ко волио патетисати, емотивисати и политичити у јавности. Посебно је то несхватљиво онима који би људе "вијали по улици", "отимали опљачкану народну имовину", "слали на стрељање". То је све пожељно, када се ради оном другом.
Потпуно је јасно да је власт испунила услове који су у већини земаља најтежи, а то је да издвоји више новца за високо школство, колико јој је речено. Нијесу ни трепнули. Толико им је зорт. Ресорни министар Горан Весић поднио жртвену оставку, па ухапшен, па оптужен. Предсједник владе, бивши градоначелник Новог Сада, Милош Вучевић, поднио оставку. Није још ухапшен, али говори се и о објављивању документације.
То су испуњени захтјеви, јер оне тачке које се односе на подизање оптужнице против нападача на блокаде, неких лица чак именом и презименом, нешто је што може трајати мјесецима, или се уопште не мора десити. Дакле то је немогуће и нереално.

На првом мјесту, ако смо поштени људи, ако смо за владавину права и да свако ради свој посао, јасно је да мора постојати истрага, мора постојати оптужница, затим суд мора, по јасно утврђеним процедурама и роковима – донијети одлуку.
А то све траје.
Нема никаквог разума у томе, да се може блокирати држава до тада. Документација се и није смјела објављивати, док се не објави оптужница. Сад је оптужница збрзана управо због притиска јавности, па држава Србија прави исте незаконите грешке, као што је Српска толерисала терор ненајављених протеста мањине над већином и чак укључила члана породице у истрагу. Данас медијски сасвим небитне и заборављене епизоде са смрћу младића Давора Драгичевића, која је кориштена у сврху предизборне кампање 2014. године.
Ово су већ одавно политички протести, у смислу да масовност и друге врсте подршке дају неминовно и припадници политичких партија, који желе на овај начин да промовишу себе бирачком тијелу. Јако је важно да се студентски иницијатори и представници од тога ограђују.

То је тако увијек и ови протести би могли да се очувају као искључиво студентски, макар у историјском сјећању, оног тренутка када би били прекинути због испуњења захтјева. Без увлачења у препоруке за кога гласати или, још боље, без икакве приче о ванредним изборима. То нека покреће неко други. Србија је, иначе, бар толико слободнија држава од лабаве уније Српске и Ефбиха, у којој ОХР контролише изборни систем и забрањује ванредне изборе.
Уколико су ово политички протести за смјену власти, одавно је било вријеме да се то каже. То није противзаконито.
Већ редовни тровачи јавног простора, говоре да се Александар Вучић треба понашати као Милан Милутиновић, бивши предсједник Србије у вријеме након 5. октобра. Да се сам стави у кућни притвор и омогући прелазну владу кроз упад руље у институције система?
То су, ако мене питате, озбиљне ријечи и растезање овог протеста може бити веома опасно у том смислу. Управо, јер су блокаде идеалне да дође до насиља.

Блокаде су врло (не)популаран облик протеста, јер њим буду оштећени и они екстремно аполитични, односно читаво друштво. Без обзира да ли се слажу или не, занима ли их или не занима политика уопште. У овом тренутку више никакви инциденти који се десе, у смислу гажења људи, пробијања блокада, сукоба уопште; нијесу нешто што одговара властима.
Не треба занемарити да постоји један велики број људи, који је дуже вријеме спреман да излази на улице и да тамо изражава своје незадовољство актуелном власти, која влада више од деценије. И они су ту, али власт брине што сада излазе и они који раније нијесу.

Ту је велики број против Александра Вучића, али из различитих разлога. Управо зато, када би се јасно обзнанили политички циљеви протеста, то би значајно утицало на масовност и састав протестујућих грађана. Протестујуће политичко излуђивање у Београду не престаје, отако више није главни град социјалистичке Југославије.
Проблем настаје јер се све, па и смјена власти, мора урадити једино изборима. Опет понављам, ако смо поштени људи и за поштовање закона. И ако смо бар нешто научили из непосредне прошлости, коју нам ОХР још није забранио за помињање.