Дани(ј)ел Симић: Са дроновоцима у Запорожју

Изашао сам испред Хрушчовке пред починак. Заглавио жељезна врата од улаза, да их не отварам опет механичком шифром.

Често је то на руским улазима још из совјетског доба. Имаш дугмад са бројевима, њих четири, те кад их истовремено притиснеш, врата се откључају. Не сјећам се да сам, ако сам и икад, видио такву општежитељну браву код нас. Можда једном. Двапут.

Сад сам на истом мјесту гдје сам синоћ стајао и пушио кубанску цигарету, коју сам добио у Москви. Нијесу цигаре, цигарете. Добио сам читаво пакло. Од Србина из Бање Луке.

Када се завршила конференција у Москви, те смо као учесници имали опроштајну вечеру, добио сам и вино од газде ресторана српске кухиње БоЭми. Кад сам кренуо, након што сам срео још једног земљака који је био извиђач-диверзант на фронту у Волчанску, Харковска област, иначе из Ниша; уставио ме Душко Гњидић из Книна. И дадоше ми папирну кесу.

Глупо ми било говорити да не пијем, узео сам поклон и нешто муцао у захвалу. И даље ми је веома непријатно кад ме људи хвале. Са нагласком на људи.

Кратак опроштај с Маријупољем

Дим је пред улазом синоћ био обилан, од хладноће и влаге. Неки ноћни страх се увлачио у насеље. Полицијски час је већ одавно био на снази, а вријеме је и далекометним дроновима авионског типа.

Нема људи, само нека баба на сусједном улазу послује. Нешто ми прича. Не разумијем је, али на крају схватам да каже како ми лијепо мирише цигарета. Мени глупо да јој кажем да је кубанска. Испашће ово моје каталог од народа, као да ово пише Јован Дучић. Ноћећи други пут заредом, и уопште икад у Маријупољу, треба да се приморам.

Значи да се присјетим како сам крај мора. Да нема више опасности од група које се покушавају извући из Азовстаља. Напољу кад сам, нема интернета као за мојих првих посјета граду. Али сада само мобилнога. Промијенило се много. И то на боље. Ближе животу, даље од смрти.

Али смрт је и даље ту. Највише у зраку.

Практично значење фразе: Немогући услови за рад

Користећи се бежичним интернетом са жичног рутера у стану, уз силне випиенове, може се урадити неки посао. Укључио сам се за телевизију у Београду, како рече водитељ на моју исправку: "из Маријупоља, из Русије". Мобилни интернет је на граници бескорисног. Чак и навигација не ради. Односно управо она.

Мобилног интернета нема, јер се дронови наводе СИМ-картицама купљеним у Русији. Зато је сада странцу готово немогуће купити је. А, ето, ја је имам.

Добио сам поруку да сиђем у свијет без интернета и навигације. Закључавам стан на дан и враћам кључ у кутијицу са шифром. Многи станови у том улазу имају залијепљене папириће са бројем телефона и именом власника. У приземљу, односно у улазу, пише да нема чистачице и да станари чисте за собом.

Ујутру је испред улаза то опет насеље које се обнавља. Нема драме, нема страха. Има људи. Стигла ми је порука од контакта и напуштам могућност да имам интернет и идем према крају зграде сасвим непознатим људима.

Немамо црвени каранфил на реверу да се распознајемо, просто је Роман Сапањков договорио са неким људима да ме покупе. Они се јавили и ја више од тога не знам.

И ето их. Двојица у комбију. Само да узму кафу, па идемо одмах. Требам ли ја шта обавити ? Не требам. И, крећемо.

Потпуно непознати људи, који ме возе немам појма гдје.

Аутопут Новоросија – Прва фаза Запорожје

Тек ћу кад се вратим схватити до којег степена је покренута кампања из Кијева, да сухопутни коридор за Крим прекину нападима дронова. У тренутку док се возим, озбиром да сам пролазио туда и раније, немам никакву бојазан, мада се понегдје виде изгорјела возила уз пут.

Уз пут, гдје Руси у сред рата праве аутопут. Онако, успут.

Мијењају далеководе. Електро-вјетрењаче сад раде. Сјећам се да су их искључили даљински, када сам први пут у априлу 2022. године пролазио путем који је, дакле у миру и под влашћу Зеленског, био вишеструко гори него Брчко-Бијељина 1993. године. Вјетрогенератори су очигледно од тад откључани. Врте се.

Све, али баш све посијано. Пшеница давно никла.

И на правцу гдје има још увијек само двије траке, асфалт је десет пута бољи него на правцу Брчко-Бијељина данас.

Као и у Донбасу, у асфалт стављају шљунак који свјетлуца. Искри пут под сунчаним прољетним даном. Скоро сваки војни камион има РЕБ антене на кабини. Обични камиони, јасно цивилне сврхе, често имају завјесе по рубовима вјетробрана. Раскошне, китњасте, да ме подсјећају на Индију.

У војном сам возилу. И то дроноводаца. Сад ја већ везем неки взломани руски, што би они рекли, па смо се одмах распричали.

Командир возила, а командир возила по правилу службе сједи на мјесту до возача, зваћемо га Љути, озбиљан је, кратко ошишан човјек. Ту је и Ваљера. Возач, добровољац. Мршав и спечен, конзервисан лик. Немам представу колико има година, али дјелује старији. Он углавном шути.

Опет, више се од свега бојим да нас негдје зауставе и утврде да сам странац. Зло ми је од помисли на расправе откуд ја ту, ко сам и шта радим. Удостовјерења и чекања у притвору. О смрти не мислим. Само о дјеци.

Не може се, заправо, ништа снимати

Љути је одмах врло јасан, да у снимку који сам направио пред њима кроз вјетробран, баш не морам ни рећи да се возим у буханки. Нека буде неки други комби. Питам смијем ли рећи да су дроновоци из тог и тог јуришног вода, те и те јуришне чете, тог батаљона, бригаде, дивизије…

-Реци, неки дроновоци Руске армије на Јужном фронту. -Је ли ви мене зајебавате? –Ма не, озбиљно ти кажем. –Па шта ја сад да радим, не знам ни што сте ме повели? Кад правим репортаже, обично снимам. – Па снимај ти, али немој објављивати, даћемо ти ми снимке наших погодака.

И ту ја већ колутам очима, као кад ми кажу да су ми одобрили да узмем интервју у камеру од маскираног човјека. Шта је ту, обзиром на сталну и дугорочну маскираност интервјуисане војске, било коме занимљиво? Тако и ти снимци погодака, снимци су који преплављују интернет и вјероватно су, ако су добри, већ на интернету неизбрисиво.

Мене, већ се опростивши са неком ТВ-репортажом која може бар покрити искључиво моје трошкове пута, наједном много, много више, погађа та претпостављена вјера у мене.

Ови, мени сада познати људи, али толико да се зову Љути и Ваљера, вјерују да их могу снимати и гдје су и шта раде, а да нећу објављивати те снимке и фотографије, да они не би страдали кад ја добијем тону лајкова, а непријатељска страна изврши анализу и геолоцира их.

Како су утрефили баш на таквог. Неко други би их могао зајебати. Ја не. Ово је прави задатак за мене, можда баш зато што не могу ништа да снимам.

Сва срећа па сам писац

Видим на земљаном сеоском путу три буханке сивомаслинасте. Стоје на сред поља. И ја то видим више пута слично. Возила нека, нема нигдје ништа. Уједно по двадесетовјековним стандардима, прилично смо далеко од фронта. 

На крају питам: Шта раде или чекају ови људи усред ничега? Каже: Живе ту. – Како мислиш живе? – Лијепо, живе. Живе по љесопаљосама.

Не буду у градовима, у хотелима, у стамбеним зградама; јер свака већа концентрација људства прима ракету. Прије или касније. У овом рату, гдје свако сваког извиђа у дубину територије иза фронта – углавном прије.

Таман помислих како мање заустављају на блокпостовима. Прошли смо били и гранични камен Доњецке Народне Републике. Државно знамење, уз које је добила част да се рекламира и одговарајућа руска банка, која је ту стелу и уздигла.

Добродошлица у Запорожје

У миру би ми то свугдје изгледало мало неукусно, па и понижавајуће за државу, али то је реалитет рата. У рату мог дјетињства, правиле су се мото трке, док није било горива за санитет.

Одједном сувозач стави појас. Зато обратих пажњу: Велики контроли пункт пред Бердјанском.

Војни полицајац се мисли, па нас ипак заустави.

Узлупало ми се срце. Гледа њихове папире. Два листа. Велики љубичасти печат. Пита возача да му каже име. И сувозач пружа пасош. Ја не пружам. Дуги тренуци кад осјећаш да си гладан.

Не узима му пасош. Внутерњи паспорт. На крају само враћа папире и идемо даље. Само тако. Сад је све добро, весели смо, а могло је бити тешко срање.

Понекад се питам што ми треба све ово? Да заједно са Русима кршим њихове законе, како бих својим очима видио шта се дешава и српски медији не би сервирали народу плаћене невладинићке недоумности као увјерљиве.

Добро, не баш да кршимо закон, више мало угибамо, да би успјешније ратовали против заједничког непријатеља.

Против кога се боримо заједно?

Непријатељ је, што се мене тиче, будничарска култура отказивања од свега нормалног. Да бијеле жене не требају да рађају дјецу, а остале фарбе имају право на своју традицију у бјелачким земљама.

Да чак и ми, који смо робовали 200-300 година под Турцима, морамо осјећати кривицу према црнцима који су робовали у Сједињеним Америчким Ентитетима стотињак. Па, чак и ако су само из Африке, дошли у Европу или Америку прије два мјесеца. Морамо и ми Срби падати пред њима на кољена пред почетк ногометних утакмица и говорити да њихови животи значе.

Важно је да нијеси бијелац. Или још горе и бијели мушкарац. Пошто се треба јако забринути што негдје постоје мушкарци, небитно које боје, који желе да роде дијете. Требамо, заправо морамо издвојити буџетска средства да му ту жељу испунимо.

И све тако. Ето, то је непријатељ.

Они наводе квадрокоптере с експлозивом на живе људе

-Не волимо војенкоре. Они представљају лажну слику, да је све у реду. -Морају. Они су дио ратне пропаганде, правдам их ја. Одговорни су војсци, а неки и раде за Министарство одбране.

-На тај начин нас лишавају могућности да се лоше ствари исправе. Одговара он, а ја кажем да код мене нема таквих ограничења. Друг Путин нема власти надамном. Посебно кад напустим Руску Федерацију. Све што радим, радим по наређењу своје савјести.

Утом пуштају неку пјесму чија мелодија може проћи. Одлучујем да ће то бити подлога за репортажу, ако је неко буде хтио купити. А, да. Нема снимања. Ништа од репортаже.

Зато сам заборавио име извођача. А питао сам.

Надам се да ћете разумјети

З8. километар до Мелитопоља. Вјетрењаче, далеководи, поља. Тегљачи натоварени исправном и погођеном техником. Зависно од правца којим се крећу.

У Мелитопољу не изгледа да се нешто посебно десило. Нема видено изгорјелих зграда, али има много више војних возила него у Маријупољу. Саобраћајна полиција (ДПС) вози се у кинеским Хавалима. Као у прилог мојој дугогодишњој критици Руса због губитка технолошког суверенитета, испред нас дими тамноплава Славута 1,2.

Пролазимо Мелитопољ. Сад, пошто сам већ написао да моја навигација не ради, не знам више на коју страну. Без обзира што сам најмање три пута био у Мелиопољу и оријентишем се и без карте.

Просто немам појма, ако ме разумијете?

Је ли разумијете?

Напросто немам ја појма гдје сам. Возимо још и у неодређено временско и просторно раздобље, долазимо до безименог насеља. Њихове базе. Која, поновићу још једном ако неко није схватио, немам благе везе гдје је. У стамбеном објекту, који не да не фотографишем ни сам за себе, него и не описујем. Писац сам, али га не описујем.

И тако. Ви врло добро знате гдје сам. И да, док сам с њима, у сталној сам опасности.

Изување из ципела

На улазу у базу омањи шок. Изување. Дају ми папуче. Сви су у цивилу. Униформе су сложене за излазак на терен. Унутра су у тренеркама и папучама.

Ништа мишеви, пацови, даброви. Смеће и говна по ћошковима куће. Избијени прозори, пробушени зидови. Ово је друга врста борбених јединица. У њиховој бази, баш као да си дошао код пилота на аеродром.

Моја основна брига је да не урадим нешто што их може довести у опасност. Углавном млади момци. Пристојни. Неки се поздрављају срдачно, неки озбиљно. Сумњичаво. Посебно неки којег у себи зовем Инжињер.

Товаримо ствари. Нијесам сјео ни двадесетак минута, а већ идемо на терен.

И, опет смо у буханки, али нас има више. Крај мене озада сједе двојица. Убрзо купимо и једног са великим транспортним ранцем. Вратио се са одсуства.

Лађа техничког суверенитета

Испред МВД (МУП на руском) за Запорожје, стоје нове, бијеле Ладе Весте. И Патриот. Домаћа производња 4х4 возила. Како само ваља Лада кад стисне. Чим рат стане, покондирени Руси ће заборавити своје.

Говорим ја то у себи, али и наглас Русима. Увијек, кад неко хоће да ме чује. Гласом неког ко је двијехиљадите године из Бање Луке отишао Ладом Самаром 1300с до Азије. Истамбула, Несебара и Варне; те назад преко Шумена, Неготина и Београда.

Носимо исту капу, кажем командиру батаљона, али он каже не. У мене је Армани. Погледам, зелени качкет као и мој, сао на његовом пише АХ. Али није АХ уздах, већ АХ од Армани ексклузив. Ту ми није баш добро. Armani exclusive.
Гледам кроз прозор у Мелитопољу и видим: Grafit електроника, Flying kids. Као и Маријупољу Двери New Doors. Е, мој технички суверенитету…

Вјежбовни многоугао

Сишли смо са аутопута, са магистрале, те се ускоро испоставља због чега се возе у буханкама и зашто је возач веома важан. Земљани путеви којима су прошли руски војни камиони, изгледају баш као море од блатних валова.

Клатимо се тако да се ударам бутком од сто, који са све утичницом за 220В испред мене, служи да се монтирају дронови. Модрицу и бол ћу из Запорожја понијети до Бање Луке.

Ту, у правом смислу, схватам шта значе ријечи Љутог да руска војска живи по тим шумним међама између засијаних њива. У малој концентрацији, види се да су ту земунице, велики ровови у које уђе читав камион, којег покривају маскирним мрежама и грањем. Возећи се много дуже него асфалтом, а много краће, стижемо на крају до њиховог полигона.

У теорији, све ја то знам, али сада први пут гледам изблиза како раде дронови из првог лица. Екипа са којом сам, нема дронове на оптичко влакно, већ класичне, управљане преко радио везе.

Играчка смрти

Четири елисице, на Х раму, на који се прикачи експлозивни терет. Како ми кажу, један кошта око 500 америчких долара, а треба их једно седам да се уништи амерички Абрамс, који кошта 10-18 милиона долара за њихову војску. Пољацима су их продали за 24 милиона по комаду.

То је нешто што је промијенило ратовање значајно и то од 2022. године. У ове четири године, а пету газимо, измјенило се свашта. Тако и они данас испробавају дрон ретранслатор и упозоравају ме да не смијем објављивати његову фотографију. Уопште ме не спречавају да снимам. Само кажу, немој да иде у јавност. Ја се и даље чудим толиком повјерењу. То ме баш дира. Онако, као човјека од ријечи.

Инжињер крај њега прекопчава, стеже пластичне везице. Љути набацује цвикере за управљање и одједном тај дрон полијеће тако брзо, да те страх. Играчкица до јуче, данас оружје од којег нећеш побјећи ни пјешке, ни колима.

Пратимо на монитору оно што Љути види. Слика повремено снијежи, прате јачину сигнала, подижу још и окрећу ретранслатор, и, одједном, видимо обалу Азовског мора. Дрон је пао на плажу.

-Хоћемо ли сад ићи по њега? Питам јер ми је јасно да је минимално, ако и уопште оштећен. – Ма, какав. Каже Љути смијући се.

Спржили смо ту још једно двије-три хиљаде долара, док сам осјетио да, без обзира на сунце, направих погрешан избор обуће. Ноге су ми се следиле. Нијесам их угријао још пола сата док смо се вратили у базу, а није да нијесам пробавао. Изувао се, мијењао чарапе, навлачио по двоје.

Уз чај о рату

Навече, сједим са Љутим, који испаде командир јединице. И озбиљно они њега слушају. Он је баш војник, десантник. Сви они.

Сушта су они супротност од слике дронџија, које имају наши ветерани прошлих ратова, посматрајући те људе као неке физички неспремне шмокљане. Заправо кукавице, које убијају јунаке на линији.

Отприлике, као кад се Марко Краљевић повукао из ринга, јер је по легенди свака шуша могла убити јунака пушком.

То није тако. Сви ти момци су јуришници. И сви су ишли у напад, па остали живи. Сада врте елисе, али далеко од тога да су неки бубуљичави гејмери који су залутали у војску због пара или равних табана.

Поратоваћемо још годину – двије

Љути је породичан човјек. Мишићав, виде се ВДВ тетоваже на њему. Мирно разговарамо и ја питам њега, као што питају мене: Шта ће ово бити, колико ће још овај рат трајати?

И, Љути је прави војник. Не треба му никакав пропагандиста. – Поратоваћемо још годину, двије и они ће се сломити. Већ су исцрпили људства шта су имали, неће ускоро имати ко са сиђе у ров. Јачи смо, то ће просто бити тако.

Занимљива ми је толика увјереност, од човјека који може изгубити главу колико сутра. И тако, још мало разговарамо о свему. Како је код нас у окупираној земљи од стране заједничког непријатеља, гдје се у 30 година формирала владајућа каста која лиже дупе окупатору, у покушају да од Срба направи некакве Чехе, Словаке, Хрвате или исламизиране Србе; који лијежу на леђа чим се појави неко јачи да им отме жену и дјецу.

Љути и ја се баш доста слажемо. Биће да сам и ја помало љут човјек.

Братски и Толстојевски

Момци дижу тегове у ходнику. Чуде се како ја, као, добро причам руски. Знатижељни су одакле долазим, шта мислим. Изненађени гдје сам све био, а не само и раније у Мелитопољу.

Јако су пријатељски настројени. Ништа им нијесам тражио.

Дали су ми капу, шал, шевроне и воду за успут. А идем тек сутра ујутру. Чак сам рекао да ја то ни не скупљам, али да знам масу њих који би се баш обрадовали (Ђорђе Кардум, нпр.).

У тренуцима не знам који је њихов мотив. Питају ме кад ћу доћи опет. Увијек сам добродошао.

Дође човјеку да остави нелетећу камеру, кад већ ништа не дају снимати, и остане летјети, односно ратовати с њима.

Али, кад већ нијесам то урадио 2014. остаћу и даље Толстојевац. У овом братском сукобу, гдје ме воли само руска страна. У Украјину не могу прећи по њиховој сопственој вољи. Као што су ми Кроати забранили улаз у земљу и даље Евросојуз, јер сам поштено радио свој посао.

Није још ни свануло људски

Будим се и прије него што ме буде да идем. Ограничен сам временом, односно авионском и возном картом која је раније купљена. Јер, како рекох, ја ту долазим бесплатно, користећи се позивима за разне конференције, посматрања избора и слично. Просто хоћу.

Ваљера пали комби, командир возила је овај пут Стас. Прелазим већ канал Молочна, Мелитопољ остаје иза мене, да се буди, жури на градски превоз и посао у 7:08. Мелитопољ, осим већег броја војних возила, ни по чему не одаје утисак да је дошло до рата.

Бензин 75,90, Гас 33,99 рубаља. Дизел нијесам стигао записати, Ваљера брзо вози. Билборди уз пут на излазу из града рекламирају комбајне, коцке за тротоаре, пластичну амбалажу – "изравно од произвођача". Ту је и честитка губернатора Јевгенија Баљицког за 8. март. Упознао сам тог господина 2023. године.

Раније су били само такви, државно-пропагандни билборди. Сад има баш доста комерцијалних. Живи се. Мелитопољ и Бердјанск су најбоље прошли од свих већих градова у овом рату.

Дронови у пјесми и стиху

На 274 км од Маријупоља, почињем опет да се бринем за блокпостове и заустављања. Заправо крајње сам немоћан, ако неки војни полицајац из пут буде баш докон и радознао.

Пролазимо пункт испред Приморскова. Нека руска пјевица јауче како ће сама надјенути крстић на њега и да се рат заврши што прије. Стају да купе кафу. Остајем сам у возилу. Иде друга пјесма истог извођача, кука девојка да иду кући, да рађају дјецу и живе заједно живот обични. Али дронови као гавранови круже и моли маглу за покривач, који ће штитити војнике.

Сљедећи је веселији, али поручује у рефрену да дронови пролете мимо, а да се солдати врну кући вољеним женама. Тачно се види у чијем сам возилу.

Ускоро идемо 110 по правцу. Нијесам ни погледао, питам које су нам таблице на комбију. Војне каже. Владимировка. Пролазимо нормално. Око сваке раскрснице је полукруг змајевих зуба, који вире из зеленила младог жита.

Расправљамо је ли бољи Камаз или Урал. Ваљера каже да је свеједно, само што је Урал дужи.

Ласкаво просимо

Станислав је делегиран да ми буде сапровождајушћи. На скретању за Орловку стоји Камаз са кабином још једног Камаза у товарном дијелу. И распаднута пумпа на којој пише УКРНАФТА.

Пише још и Ласкаво просимо. Мислим се, ако се чита на српском, Зеленски баш то и ради. Иначе то, ласкаво прошење, на новоговору направљеном од некадашњег малоруског дијалекта, значи добродошли.

Након сат и по од поласка, Ваљера стаје, узима сребрнасти штит који се ставља у вјетробран љети против сунца, поставља га на земљу и завлачи се под возило. Сјебало се нешто, треба задњи кардан откачити, па нешто промијенити. Толико разумијем.

-Хоћемо ли се довести? -Хоћемо, каже он. Па онда вози споро, све се тресе. Затим стаје и Стас говори: Небаљшој ремонт. Минут 20.

И Ваљера изађе, скину кардан, убаци га крај мене и настави да петља нешто.

Стас јуришник

Ја таман да проговорим са Стасом. Био је, као и сви они у батаљону, раније обични пјешадинац, штурмовик. Година му је 22. Отац му три године старији од мене. Рањен на Бахмуту, али је и даље у војсци, као позадинац. Станислав прича како је почео на Херсону.

Имао је два озбиљна сусрета с непријатељем. Детаљно ми описује, како су неке пољске најамнике засрели у шумној траци. Њихов командир их је чуо, наредио распоређивање и тишину и чекали су их у засједи.

Све је било готово у минут. Можда два. Њих седам је побило свих пет других. Каже Пољаци су крупни, велики, опремљени баш добро.

Стасова прича је баш за посебно бесједити, па таман упада Ваљера да овдје скратим. Одосмо даље само са погоном на предње точкове.

Блокпостови до Бање Луке

Није мало прошло, опет нас зауставља Военкомат на истом блокпосту. На раскрсници за Бердјанск.

Шта сте говорили јуче, пита Стас. Ваљера каже ништа. Шутимо док не питају. Срећом на мени зелена јакна коју ми је Павел поклонио у Доњецку, када сам ишао на Авдејевку. Зелен и качкет.

Сретан пут, каже. Како је војни полицајац маскиран, не знам, али дјелује ми исти као од јуче. Старији тип.

На раскрсници Демјановка – Стародубовка, пролазимо посљедњи контролни пункт. Бар се надам. Уствари има још један на раскрсници за Јалту и Мангуш, али ту је обична, саобраћајна полиција.

Када срећем Јевгенија Рјабињина ујутру испред Маријупољског универзитета који су једва нашли, схватам да је стресан пут готов. И да ми предстоји исти такав стресан, до границе која није граница. Односно граница ДНР са Ростовском облашћу.

Узимам своје ствари и вадим српску заставу коју сам им мислио дати да окаче с оне стране Дњепра, макар дроном, али сам је заборавио понијети. Стас пита да се фотографишемо за успомену. Ја кажем обавезно. Сједам у такси, они комбићем, само на предњи погон, назад у Запорожје.

Неко је звао некога и овај пут сам контролни пункт пропуска у Весело-Вознесенки, као већ сад бивши гост Маријупољског државног универзитета, прошао прије него што су преконтролисали кола возача таксија.

Та врста весеља коју ја осјећам у том тренутку, значи само оном ко је 1999. прелазио преко Сремске Раче шверцујући бензин да му се нађе у Београду.

Нијесам још дошао до аеродрома у Сочију, послали су ми фотографију да су српску заставу окачили међу заставе својих јединица, које имају у подруму-радионици.

Ја, наравно, нећу ни то објавити. Просто сам човјек од ријечи. Зато и држим до ње.