
Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Растанимо се на Сретење?
Има Пречана данас и у Крагујевцу, и у Сремској Митровици. Лично ћу све попамтити и пописати ко, због ситног политикантства, буде ширио међусрпску мржњу на Сретење. Најебаћете!

Написао сам овај увод, као пријетњу на друштвеним мрежама. Новинари из Београда су видјели и назвали. Укључили уживо у програм. Наравно, изоставили су – најебаћете! А ја нећу. Пошто ријечи лете, а записано остаје, даље слиједи оно што сам им рекао уживо у програм:
Срби Пречани, попут мене, дакле из Републике Српске, данас су и у Крагујевцу, и у Сремској Митровици. Јер смо ми један народ. Подјеле које, везано за политику постоје у Србији, пресликавају се и у Републику Српску, те је и овдашње становништво подијељено на овом актуелном питању подршке једној, или другој страни.
Имам довољно година и као активан учесник или свједок, испратио сам многе ратове, демонстрације, многе борбе за власт, преврате и окупације. Мислим овдје на српске земље. Написао сам то, јер ме јако љути оно што се тренутно дешава у политичком дискурсу Србије. Борба за власт се представља као питање бити или не бити.
А то није тако. И не смије бити тако.
У том смислу, постоје два главна политичка и параполитичка наратива у Србији, која за своју мобилизацијску базу мамузају већ готово липсало српство. Све је то, пословицом речено, клање вола за кило меса.
Са једне стране, имамо опет развијање нетрпељивости и слободно се може рећи мржње према Србима западно од Дрине, који се оптужују за неку немогућу изборну превару и да, тобоже, Срби из Републике Српске јесу тас на ваги који одлучује изборе у Србији. Односно, прецизније, да захваљујући Србима из Српске, власт оличена у Александру Вучићу добија изборе. И ни због чега другог.
То сасвим извјесно није тачно. То је пријесна лаж. Нажалост, огромна већина Срба из Српске, нема чак ни држављанство, а камоли да гласају у Србији. То је просто лаж и не бих даље посвећивао пажњу томе, јер је то давање простора опасно, као и у другом наративу.
Друга политичка мантра, из правца власти, јесте надувавање и преувеличавање, може се слободно рећи и измаштавање неког непостојећег Војвођанског сепаратизма. То је врло опасно, јер промовисање такве, сада истина маргиналне идеје и шаке очито непримјерених и крајње изопачених појединаца, који без сваке сумње не желе добро Србији и српству у цјелини, те као такви никада неће моћи добити било какву озбиљну пажњу, а камоли плебисцитарну подршку за ту идеју. Тај проблем не постоји, да би се третирао на овај начин, од носилаца власти у Србији, јер се на тај начин државним ангажовањем распламсава нешто што је мртворођено.
Уколико заливате нешто што је осуђено на пропаст, неко ће помислити да ту има неке снаге и будућности, те тако може привући поклонике.
И, још да подсјетим све у Србији, да је сјеверна Србија, некадашње Војеводство Сербија из 1848. године, или данашња АП Војводина, етнички постала потпуно већински српска, управо захваљујући онима које првопоменути политички наратив зове глупим Босанчеросима, или затуцаним Херцеговцима, а посебно људима из тзв. Книнске Крајине.
У процесу, познатом као Осма офанзива, већ по наслову епопеје Бранка Ћопића; Јосип Броз Тито је рјешавао српско питање у Хрватској и Босни и Херцеговини, како би то радио и Анте Павелић. У оној једној трећини коју треба иселити. Тако су Срби као народ изгубили етнички своје територије на западу, јер је извршена депопулација након геноцида у којем је страдало око милион западних Срба.
Као општи закључак, јасно је да и у Крагујевцу и у Сремској Митровици, има грађана из цијеле Србије, а исто тако и оних преко Дрине. тзв. Пречана. Срби изван Србије, односно из Републике Српске, неодвојиви су од Србије неком Авнојевском границом, која је тобоже постала државна. И томе се треба радовати.
Свако нормалан се радује да нас има више, да нам је земља шира и да смо стога јачи.
То што су једни дошли организовано уз предсједника владајуће странке у Републици Српској, Милорада Додика, а други мало мање очито организовани, говори ствари битне за предизборне политичке анализе. Али то заиста није вриједно сијања мржње међу браћом, засноване на лажима, јер посљедице тога могу бити страшније од свега што мислимо да нас је сада обузело.
Истина, готово све странке које имају посланика у Народној скупштини Републике Српске, и опозиција, и власт, у потпуности подржавају Александра Вучића. Изузетак је Листа за правду и ред Небојше Вукановића, али обзиром да је синоћ Сретење коментарисао опет у Сарајеву, на Ефбиховској државној телевизији, која је искоријенила српско писмо прије 14 година, прије да ће му то донијети негативан публицитет међу Србима. Па чак и онима који су чврсто против Вучића.
То ће рећи да ни у Српској нема потпуног јединства по овом питању. Јединства није било ни у ратовима НАТО против Срба, који се нетачно зову углавном као ратови распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Да су сви Срби, односно њихове државне творевине тада биле јединствене и координисане, ми би без већих проблема 1991. године заузели Загреб, у случају да смо то хтјели. И диктирали своје услове мира. Исто би се десило и са Сарајевом, у којем је некад живјело 300.000 Срба.
Не треба заборавити да су Срби из Републике Српске окривљивани и за санкције које је кроз УН наметнуо Запад и на њих су пристали и остали, попут Русије и Кине. Не заборавити и да је власт Слободана Милошевића, сама под санкцијама, увела додатне санкције Републици Српској, које се нијесу тицале само прекида подршке у наоружању, гориву, санитетском материјалу; већ и у робама широке потрошње. То се десило средином 1994. и те санције су остале на снази још дуго, дуго након што је рат завршен.
То је све утицало на слабљење наше војске и, Република Српска Крајина, која је имала мали број становника, није могла сама да се одбрани, а Српска је имала више снаге и успјели смо се одбранити и сачекати Дејтон, у којем су нам други нацртали границе, које се ни данас не поштују. Посебно формирањем Дистрикта Брчко, те његовим каснијим институционализовањем 2008. године, уз обећање да је то услов да ОХР оде. ОХР је још ту, а Република Српска је, ако грађани Србије то не знају, територијално нецјеловита.
Треба рећи да је у Дејтону договорена и тзв. Мирна реинтеграција Западне славоније, Барање и Западног Срема, који су предати новоусташким властима у Хрватској тек 1998. године.
Све те лекције морамо добро запамтити, да нам се више никада не би поновиле. Моја покојна баба Милка је говорила: Само се будала учи на својим грешкама, паметни људи се уче на туђим. А ми смо имали и више него довољно сопствених грешака. Па, ако се на својим грешкама најбоље учи, вријеме је да не полажемо стално исти испит из српског јединства.
Сретење за Србе треба имати сасвим другачије значење.
По овом што се дешава у Србији, рекао бих да ништа нијесмо научили.