Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Путем кружења воде у Донбасу

Пратио сам ријеку Калмијус из Доњецка у Маријупољ, гдје се улива у Азовско море. Правећи природну границу између творница Азовстаљ и Иљича. Ушће Дњепра у Црно море је двадесетак километара јужно од Херсона, гдје прелазим на десну обалу замишљене границе. Између руске и противруске Украјине. Брана Каховске хидроелектране одваја воду за Крим. Кретањем супротно заласку сунца стижем до полуострва између два мора. Сам не вјерујем, али свега неколико сати касније, осванух у Москви.

понедељак, мај 30, 2022 / 18:01

Ваљда јер смо прошли пут протјерали туда аутобус, маршрутка гари уз линију фронта. Опет сам на аутопуту Доњецк – Маријупољ. Вријеме никакво. Покрај завода Азовмаш, људи возе бицикле по киши. Као ја у Бањој Луци по снијегу. Ко је овдје имао бицикл прије мјесец дана, тај је био краљ. Затим иде стадион Иљичевец. Познајем град. Само ми необичне рашчишћене улице и тротоари. Много више аутомобила. Права гужва. Отворене три бензинске пумпе. Кренуо градски саобраћај.

Иза Мелитопоља стаје киша. Мијењамо обезбјеђење. Точимо гориво. Оклопљени Камаз са три осовине, личи на БТР упакован у зелени квадар. Иде испред нас лијевом траком, приморавајући кола из супротног правца да стану у траву покрај пута. Мени то дјелује претјерано. Одувијек. Бринући се за потпуну сигурност новинара, Русија добија кадрове у западним медијима, као да је војска свеприсутна. А није. Просто тад обезбјеђује људе са камерама.

Пут Мелитопољ – Херсон је пуст. Сасвим пуст. Тек некад наиђе камион или стара лада. Сваког секунда, али буквално сваког, подрхтавање. Рупа до рупе. То ме посебно живцира јер је дошао Саша са торбом за паковање панцира – пуном мобилних телефона. У њој, такође искључен, завршава и мој. Осим дроновима, ратује се и праћењем телефона. Велика концентрација страних бројева, коштала је главе многе плаћенике са Запада у Лавову. Крстарећа ракета их је нашла по сигналу мобилне телефоније. Зато Руси у случају прес туре и у кефир дувају.

Пишем руком, па ћу прекуцати. Што сам престао још 2000. године. Појавило се и сунце. Али шиба вјетар. Гиба море ражи. Таласају се сребрнасти бркови житарице, као валови на тамнозеленој, дубокој води. Тек некад прекидани правоугаоним, жутим, под вјетром мање помичним, острвима цвјетова уљане репице.

Дякуємо всім за чисте узбіччя. Свако мало пише покрај пута. Хвала свима за чист пут. Около запаљени камиони, транспортери, тенкови. Смеће. Мјесто Раздољне се издваја из окозаглупљујућег крајолика равнице. Изнад крошања дрвећа вири праисторијски млазни авион на споменичком постољу. Црква и димњак. Као соцреалистички грб у вјерском заносу. У оваквом окружењу, нема се шта видјети сем путоказа.

Зато гледам по аутобусу. Из мог рока у Војсци Републике Српске, научен сам да је права војска једнообразна. Не само да има исте униформе, већ ако се скидају јакне и облаче блузе – сви у јединици морају тако. Данас то код Руса не важи. Облачи се како ко хоће. Разнородност се протеже на индивидуално оспољење маскираних војнослужећих, преко оног што се некад звало "нашивак". Грб војске и ознака јединице. Данас се причвршћује на униформу чичак-траком. Руси кажу шеврон. Ја кажем наљепак. Приљепак је врста морског пужа. А нагледао сам се разних. Ликова, грбова, слогана. Моју антиглобалистичку душицу посебно погађа што од тројице ратника против Америке у Украјини, један има на панциру налијепљен знак Бетмена. Друга двојица су нинџа корњаче. Донатело и Леонардо. Бетмену на десној надлактици пише МУТИ ДОБРО. Мутити, на руском значи радити. Чинити. На леђима натпис на енглеском: Мама мисли да сам посебан.

Риђи снајпериста, кодног имена Невски, који ме возио на крову БТР-82А до линије фронта у Доњецку, на прсима панцира је имао лобању Панишера. Каратеља. Како Руси зову овог америчког јунака из стрипа. Ако Руси имају каквих проблема, причао сам с њим тада, онда су то проблеми у глави. Не можеш ратовати против нечег што волиш. Тек кад дођем у Москву, сазнаћу да је погинуо.

Из те немисли у ненастајању, трже ме свијест да је пут бољи. Заправо изванредан. Ниједна ударна рупа се не да примјетити у мом рукопису. У мјесту Олешки први пут видим велике стамбене блокове. Али почињу и рупе. Кратак пут до Херсона потпуно пропао. Трагови изгорјеле, па уклоњене технике. Осмуђен и рђаво обојен асфалт. Негдје гусјеница или фелна. Дугачке колоне аутомобила пред блокопостовима и предугачак мост преко Дњепра. Крећемо се Перекопском и улицом Ушакова. Идући првом, имам осјећај да видим само продавнице намјештаја и погребне опреме.

Као становник безводног Доњецка, доживљавам шок од топле течности из славине. Сутрадан видим трагове борбе, али не претјеране. И то на периферији. Воде нас до водовода. Све се врти око воде, пшенице и барута. На раскрсници према Новој Каховци, налази се застава Русије и ДНР. Донбас далеко на западу Украјине. А ми идемо на сјевер. Ужасним путем. Сигурно бар сат. Бургунка. Видим градску стелу, али града или села нема. Негдје је у степи. Затим Каховска хидроелектрична брана. Хучи и праши капљицама, док минимум стотину корморана лови у пјени коју прави низводно на Дњепру.

Онда потпуни обрат. У сваком смислу. Скадовск. Хљебокомбинат ради смањеним капацитетом, док се остатак свијета плаши глади. Колега из Венецуеле ми захваљује што сам се откинуо и истрчао на обалу Црног мора. Иначе га не би видјели ни они. Није у плану. Плажа. Сунце. Чизме зимске. Мајица кратких рукава. Прије него што сам видио делфине и фоке у затвореном базену, сазнајем да постоји могућност да се вратим војним авионом у Москву. Умјесто да путујем возом "за сутки". Сутки је 24 часа. А с Крима би било више. Макар 34.

Претоварио сам се у аутобушић произвођача Симаз и поздравио са обезбјеђењем. Пружам руку и појединачно адресирам: Донатело, Бетмен, Леонардо. Смију се. Донатело каже: Поздрав Србији! Џаба им објашњавати да сам из Републике Српске. Њима је то исто. Као што и јесте.

Одатле, паралелно уз Кримски канал којим сада тече вода, нема блокпостова. Само бункери на раскрсницама. Са руским и совјетским заставама. Пшеница. Јечам. Репица. Опрема за наводњавање. Вјетрењачке које опет не раде. И убитачна равница. Равнија него у Донбасу.

Граница са километарски дугачким низом камиона и аутомобила. Са обе стране руски полицајци. Војни, па гранични. Једна пасошка контрола. Успјех, док је падао мрак, схватити да је моја картица из Москве на Криму – у ромингу. Телефон свеједно морам угасити. Молба у нивоу пријетње. Севастопољски, чини ми се, аеродром. Није Симферопољски. Тамо, призор на који би у дјетињству пао на дупе. Ил-76М ме прима у своју утробу. Нико не говори вежите се, нити у склопивим сједиштима са стране има појасева. А војни авион маневрише на начин, на који би се авиопревознички распукао.

У Ростову на Дону попушта строгоћа. Фотографишемо себе и авион док чекамо гориво. Хладно је док не полети. Лијежем на челичну греду по средини авиона и спавам. Буди ме урођени страх од измицања подлоге. Слијећемо на зрачну луку Чкаловски.

У Москви хладно и нормално. Непристојно мирнодопски. Издишем пару која ће као киша пасти на Доњецк.



Оставите одговор