Дани(ј)ел Симић: Пут од Бање Луке до Београда у предратном стању

Крећем и пљусак. Баш јак. До аутопута 9. јануар већ је само мокар коловоз. Аутопут 9. јануар мени као и да није аутопут. Не зато што има два велика моста преко ничега, без икаквог смисла, осим прекомјерне потрошње и наплате бетона из народне касе, на коју се дигао кредит.

Зато, што кад је коловоз мокар, службени аутомобил УГ Фронтал не може постићи 130 км/ч. Односно он то може, али се може изгубити и контрола. Толико је то кривудаво и ненивелисано, да се зими можеш окренути на кров. На спојевима мостова поготово. Бесмислених и небесмислених. Пљачкашких и непљачкашких.

Ни налик мајци свих аутопутева у мом најранијем сјећању као возача. Правац којим ћу и ноћас проћи: Кузмин – Шимановци. Ту се пробава колико ти кола могу брзо возити (165км/ч)

Ипак ја то газим. Далеко је Пионирски парк у Београду. А, сви знамо, пионири малени, то је војска права. Нема ту недисциплине.

Све дјелује уобичајено. Коловоз постаје сух и вози се 100-110, на путу од Кладара до Модриче. Након што сам прешао Босну и скренуо десно према граду, између пруге и оштре кривине на лијево код старог моста и старог (само ћириличног) натписа Модрича, зауставља ме патрола полиције.

Симић у центру Модриче

Мрк је и озбиљан младић који ме зауставио. Возачку и саобраћајну, каже ми након што смо размијенили добро вече.

Данијел Симић?

Да.

Из Бања Луке?

Да.

Је ли све уредно?

Јесте.

Како рече име?

Каже други колега, прилазећи с леђа. Говори тоном, којим се старији обраћа млађем и зеленом. А оба су млади. Посебно у поређењу са мном. Смије се и пружа руку.

А, не знаш ти овог господина. Ја сам мало пратио његов рад. Он је извјештавао из Доњецке Народне Републике, Лугањске Народне Републике.

Тај сам, кажем. Смијући се како изговара пуне називе непризнатих држава, сада дијелова Руске Федерације. До краја разговора није ни једном рекао Украјина.

Хајде, сретно Симићу, каже ми на крају одобровољеније и други, враћајући документе.

Додајем гас, па се предомишљам. Отпуштам мало, нагињем се кроз прозор и довикујем млађарији у мрак: Овај Симић што стоји у центру, то вам је мој стари.

Пар минута касније, пролазим крај бисте мог ћаће Новице, мислећи како ових дана не смијеш рећи ни ријеч ћаћа, а да нијеси одмах политички сумњив. И то оним људима који пишу djaci (u skolu!), као да је то нешто сасвим нормално.

Они, којима је Коридор једини пут на Запад

Ја сам стари Коридорац. Нијесам ишао кроз Хрватску, ни кад ми није био забрањен улаз у ту геноцидну творевину. А и кроз центар Модриче идем већ годинама, можда и деценију прије него што је учинила дебело постхумну част свом ослободиоцу са којим сам у родбинским везама. Па се, крајње непотистички, он помиње и у овом тексту, који је кренуо у Београд, да види "студентске" протесте. Не би га се нико другачије ни сјетио.

Ја вам у Београд путујем преко Градачца и Кулине. Кулину изоставим, само ако идем 9. јануаром. Тако сам навикао. Тако ми лакше. Има мање полиције и саобраћаја. Просто, мени је туда драже и брже.

А што кроз Градачац, наопако? Питају ме често. Волим увијек да видим како је код наше исламизиране браће, одговорим. Пошто их ја тако заиста гледам. Без обзира што су крволочни и лажу сами себе о поријеклу. Обилазим родбину редовно.

Градачац, као упориште Хусеин-капетан Градашчевић, централне личности беговата, покрета који није могао поднијети да Турско царство прави реформе у којим хришћани и други иновјерци (дакле и православни Срби) могу радити у државној служби и имати нека права као и муслимани – некако ми је исходишна тачка за хибридну, на српство накалемљену нацију, коју хоће да зову мојим именом.

Граница не постоји

Ако нијесте знали, ја сам Босанац. Односно Бошњак. Ако не вјерујете, питајте људе по Београду. И не дам ником да ми то име краде. Не само у Београду, већ уопште у регионалној припадности српском народу, на коју сам поносан. Као и Мехмед Селимовић.

Хусеин-капетана и његову побуну, гдје је већи Турчин од султана, на крају је удавио Мићо. Михаило Латас из Републике Српске Крајине. Само се звао Омер-паша Латас. Изјаснио се на попису тако, да би добио посао и функцију по националном кључу. Знате већ како то код нас иде. Сигурно знате бар два примјера из најближе околине, гдје неко мијења нацију као чарапе.

На излазу из Модриче, гдје сам их са сигурношћу очекивао, неуралгијом покренутом из Личног Кадилука Кристијана Шмита (тзв. Тужилаштво БиХ и тзв. Суд БиХ). Рекох, биће неки који куњају на граници са Ефбихом.

Мало прекосутра.

У Доњем Скугрићу пусто. Стоји само, традиционално, већ дуги низ година црвеном фарбом оскрнављена табла Добродошли у Републику Српску. Традиционално, јер чуварима Српске није толике године пало на памет да је очисте. Она гледа у мој ретровизор, а ја у натпис са грбом Опћина Градачац. Ничим неунакажена.

Каква су пашчад ти ћетници. Ни фарбом узвратити не знају.

Нема муслиманске полиције, гдје обично буду. На аутобуској станици код бетонаре, одмах послије лоше нагнуте и опасне кривине уз градску депонију. Испред мене иде камион са великим натписом Тесла, технологија за све. На једној страни задњих, утоварних врата. На другој пише Бијела техника Хаџићи.

Намјерно га не претичем, без обзира што могу, надајући се у нашу мултиетичку навику полиције, која скаче са гране ако види теретњак.

Граница постоји

Исламизирана браћа су озбиљно наоштрена, да вам кажем. На паркингу испред ФК Звијезда Градачац, стоје чуњеви, саобраћајци (у прслуцима), два патролна возила и два комбија специјалаца са другим цијевима.

Свијетли ми трепћућим свјетлом ручне лампе и показује да станем. Чим је видио што и онај у Модричи, Данијел Симић, Бања Лука, командује:

Станите овдје са стране.

Преузима ме други, каже: Колега је утврдио прекршај, немате залијепљен стикер на шајбу. И стварно. Стоји стикер у саобраћајној. Ником ту глупост није пало на памет да залијепи. Да није у саобраћајној, мислим се, не би ни видјели прекршај…

Изађите, отворите гепек.

Отварам. У њему најјефтинији алат купљен за 20 КМ прије 20 година. На пластичној кутији са ручком, на којој пише Спартак (латиницом) и папагајке за арматуру из првог промотивног спота Фронтал.РС. Да ми не би почео кењати још да сам лопов и обијач, кажем му: Кренуо у Бијељину, помоћи брату. Бетонира двориште.

Не враћа документе, каже сачекајте мало, у смислу да ми напише казну. Таман креће, али стижу нова возила. Иако је касно, они заустављају сваког. Направиће се гужва. Све сам то видио, како му пролази кроз централни процесор у глави. А можда му се и није дало писати. Није им то задатак. Не раде вечерас на норму.

Вечерас ратују.

Окрену се из полупрофила и даде ми документе.

Сједам у кола и настављам, насикиран што није освијетљена кула. А била је раније. Улицом жртава Сребреничког геноцида, а у њих спадам и ја, којег је СИПА пар пута звала на разговор, да се договарамо око термина за догађаје из јула 1995. Под пријетњом привођења и пет година затвора након суђења.

Јавили су писмено да одустадоше од гоњења, али свеједно ја не слушам Кловна Валентина Инцка из Источног Рајха. Као ни Кристија фон Шита из Четвртог. Мисли се рајха.

Как’а је ситуација?

Мало прије Крчевина, такође дубоко у територији Ефбиха, предграђа Градачца, иста слика. Чуњеви, саобраћајци заустављају, специјала стоји и неком каравану тркељишу гепек. Овај пут сам претекао исти онај камион, тако што сам ја прошао кроз пуст центар, а он обилазницом. Увијек идем кроз центар ове чаршије.

Зауставља ме неки униформисани клинац, опет, а старији стоји мало подаље. Стајем негдје таман између обојице, па не прилази ни један. Тек старији виче млађем, аух, иде шлепер, де склањај те чуњеве да може проћи. Те они помјерају блокаду, која је заузела читаву десну траку. Опет је шлеперу тијесно да прође. Он одмиче низ падину, држим већ сад спремне документе у руци, али сам стикер извадио. Матори полицајац, враћа чуњеве назад и погледа ме истим погледом као и онај млађи што ме пустио за стикер.

-Хај’те прођите и ви, кад је већ так’а ситуација.

Ова његова мисао ме дуго морила. Шта је хтио да каже? Каква ситуација? Није ми ни узео документе. Можда кад је већ пустио камион, било му глупо да не пусти и мене. Можда ситуација што овог контролишу?

Мислио сам о томе још дуго, пошто сам поново претекао камион и прошао пусту српску границу у Турићу. Сад сам, поучен бар једном патролом у Модричи, очекивао сигурно такву и у Пелагићеву. Међутим, нема жива роба.

Сигурно је мислио на такву ситуацију.

Ситуацију у којој су муслимани, преко својих страних спознора, тражили да њима (консеквентно, каснијим прегласавањем у тзв. Уствном суду БиХ, као и 1991.) припадну шуме, воде и пољопривредно земљиште Републике Српске. Као да смо до Аранђеловдана 1995. безвезе ратовали и олешили их због тога од батина. Додуше и они нас. Али они су горе прошли. Однекуд мисле да су побједници, јер су на њиховој страни окупатори из Њемачке. И друге НАТО убице.

Тако да, градић Градачац, на сјеверу Ефбиха, скроз се наоружао и зауставља и отвара гепек сваком Србину који наиђе, гледајући какав прекршај да му сашије. Све причајући о мултиетничкој и мултикултуралној земљи, у којем национално поријекло нема смисла.

Српска страна границе пуста. Са друге стране они, бивши Срби, бивши "чувајмо братство и јединство као зјеницу ока свог" титоисти, модел 1974, којима нико не тражи ни једну воћку са Градачачког сајма шљиве, камоли читаво пољопривредно земљиште, воде и шуме; који су суверени тако што поштују законе које пише недржављанин – они се озбиљно спремају за рат.

Они су дакле узели дуге цијеви, направили границу према Српској, јер иначе не би постојала. Додик је одустао од те медијске замлате и јавио се Суду БиХ. Којег не признаје. Они, традиционално, желе да пређу на територију овог другог и проводе силу њемачког окупатора за свој рачун, као у прошлости. Али ће да причају како се бране.

Они бране неку Босну и Херцеговину која никад није, нити ће моћи постојати без српске сагласности. Они, упорно нападајући, сада умјесто Текбир, Аллах акбар! – узвикују да "бране државу БиХ".

По реакцији њихових полицајаца, јасно је и да већину њиховог народа та сулуда политика са аутостраде пакла тјера, бичује и мамуза, у ратнохушкачко размишљање. А није да је и њима баш, искрено, до тога.

Шта ће њима Бања Лука? Шта ће им Бијељина? Шта ће им Требиње? Шта ће им најпосије та Република Шумска, кад и сами имају негативан природни прираштај, исељавају се на Запад као и наши, и све их је мање?

Да населе браћу муслимане из Пакистана, Бангладеша или Авганистана?

Брчко – наше, а није

Брчко је Српска изборила у рату. Да нијесмо држали Брчко, све западно од њега би пало као плијен настављача дјела Анте Павелића и његовог цвијећа. Брчко нам је, западним Србима на западу Српске, био једини излаз и улаз ка спољњем свијету.

Предао га је Додик 1998. и 2008. године, па сада на прославу 8. марта, 13. истог мјесеца, иде у Бијељину хеликоптером. За то вријеме болесни страни агенти, које плаћају да се баве екологијом, трансџендерлуком и слично, умишљају да бјежи скелом преко Дрине. Ето шта претјерано праћење авиосаобраћаја на интеренту може урадити од човјека. То не могу ни паре од сиротиње.

Возим ваздан, мрак је пао. Прошла поноћ већ поодавно и узимам да откуцам нешто поводом тога што су Вукановићу запалили кола. Нијесмо ми Ефбих, да није дозвољено супротно мишљење и став. Онда се сјетим да су мене ухапсили Хрвати на граници, а да он није ријеч рекао. Али се захваљује што га промовишу Јуесејд новоусташки питомци, са којима се раније љуто свадио. Који су, као и његова Зага, случајни Срби на батерије.

Некад су дизали три прста, сад им је гадно.

Предизборни Срби на батерије

Занесе се задњи крај мало. Сасвим одустадох од писања у телефон док возим. Већ сад овако.

Они су Срби, патриоте, традиционалисти, кад то одговара предизборном скупу. Иначе се понашају тачно као Милорад Додик 1998. године. И њега су звали издајником и антихристом. И он је говорио да нам "Бошњаци"* нијесу непријатељи, а ево ја видим својим очима, на својој кожи, да то није тако.

У Дистрикту пустара, идем обилазницом, већ ме слама умор, немам кад кроз центар. У Бијељини се вагам, да ли да ноћим или наставим даље, јер већ помало кљуцам и оквир ми се око очног кадра не помијера увијек заједно са сликом.

У центру, близу некадашње редакције Екстра магазина, а то је готово центар Бијељине, зауставља ме патрола полиције. Узима документе и каже:

Видим ја познато лице. Само сте нешто офалили.

Јесам, кажем.

Смијешно ми, јер су ми људи, кад сам био доста тежи, говорили да сам мршавији, него што су они мислили. Телевизор стварно удебљава.

-Шта је било, исцрпила Русија?

Тако некако, кажем, у рату сам смршао, па се не враћам на старо.

Пожелио ми је срећан пут и ја пролазим крај бијелих кола, која су паркирана са хаваријским свјетлима укљученим, тако да скоро потпуно затварају Сарајевску улицу. Да, у Бијељини има Сарајевска улица. Као и у Београду. Обратно нема.

Право за Србију

Одлучујем да прођем даље, и осим стајања на посљедњој пумпи прије границе, стижем веома брзо до Раче. Плавоока полицајка дуго провјерава моје документе, најпослије каже: Дајте ми и возачку. Па и њу провјерава. Враћа и то, и такође жели сретан пут.

Прелазим мост који је готово у распаду, паралелно са великим, аутопутним мостом преко Саве.

Познат призор Сремске Раче и граничног прелаза, који данас пјешке прелазе само Руси. Односно држављани Руске Федерације, који не воле Путина, али се користе тиме што га воле Срби. С обе стране Дрине. Пресијецају границу, на минут-два ушавши у Српску, и уз печат у пасошу, добијају још 30 дана боравка у Србији. Без икаквих питања.

Млад полицајац МУП Србије, са јаким, баш јаким сремским нагласком, пита ме куда путујем. То често знају питати. Београд, кажем. Сам себе изненадивши искреношћу. -Која је сврха путовања? То скоро никад не питају. Мислите да сам, тако уморан и измалтретиран од полиције, након искуства у Градачцу, рекао да идем на протест у Пионирском парку?

Идем да покупим неке људе с аеродрома.

– Има ли шта за пријавити у возилу. Одмахујем главом.

Враћа документе и подиже рампу. Тек тад гледам испред себе. Први пут, уствари не сјећам се да ли сам икад до сада, видио да је спуштена рампа за улаз у Србију. Спуштена је само кад излазиш.

А ја сам у Србију ушао.

У 3:14 сам стигао у Београд.

.

.

.

*- Не користим тај аустроугарски, хегемонистички термин, јер сам ја Бошњак.

(Ускоро, двије седмице касније, необјављена репортажа о централном протесту у Београду)