Дани(ј)ел Симић: Прво ноћење у Маријупољу (и друга прикљученија)

Испод је већ пао мрак на залеђени водоток и снијег на отвореним површинама. Сједим на 29А. Тачно тамо гдје се ствара траг паре, који са земље видимо, како још дуго на небу остаје иза летећих аутобуса.

Једно вријеме је још жућкаст, јер хвата зраке залазећег сунца, а сад само бијел у односу на тло на којем се црне неолистале шуме. И у њима, кад се боље загледаш, видиш снијег као тјеме проћелавог човјека.

Три сата по полијетању, напољу је мркли мрак и путеви више нијесу бијели, него жућкасто-наранџасти, од попаљене расвјете. Свјетла су много јача, јер освјетљавају снијег.

Снијег у марту

Кад је задувао код нас југо, средином фебруара, рекао сам готова је зима. Због тога ми је падало на памет, да можда не теглим тешку јакну до Азовског и Црног мора. Истрпићу са џемпером и тањом јакном. Онда се сјетим априла у Москви и како сам се смрзнуо 2022. Мени је зима било навече и сада у Београду, док дува кошава.

– Њет ту сњега. Говори дјечак иза мене. – Андреј, говори му мајка, март мјесец је такав да се пробудиш ујутру и очекујеш сунчан дан. Погледаш кроз прозор – снијег..

Утом стаде самолет и сви устадоше.

Начело балканско-донбаског путешествија

Након конференције Русија – Балкан, вријеме је било да кренем према Донбасу. Баш неко непријатно вријеме. У хладу хладно, на сунцу се знојиш. У метроу вруће, раскопчаваш се, на улици опет закопчаваш.

Москва (ријека) је широка и блистава под сунцем. Патке огре, наранџасто-бијело-црне, сједе на сантама леда, које су заглавиле у рукавцу пристаништа ријечног таксија. Не вози ми се тим. Возио сам се већ ријеком Москвом.

У осоју, али и на зеленим површинама уз тротоар, читава су брдашца снијега. Он се топи споро и негдје улице буду потпуно мокре од одлива. С времена на вријеме улицом уз набережну прође наранџасти кипер градске чистоће пун снијега.

На тротоарима, а посебно на пјешачим прелазима, сада много више гужве. Људи се гурају са маленим доставним роботима. Шестоточкаши, који се тако трапаво крећу тресући својим антеницама са црвеним рефлектујућим пластикама на врху, да изгледа као да нигдје неће стићи. Роботи су Јандексови, а прави их Донстрој.

Улица којом се пењем, назива се 1905. године. Ако не знате шта је било тад, у парку је и даље споменик Владимиру Уљановичу Лењину, гдје пише да без пробе оружаног устанка у децембру те године, не би успјела ни Октобарска револуција у новембру 1917.

Негдје код станице 1905. схватио сам да сам ту био прије, али нијесам дошао с те стране. Сва срећа па има Јандекс навигатор, јер је Гугл нема представу кад који превоз гдје иде у Русији. Стигао сам на Трг три жељезничке станице. Некад није било петљи, па у Москви има много станица које се зову по правцима ка коијима су пруге водиле. Овдје Јарославска, Лењинградска, те Казањска станица која мени треба.

Воз као метро

Воз иде за Грозни, ја ћу изаћи у Ростову. На Дону. Кад неко каже Ростов у Русији, тешко да мисли на далеко мањи град Велики Ростов. На улазу прије мене у вагон 6, стоје неки чеченолики, да не кажем кавказолики мушкарци и, на поглед сасвим руска жена. На глави има сасвим малу махрамицу, лијепо украшену и шарену у смеђе-црно-бијелим тоновима; што ваљда треба да означава да је сасвим жена муслимана.

Видио сам такве редуковане мараме по Чеченији. Кондуктерка дуго проучава родни лист, док дјечачић плаве косе дивља у мјесту. Затим проучава и мој загранпаспорт и коначно ме пушта унутра.

У купеу бр. 5 само је један дебели и са њим одвратан смрад ногу. Изуо се, чарапе су му у патикама, он је у шорцу и Т-мајици. Иначе, сви то у руским возовима раде. Мислим на спаваћа кола у купеу и општежићу. Спреман на то, извадио сам хотелске папучице и обукао тренерку.

Волим путовати руским возом, посебно што имам кревет да се испружим. Само што ја више волим горњи, јер кад је дан, можеш се попети и лећи, неће ти нико сјести на кревет. Или очекивати од тебе да распремиш кревет, како би се сад он могао послужити столићем између два доња кревета и прозора, супротно од врата.

Нијесам ја још ни раздерао пластично паковање са јастучницом, двије плахте и пешкиром; тако изваљен да испружим ноге сам схватио да помало хрчем. Уопште ми није било до тога да гледам кроз прозор. Ишао сам тим правцем толико пута.

Ушао сам у воз, као да је метро. Само што у метроу има интернета под земљом, а овдје је блокирано све. Од раног јутра не ради Телеграм. Кад проради негдје већ иза Рјазања, добијам поруку из Москве како тамо нијесу радили ни телефонски позиви. И истина, хтио сам јавити домаћину да сам у возу за Ростов на Дону, али био је недоступан.

Пјотр Смрдинога

Упознајем се са дебељком плавих очију и великог носа. Смеђе косе. Пјотр, каже. Више пута сам на српском пропсовао како му смрде ноге. Ускоро су у купеу била још два мушкарца. Ускоро је био и мрак. Сви смо заспали, а младић изнад мене је коначно негдје око 23 угасио и своје свјетло. Купе се отвара помоћу картице. Овај воз је баш набуџен. Има разних, али мени углавном није битно, јер су сви руски возови изузетно сигурни, пристојни, љубазни, удобни и чисти.

Будио сам се још пар пута, али нема геолокације, буквално је прекрижена на карти. Кад има интернета, углавном не ради ништа, па ни положај у простору. То, вјероватно, на првом мјесту; јер ако неко до сад није схватио, налазим се у земљи која већ четири године ратује. И то против најтежег и најопаснијег непријатеља. Оног ко је заправо ти.

Са те стране, одсуства везе и начина да знаш гдје си, путовање је мање удобно од ранијих на овом правцу. Скоро као у 20. вијеку. Свјетло палимо негдје око 8 по Московском времену, тако што смо отворили врата и подигли завјесу. Пјотр гледа кроз прозор и каже: главно је да нема више снијега. Кажем има још по шумним тракама. Љесопаљосама, како Руси кажу.

Он је јужњак из Ростовске области. Нијесам запамтио гдје излази, неких три сата прије мене. Док ово пишем, каже, станица је Путењикова. Ту, како сам га разумио јер брсла себи у браду, прави се неко одвајање за Украјину? Успио је рећи и да ми је лаптоп антички, обзиром да Леново више не постоји и припојио се ИБМ.

Наратовао се овај, кажем. Био је од Владивостока до Херсона. Он, вјероватно, мисли како се шалим. Ускоро се опет извалио на бок и куња, оставивши књигу Златно теле, И. Иљфа и Е. Петрофа.

Ја могу да радим на миру. Смишљам шта ћу сат времена причати студентима у Маријупољу. Имам око 64 гигабајта снимака из Маријупоља и понио сам копију.

Чеченски флешеви, од Каменскаје до Ростова

Послије сам се распричао с Пјотром, који је изашао на станици Каменскаја. Умјесто њега, улази шездесетчетворогоишњи Чечен, који има на десној руци велики печатни прстен од сребра, рекао бих, са велиим црним каменом. Аметист је мало напукао, видим у одсјају прозора на њему док спава.

Како сам 2019. био у Чеченији, упознао се са Рамзаном Кадировом, а још у гиназији 1993. написао графит Грозний је наш, тај народ доживљавам као неког друга са којим сам се некад у дјетињству тукао. Без обзира што Срби са Чеченима немају никаквог додира. Ни озбиљног, ни неозбиљног.

Имам фотографију и са Кадировом, и негдје, можда, на неком диску снимак свог разговора са Аптијем Ароновичем Алаудиновом. Он је сада озбиљно славан и Чечени баш разрогаче очи кад им кажеш да си упознао те људе. Ништа не причам о томе Мухамеду.

Он прича причу о Чеченима, па између осталог и о неком ко је правио фабрику слаткиша у Србији. Магомет Маргашвили, каже, живи у Србији. Каже и да је Чечен, без обзира на грузијско презиме. Био у Казахстану, да исти посао направи са неким Американцима, а поломили га скроз. Сви му зуби вјештачки.

У Казахстану га истукла осморица, спасила га нека баба, дајући му млијека преко крпе, док га нијесу одвели у болницу. У овој саги, дејствујући предсједник Казахстана је дозволио да убију ту осморицу, а затим је овај отишао у Србију.

О, шта све ја у животу морам слушати…

Ростов, али не Велики

Више немам неку велику потребу да с људима улазим у причу. Једино ако они са мном. Пишем. Мислим. Пребацујем материјал за предавање. Све је као и увијек неизвјесно, не знам да ли ћу уопште ишта успјети за одлазак на ратиште, када завршим гостовање на Маријупољском универзитету.

Да, да. Ја идем на ратиште волонтерски. Нико ме не плаћа за то.

Маријупољ је у мом сјећању неизбрисив. И осјећам га као свој град. Град у којем сам видио што се очима не може доказати. Доњецк је, без сумње, нешто што волим скоро као Бању Луку. Али Ростов на Дону можда и више. Ростов је некако истински мој град.

О њему сам, као о кружној ознаци на карти, знао и мислио још у средњој школи. Ни сањао нијесам да ћу га посјетити више него туристички. Да ћу у њему живјети. Домаћи ми је до степена да када причам руски, често заборавим рећи Растов на Дану; већ га изговорим по српски.

Моја редовна шетња по обали Дона, до ресторана Тихи Дон, онда се пењем крај градске тржнице и враћам се Великом вртном улицом. Главном улицом у граду. У Ростову нема никаквих оштећења. Нема ни неког осјећаја да је рат, осим што је много већи број униформисаних лица у простору. И, оно чега има знатно мање другдје гдје сам се кретао по Русији – велики број војних возила.

Слично као када сам био у Курску. Једнако тако, добијам поруке да је у Ростовској области проглашена ракетна или дронска опасност. Има и упутство да се склонимо са отворених површина, уђемо у зграде и одмакнемо се од прозора.

Као и у Курску, на улици нико ништа. То се више власт административно ограђује да је људе упозорила. У стварности – као да рат није пар стотина километара одавде. Све је у потпуном, свакодневном реду.

У параноји, видим дим са прозора и мислим да је нешто погођено – а оно пале коров.

Пут у ДНР – преко Таганрога

Чека ме возач испред хотела и идемо за Таганрог прво, јер тамо требамо покупити професора Јевгенија Рјабињина, прво лице Центра руско-српског пријатељства при Маријупољском државном универзитету који носи име А.И. Кујинџија.

За Таганрог знам одавно, још из дјетињства када сам читао роман Петар Велики Алексеја Николајевића Толстоја. Као дијете сам га прочитао Тангарог и дуго ми је требало да то исправим. Тек 2022. године, усвојио сам коначно да се град зове Таганрог и нијесам више гријешио. Као што сам Азербејџан знао звати Азарбејџан. Па ми се и данас омакне.

Град сам први пут посјетио, чекајући акредитацију Министарства информисања ДНР да пређем у ратну зону. Било ми досадно да само сједим у Ростову. Памтим да је град занимљив, али баш запуштен. Оронуо. И некако комунистички упропаштен великом луком, односно незграпним спојем привредних и културноисторијских објеката.

Сада је тамо прича сасвим другачија. Нови трамваји, електробуси. Град се ремонтује, безмало као Маријупољ. Мада, о Маријупољу знам само по причи, односно снимцима које сам видио од других. Само сам пар пута прошао, сад већ и давно, идући ка Запорошкој области. Нијесам боравио дуже у Маријупољу, откако је горио.

Биће весело-вознесенски

Крећемо. Возач каже да се не гради ништа особито по Русији, јер је сва грађевинска ефектива у Новорусији. Претекли смо барем пет потпуно нових БМП-3, натоварених на вучне возове. Два тенка,којима у брзини нијесам утврдио модел. То је сталан прилив логистике и Русија је спремна ратовати још. Али колико још? Колико буде потребно, кажу ми углавном.

И, ту у Таганрогу, схватам да је Јевгениј Рјабињин, са којим сам се упознао и дружио на конференцији у Москви, дошао јутрос из Маријупоља. Само да би ишао са мном преко границе. Чисто да не би било проблема и како бих сигурно ушао у ДНР. Ето, толико је озбиљна контрола и они озбиљно схватају свој посао домаћна.

Идемо према Весело-Вознесенки, а не Авило-Успенки, као при већини мојих посјета Донбасу. Никада још нијесам ушао у Доњецку Народну Републику преко тог граничног прелаза. Заправо, то више није никакав гранични прелаз, него контролни пункт између ратне зоне и "уже Русије". Нове територије, синтагма је за дијелове бивше Доњецке, Лугањске, Запорошке и Херсонске области, који су сада у Уставу Русије њен саставни дио.

Зато се много брже прелази, поготово ако улазиш. Возачи камиона само држе пасош отворен, а полицајац им даје знак да прођу. Наравно да су мене извели вани, чим су видјели страни пасош.

Имам позивно писмо, питала ме гранична полицајка да ли сам ту први пут, али свеједно чекам. За разлику од граничара на аеродромима, ови полицајци су много опуштенији и људскији, ни налик оним строгим и хладним, безизражанним лицима на међународним граничним прелазима.

Аутопут Новорусија

Ово је дио путног мозаика према Криму. Копненог коридора, како га називају. Аутострада се зове Новорусија, како су се некад звале те области у вријеме прве руске царице, Катарине Прве. Пут одличан, широк, нов. Са стране леже стубови за далеководе, као да су оборени. Заправо чекају сигурни од вјетра да их усправе и заврну. Руси потпуно ремонтују електроенергетску мрежу, замјењујући ону која је остала још из совјетског времена у Украјини.

Код мјеста Широкино, опет сам на познатој стази. Ту сам извјештавао први пут у близини фронта, који се кретао у правцу у којем ми идемо, према Маријупољу. Али ја у град никад на крају нијесам ушао из тог правца, већ ево данас.

Када смо пришли микрорејону Восточни, опет сам повезао тачке на својој ратној карти. Па онда опет прекид. Пролазим путем испод фабрике Азовстаљ и познајем крајњу тачку – зграду Скилет (односно костур, скелет). Недовршену зграду, са које сам снимао творнички комплекс, док је су се у њему скривали окружени припадници неонацистичког батаљона Азов и других јединица које је руска војска разбила у Маријупољу.

Ово није како ја памтим…

Био сам много пута у Маријупољу током рата. Тада није било струје, гријања, воде, хране и мира. Али је било прљавштине, смећа, гарежи, блата и смрти. У односу на тај град из мог сјећања, ово је друго мјесто. Као ратни извјештач, престајеш се бавити неким топонимом, чим у њему завлада мир.

Код потпуно обновљеног културног центра Комсомолац, имам реминисценцију. Присјећам се:

Конференција преко пута тог објекта. На отвореном. Пуно страних новинара. Међу њима и ја. Предсједник ДНР, Денис Пушилин, прича како 12 квадратних километара бетонско-челичног пространства Азовстаља неће ни обнављати. Из еколошких разлога. Загађује пуно и у центру је града.

Година је 2022. али не падају гранате. Пљушти киша. Двије камере се поквариле. Моја није, али јаукао бих колико ми је хладно у мокрим патикама док газим по нацистичким артефактима скупљеним у команди батаљона Азов, него због изгубљеног средства за рад.

Након што ме љубазни професор Рјабинин смјестио у стан на дан једне Хрушковке у насељу које се још обнавља. Одвео ме у ресторан да ме и нахрани. А, након качења на бежични интернет у смјештају, одједном сам у могућности да радим. Додуше преко телефона, не преко преклопног рачунара којег англополтрони зову лаптоп.

И ја стварно радим.

Њих занима да причамо о америчко-израелској агресији на Иран…

Укључујем се за Вести ТВ из Београда и говорим:

"Добро вече из Маријупоља, са обала Азовског мора, које је сада, де факто, унутрашње море Руске Федерације. Ја се овдје налазим на позив Маријупољског државног универзитета, у оквиру којег ради Центар српско-руског пријатељства, гдје сам данас и одржао предавање студентима политикологије, међународних односа и филолозима.

Искрео да вам кажем, освјежење је бити у некој земљи која на више нивоа, без скривене агенде, жели развијати пријатељске односе са Србима; али и за мене је ово чудно искусво, јер сам први пут у животу преноћи у Маријупољу, гдје сам раније био много пута.

Град је толико другачији од оног што ја памтим, да сам и ја за тренутак заборавио да је ово комад земље око којег се крваво ратује четири године. У Маријупољу се врло лако може заборавити на рат, као да је то нешто окончан. Тако и ја, у смислу рата, протеклих дана више обраћа пажњу на Блиски исток, него на ово подручје на којем се налазим.

Све што се тиче посла је јако отежано. Почев од готово непостојећег мобилног интернета, преко тога да вам се јављам преко ВПН, јер је Вајбер блокиран. Од почетка године блокирано је преко милион налога на Телеграму, који такође више не ради, него што ради", кажем ја уживо.

Интернет је издржао толико да чујем водитеља са телевизије гдје се говори Володимир Зеленски или се град зове Харкив, како каже: "То је био ратни извештач Дани(ј)ел Симић из Маријупоља, из Русије".

Сад мало о предавању

Дан прије укључења о којем причам, ујутру је по мене дошао професор Рјабињин. Пјешке смо отишли до зграде Универзитета Маријупољскога, која је невелика, али потпуно нова. Разговарам кратко са Оксаном Сивак, деканом Факултета хуманих и друштвених наука. Убрзо је и вријеме почетку, те опет одлазим да се укључим у програм уживо. Овај пут наставни.

Године 2022. тај језик прилично разумјевам, али говорим ни да прођем као ретардиран Рус. Ипак, у кругу Запорошке нуклеарне електране дајем изјаву на руском, коју њихов Први канал и емитује. Три године касније, на Трећем антифашистичком конгресу у изложбеном центру Патриот, надомак Москве, имао сам излагање на руском језику.

Сад, ни годину касније, требам држати предавање и то на универзитету. Озбиљно сам био забринут како ће то све проћи. Пошто сам такве ствари радио још 2005. на промоцији моје прве збирке приповједака: смислио сам да искористим дисплеј који имају и пустим им фотографије које сам направио у ратном Маријупољу.

Пребацивале су се читаву вјечност и на крају сам схватио, да нема везе што не може да се пребаци свака од тих преко 4000 снимака. Да их ставим по три секунде, само фотографије би трајале много, много дуже од сат времена, колико имам на располагању.

Дошли смо до универзитета,

Зашто је леопард у зоолошком врту леопард, а уколико је њемачки тенк, у руским медијима мора бити Leopard 2A?

Након поменутог Антифашистичког когреса, гдје ми се тема буквално тако звала, одлучио сам да ово из поднаслова питам све Русе, приликом било које приче о родољубљу, политици, култури и науци.

И даље је мени несхватљиво да народ који има земљу са највећом површином, космичким програм и највише нуклеарних бојевих глава на свијету; бива културно несамопоуздан, па тако латиничи. Као какви упишани Срби, којих нема ни 10 милиона, а данас не посједују више ни излаз на море.

И то сам им и рекао.

Зачудо, многи то налазе веома смисленим и на скуповима гдје сам позван, увијек добијем аплауз. Тако је било и овај пут.

Причао сам о свом раду, животу, односу Срба према Русима и обратно. Неки су гледали фотографије, али их је пуно и слушало. Посебно када сам им говорио да требају мало путовати, па видјети да Америка и западна Европа нијесу у свему бољи од Русије. Напротив.

Да немају појма у како хуманом и сигурном уређеном друштву живе, у односу на већину планете. Па и у односу на Запад, гдје је мени забрањен улаз, управо јер сам интервјуисао једног заробљеног при покушају бијега из Маријупоља.

Неколио руку се подигло на моје питање, колико их је било ту у вријеме рата?

Они знају о чему причам.

Ратним стазама до Азовског мора

Добио сам на крају и два студентска питања. Домаћини су били јако задовољни. Одмах сам био задовољан и ја. Ручали смо, па смо се пјешке упутили ка обали. Истрајавам да то буде кроз Авенију металурга, јер сам на том парчету асфалта видио једне од најгрознијих сцена у свом животу.

Између осталог, печене и пресоване људе.

Сада ту нема никакве чудности. Никакве ванредности. Све је ту, укључујући и филхармонију, сређено до стерилности. Највише им, каже Јевгениј, помаже Санкт Петерсбург и Лењиградска област. Помажу и други, али Петроград највише. Има и споменик Александру Невском у граду сада.

Истини за вољу, углавном су обновљене зграде државног типа. Уједно и стамбени објекти у зградама. Индивидуална стамбена градња, по плацевима у личном власништву, врло мало. Ипак, људи се враћају у Маријупољ, ради јавни превоз. Људи иду на посао. Већ наравно, почињу и да латиниче и англополтронишу, што сам нагласио у предавању.

Силазим низ Авенију металурга и не могу да фотографишем нека мјеста из угла из којег сам их фотографисао, јер ћу смртно страдати. Не, као тада, од метка или другог пројектила, већ од аутомобила који возе брзо. Ововремени Маријупољ захтјева поштовање обичних саобраћајних прописа, а ја се томе нијесам научио.

Ипак је свануло у Маријупољу

Азовско море је плитко и слабо слано. Као неко језеро. И још је хладно, није за купања. Купао сам се у Бисеру Таврије. У Запорожју. Прошетали смо по обали, по неком молу гдје људи пецају и заљубљени каче катанце да им љубав дуже траје. Па се полако разилазимо. Јевгениј иде својим послом, нећемо се видјети док се не вратим опет у Маријупољ из зоне борбених дејстава. Гдје идем сутра.

Још мало лутам правцима којима сам се некад кретао, након што ме такси довезао до мјеста боравка и схватам да ће ово бити друга ноћ како ноћим у Маријупољу. А да никада до сада то нијесам учинио. Био сам толико пута до сада, ужи центар познајем боље од неких српских градова у којима сам био мање пута, али никада нијесам спавао ту. Просто није било услова за живот, а још мање за рад.

Сваки повратак из Маријупоља, био је праћен прегледањем снимака и радом. Писањем. Па онда нервозним и забринутим, брзоплетим подизањем на интернет. Као и сада. Прегледање фотографија ноћ раније, довело ме у чудно стање. Ни један одсто оног што имам није искориштено.

Могу само од фотографија направити смислен и наративан слајд-филм. Вратио ме анимирани филм убрзаног прегледа фотографија у то вријеме, које није било тако давно, али сам многе ствари заборавио.

Ово, између осталог, пишем да се не заборави ништа. Ни рат. Ни мир.