Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Опсада Буча Потока – право из Москве

У граду који се прије турске окупције звао Врхбосна, било би много мање патетике, хистерије и ратнохушкаштва у медијима; самим тим и много више разговора, трајних споразума и помирења са Бањом Луком; да за такво понашање нијесу потакнути, те друштвенополитички и финансијски награђени са Запада. Деценијама ту гњили тиха бол што је инстант-оријентални донирани плачипизам скрајнут и принуђен да уступа сличним марифетлуцима из Ирака, Авганистана, Сирије, Либије, Украјине…

четвртак, 7 априла, 2022 / 13:08

Дирљиво је било видјети извјесног Емира Суљагића, којем је амбасада Велике Британије (не велике Србије) направила сајт за меморијални центар на територији Српске, у којем је сахранио оца погинулог 1992. године, као жртву естрадног "геноцида" у Сребреници из јула 1995. године. Прича он о "опсади Сарајева", те томе како без ње не би било ни "геноцида".

Како наша католичка и исламизирана браћа при изговору не праве разлику између гласова Ч и Ћ, згодно се намјестило да топоним Буча, симболичко-лингвистички кореспондира са Сарајевским насељем Бућа Поток. Тамо су при копању темеља за стамбене зграде и на сметљишту нађени људски костури, за које се испоставило да су српски. О српским земним остацима се више не прича, али се зато нашироко и данима распреда о граду Буча у Кијевској области бивше совјетске републике Украјине. Као да је већ с друге стране Требевића.

Руска војска се из Буче и неколико других мјеста у склопу мировних преговора у Истамбулу повукла још 30.03.2022. године, а четири дана касније почела је опсежна медијска кампања која траје до сад. Уз снимке неколико мртвих тјела на улици, Русија се оптужује за "геноцид". Наравно да вам је јасан, код нас раније испробан метод. За циљ има разрјешење од гријеха западних политичара. У првом реду Успаваног Џоа од Америке, јер су почели испоруку преко стотину совјетских тенкова Т-72 Украјини, а које су напабирчили од својих сателита који су обукли НАТО дрес преко оног Варшавског уговора. А обећали хиљаду.

Руси су узвратили својом уобичајеном формулацијом да је у питању "провокација". Посебно нагласили да су мртви које емитују непријатељски медији, углавном имали бијеле траке на мјестима на којим их носи руска војска. Уз украјинску вијест да су прије тога полицајци ушли да се позабаве "сарадницима окупатора", постаје јасно да су Руси плански убијали цивиле у Бучи, таман колико је истинито ширење вјерске и националне мржње по имену Дан бијелих трака у Приједору.

Када сам на друштвеној мрежи данашњег политичара и директора јавног предузећа, бившег уредника на Ефбих ТВ, Бакир Хаџиомеровић се зове, подсјетио на чињеницу са анахроном Суљагића-џеназом, рекавши: Хајде добро идеологија, пристрасност, лагање и патетика; али ово је већ ударање на априорне категорије времена и простора; написао ми је одговор: Слушај, обриши сам овај коментар. У супротном, идеш на вјечни блок.

Од невјероватне количине размажене умишљености, трагикомичнија је само Сарајстанска Агресивност. Сама себи пријети ратом, чим их начепите логиком. У пропагандној патетици лаж, а још више ухваћеност у њој, сасвим се игнорише. Не пада им на памет да, потпуно декласирани аргументима, уђу у полемику. Брзински промрсе "великосрпска пропаганда" и смисле неку нову лаж да би демантовали истину. Просто се понашају као да се аргумент никада није десио. Бацају објективну стварност на "вјечни блок". И, њихово јавно мнење то гута.

Будући да јавно мнење супротне стране то подноси без икакве озбиљније побуне, јасно је да је проблем до српског јавног мнења, које се бави извјештавањем других. По некој трагичној аналогији обрнутог распореда боја на нашим заставама, том обољењу су подложни и Руси. Само у много већој размјери.

Први канал руске државне телевизије свако јутро има емисију Анти-Фејк. Не само да је англосаксонска ријеч фејк, у значењу лажне вијести, ушла у руски језик, већ су до претјераности предани праћењу информативног рата, који против њих води Запад. Што је, понављам јер је јако битно, управо због руског јавног мнења и "Комплекса невољености словенског човјека", чиме сам се бавио у прошлој колумни.

Западни медији су усмјерени искључиво на своју популацију, коју штите потпуном цензуром руских медија. У Москви, гдје ово пишем док напољу пада снијег, без проблема се може отворити страница ЦНН, док је руска станица Русија данас на енглеском језику блокирана у Сједињеним Америчким Ентитетима.

Неке друге странице, као што је ББЦ или Дојче Веле, нијесу доступне, као што није доступан ни Фејсбук, Инстаграм, Твитер и други сарадници ЦИА. Но, у постинформатичком добу тај проблем се рјешава инсталирањем одговарајуће апликације. Сви ти садржаји су доступни, без обзира што је и сама Русија забранила компанију Мета као непријатељску организацију.

Покушано је гашење руских медија и код нас. Јутјуб канал Министарства одбране Русије, био је једно вријеме забрањен је за преглед у Дејтонској Долини Плача, без да је и један званични орган питао зашто и санкционисао страну компанију због цензуре на коју немају право.

У рату који НАТО води против Русије под жуто-плавом заставом (Дејтонка, Косово* и Украјина), вјероватно су најопасније информације да су долар и евро пали у односу на рубљу, литар горива кошта око марку, а литар јестивог уља испод двије.

Толико о слободи медија.