Дани(ј)ел Симић: Од криминализације клевете, прече је одбацити "закон" Валентина Инцка

Дани(ј)ел Симић је дао интервју за Козарски вјесник у својству предсједника Удружења новинара Републике Српске, након што је на то мјесто изабран крајем новембра.

понедељак, 26 децембра, 2022 / 08:40

Тренутан положај новинарске заједнице у РС мањкавости, предности, може ли боље?

Ни лично, ни као предсједник Удружења новинара Републике Српске (УНРС), нијесам задовољан положајем новинара. Нажалост, споља је створен погубан, а стабилан механизам кукања. Кукамо превише и углавном кад не треба. Кад треба, по обичају шутимо.

То је тако у генералној популацији, не говорим сад о новинарима. Треба бити реалан и рећи да привредна и општедруштвена ситуација није катастрофална до мјере да смо "најгори на свијету". Напротив! Спадамо у 20 одсто свјетске популације од осам милијарди, која живи знатно боље од остатка планете. Но, такве "оцјене" често чујемо у медијима. А затим и у кафани.

Зато, у новинарским оквирима, питање је гдје се налазимо на свјетском нивоу, обзиром на специфичне услове у којима живе и раде новинари Српске. Наравно, ми осјећамо и знамо да може боље, те је управо дужност новинарске заједнице да посматра разумски и без крајње непотребних емоција. Новинари се не требају понашати као општедруштвено прихваћене трачаре или плаћене задушне бабе, већ објективној стварности морају приступати рационално и објективно. Тренутно није тако, али на томе ћемо радити. То није само посао УНРС. Допринос мора дати свеукупна заједница.

Постоји ли новинарска солидарност’? Ако је има каква је, ако не постоји, зашто је нема?

Потпредсједница УНРС, Мира Костовић, рекла је медијима пред посљедњу скупштину удружења: Проблеме које данас имам ја, сутра ћете имати ви – и обратно.

Мислим да је то суштина. Није случајно да је те ријечи изговорила баш она, која је била жртва политичког суђења. Саговорник у њеном прилогу је "негирао геноцид у Сребреници", још у вријеме кад то није било ни "озакоњено" као преступ. Без обзира на значај ове тужбе и за Српску у цјелини, и за новинарску заједницу, ријетко ко је тад стао у одбрану професије и колегинице Костовић; која је само пренијела мишљење представника организације погинулих и несталих српских цивила. Томе није посвећена никаква пажња.

Удружења финансирана из иностранства, са централом у ФБиХ, не само да проводе унитаристичку и мајоризацијску политику Сарајева, већ су се самим тим што у Српској нема новинарске организације, наметнули као тобожња савјест новинарске заједице. Из њиховог рада је јасно да нападе на новинара осуђују према нападачу, док је УНРС у посљедње скоро четири године доказало да ми тако не радимо.

Када сам то покушао рећи на "заједничком" јавном сервису БХТ, из Сарајева су искључили мој микрофон у Бањој Луци. Сутрадан на БХ радију ми је Борка Рудић, генерална секретарка БХ новинара, уживо пријетила тужбом за клевету. До данас се није огласила шта и кога клевећем, као што су шутили и на незапамћен атак Владе САД на Алтернативну телевизију. То нам говори све и о "новинарској солидарности" и томе да никаква "држава БиХ" не постоји.

Враћање клевете у кривични закон, ко одлучује шта је истина?

Након најаве, најмање се предлагач такве законске промјене даље оглашавао. Мислим да је дошло вријеме, да се питања о поновној криминализацији клевете надаље постављају предлагачу.

Цијеним и да је то био пробни балон, који није баш наишао на симпатије јавности у Српској, мада су о њему много више причали у ФБиХ. Има далеко пречих проблема у медијској области. Развој телекомуникационе технике у посљедње двије деценије, донио је низ могућности, које нијесу постојале у тренуцима писања важећих закона.

Данас је највећи изазов пред новинарском заједницом увођење вербалног деликта, тиранском методом једног човјека, веселог Валентина Инцка. То је сад први од "специфичних услова" у којим сам помињао да раде новинари Српске и због којих смо били принуђени реактивирати УНРС.

Ово је питање већи приоритет. Примјерице, предсједник Скупштине УНРС Бранимир Ђуричић, први је поласкан кривичном пријавом за "негирање геноцида у Сребреници". Мени су пришили двије такве. Уз слеп тужбу за клевету од стране удружења које плаћа Амбасада САД. Она је услиједила након што сам им информативно потпуно срушио лажни конструкт о "бијелим тракама за несрбе" у Приједору. То је проблем који се мора ријешити у најскорије вријеме, али никако на начин да се преломи преко леђа новинара.

Несређено новинарско тржиште, појава порталоида, како увести реда у ту област?

Кованицу "порталоид" сам у јавни простор лансирао баш из тог разлога. Новологизам се примио у јавности и међу колегама, што ми је веома драго, јер смо тако терминолошки успјели истаћи проблем.

Нешто што "личи на портал", обичном конзументу вијести изгледа као и сваки други, али нема једну значајну ствар – импресум. Порталоиди сами по себи не представљају толики проблем, јер су то непознати квазимедији, који своје објаве спонзоришу по друштвеним мрежама. Проблем настаје када медији тзв. главног тока преносе њихове вијести, које су по правилу или запаљиве полуистине или још чешће – потпуне лажи. Тада се први, већином и посљедњи пут, чује за неки порталоид. Они који су га направили, угасе га и отворе под новим именом.

Порталоиде би најлакше ријешила саморегулација. Да уредници прихвате као неписани закон, како се вијести са таквих медија не преносе. Законско рјешење таквог проблема је далеко компликованије. Не само јер је интернет из позиције Владе РС тешко контролисати у условима окрњеног суверенитета, већ и поставља озбиљно питање ограничавања слободе говора.

Новинари немају свог министра,нема ни закона о медијима, синдикат медија и графичара је такав какав јесте, да ли Удружење може нешто учинити на том пољу?

Било је министара који су на положај дошли са радног мјеста новинара. Примјер је Наталија Тривић. Уколико мислите на Министарство информисања, њега смо угасили са Рајком Васићем као посљедњим министром, јер се сматрало да је то рецидив тоталитаристичког, једнопартијског система из комунистичке Југославије.

УНРС неће бити посматрач законских и других рјешења која се тичу новинарске заједнице, а посебно нећемо реаговати када ствари буду готове. Са таквом праксом је завршено. Бићемо активан иницијатор и предлагач.

Влада мора да се бави медијима, као и у свакој земљи, али обзиром да је код нас на снази од ОХР наметнута матрица министарстава 8-5-3, састављана по крвним зрнцима, не видим да у догледно вријеме можемо имати Министарство културе и медија, као што је то у Србији. Министарство просвјете се треба бавити нечим сасвим другим.

Новинари су у зачељу и кад је материјални статус у питању, а незаобилазан су фактор у друштву , јер без њих се не може. Како промијенти неријетко присутну чињеницу да смо често магарац с мрквом и штапом испред?

Недавно сам причао са једним љекаром и немало се изненадио, када сам му рекао да новинари-хонорарци (каквих је увијек највише), раде за 500-600КМ читав мјесец, док стално запослени новинари који примају преко 1000КМ нето плате, спадају у срећнике. То су закони тржишта и ту се, у смислу понуде и потражње, слабо шта може учинити преко ноћи и независно од остатка друштва.

Проблем примања видим и у нелојалној конкуренцији медија плаћаних из иностранства. Такви, неекономски медији, не брину о публици, гледаности и маркетингу; јер су унапријед плаћени пројекти, који служе интересу финасијера. Захваљујући њима свашта и свако се назива новинаром, док понајчешће баш они имају неколико пута већа примања од оних који раде далеко напорније, конкретније и професионалније у домаћим медијима. Такво стање и понашање није могуће у земљама финансијерима. Треба се законски угледати на њих.

Шта планирате промијенити доласком на чело Удружења новинара РС?

Основна промјена коју сам донио заједно са колегама из УНРС, јесте само постојање удружења. То је револуционарна новина, што се сад види више по хистерији из ФБиХ, него код нас. А за нас је битније.

На посљедњој, изборној сједници УНРС, изложио сам план у 10 тачака. Првих пет је обезбјеђивање најосновнијих услова за функционисање било којег удружења, у смислу просторија, финансирања и слично; док је других пет надградња која предвиђа организовање годишњег догађаја удружења, округлих столова, издавање Кодекса етичког извјештавања у електронском новинарству… Можда нећемо баш све остварити наредне године, али до краја овог мандата сигурно.

Показали смо да не морате бити финансирани милионским износима, а да се ваше присуство осјети и помаже медијску сцену. Од априла 2019. године када је реактивирано УНРС, основано 1996. године, нијесмо добили ни новичић од било кога. Нашу независност љубоморно чувамо и то се сигурно неће промијенити.