Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Љубишу ти љубим
Хапшењем градоначелника Бијељине, Љубише Петровића, без икакве предигре и мажења, још мање когнитивних лубриканата, становништву Републике Српске се нагло представило као постојеће, оно што се обично назива заводничким термином – правна држава.
Градоначелник другог града по величини, којем то не помаже, те има мањи буџет од Кабинета Предсједника Републике Српске (град, не градоначелник), терети се за незаконито дијељење пола милиона марака кроз стипендије. Паре нијесу, ето, његове, већ су паре пореских обвезника.
До краја ове колумне, нећу уопште разматрати да ли је крив или не, има ли основа сумње, већ указујем да понашање у овом случају, није ни једнако, ни слично неким другим. И случајевима, и понашањима. Што би требао бити темељ правичности.
Ово је само тако, одједном, огрнуто скоро неземаљским стандардима. Гдје се јавно патетише о независности судске власти.
Нарочито је дирљиво писмо којим су се из Окружног јавног тужилаштва у Бијељини обратили јавности, коментаришући јавни скуп испред њихових просторија. Скуп одише заборављеном, страначком активистичком жестокошћу за нашу импотентну и окупатору послушну системску и политичку сцену. Тако је заборављеном строгошћу, екипа која новац за уплату пакет аранжмана за зимовање прима на основу тога што им ви дајете паре, да пишу тужбе против оних који се огријеше о закон, рекла да ће они који су се огријешили о њих и имовину им фасовати тужбе.
Дакле, ми имамо некакво тужилаштво?
Имамо судове?
Имамо, чак, и законе?
Човјече, то је баш згодно.
Има ту и неких истина. Та тужилаштва и ти судови, толико су добро плаћени, стручни, образовани и крајње независни; да могу помпезно ухапсити високу политичку личност, као да је Драган Џајић. Вршиоца извршне власти у једном, за наше појмове великом граду. Многољуднијем од Мостара.
Сутрадан га пусте.
И шта? Као, нијесу могли само да га зовну на разговор? Као, након телефонског позива на информативни разговор, Љубиша се стрмопизди право у Амајлије да превесла Дрину? Је ли сад можда отишао у Бродац да узме чамац и пређе Саву, пошто смо му на Дрини већ поставили засједу?
Толико су та тужилаштва и те судије високо, судски и тужилачки независна и посавјетована, а полиција им даје координисану подршку за мир у њиховој зони одговорности, да у Бањој Луци нико сат времена не смије позвати полицију да пријави инцидент који је на крају довео до убиства. Убиства које је озбиљно узнемирило јавност, али га у медијима нема ни близу као Љубише.
У Бањој Луци, покривеној камерама, које вама без грешке прочитају таблицу и пошаљу казну ако су кола нерегистрована, неко може да се провезе кроз читав град и до данас се налази у бјекству. Нити медији шта истражују, нити се зна ишта осим "непровјерених извора блиских истрази". А занима људе. Лично сам, тако да ми не треба нико ништа причати, више него једном, убијеног видио у друштву високо позиционираних полиичара. И то не само ја, који немам појма о том свијету. Видјели су и знају сви којима је ико, икад, барем једном, обратио пажњу. Као мени.
Тужилаштвима, изгледа, није.
У овом случају боде очи како нема боксовања Правде за Делу или Српска против насиља. Опозициони политички блок не прави, у јеку потурања студената као носилаца побуне за смјену Вучићеве власти у Србији, никакву драму. Па, најпослије, ни у жиженој ватри хапшења Љубише Петровића. Што је неуобичајено огњен политички случај. Таквог ни у изборној години није било. А већ се десио на почетку ове, у коју смо ушли најавом оптужнице против премијера Радована Вишковића.
Из невладинићког, односно опозиционо-метросексуалног табора – ништа. Ни налик на "трујете нас техничким кисеоником у болницама", а камоли "злочиначка држава Република Српска" или још боље "у граду се више нико не осјећа сигурно, на сваком кораку мафијашка убиства са политичком позадином".
Има ли неко нормалан и с образом, који може објаснити како тужилаштво у Српској никада није чуло за предузеће Српске шуме? Или Шуме Српске, ако су промијенили име да заварају траг. Је ли неко примјетио, неким случајем, оне наплатне кућице које су на путу Бања Лука – Клашнице постављењне за милион марака? Знате, оне што су стајале ту годинама без икакве функције, осим изазивања саобраћајних удеса, а затим уклоњене за два милиона марака?
Хајде, умукните.
Најозбиљније. Завежите кукавице једне и издајници.
Наша судска власт је коријен наше несреће. Она је најгори дио оног што плаћамо као државу. Код њих, очито, не важе иста правила за све. Посебно не у исто вријеме, у истим или сличним случајевима. То је читава каста. Друштвена организација финансирана од свих нас, а која је пристала да озакони тиранију над својим народом.
Шта ради судска и тужилачка каста поводом тога што јој предсједника државе за непослух странцу суди суд који је направио ОХР? Односно исти такав странац. А при том, на све то, они суде по ишараном "Уставу РС" и законима, које им крајње силеџијски и безаконито пише и прописује појединац. Најновије, Изборни закон од Швабсија Шмита.
Еј, људи, изборни закон!!!
Откако су окупатори зајахали по нашој кичми 1995. године, кроз невладинићке медије школујући кметију за послух и дивљење туђину, полако смо утонули у стање свијести, да када неко каже: "То је противзаконито"; исто као да ти је рекао: "Припази се мало, да те не види баш свако док пишаш ту иза ћошка".
Наш Уставни суд одбија да стави ван снаге уставне одлуке на које окупатор нема права, али зато наши политичари, осим што се одазивају судовима које не признају, уопште немају никакву стварну намјеру да направе систем који нама одговара.
Овај одговара њима. Слугама окупатора. Има само двије године до избора, а њима су странци са истуреним фалусом у облику ОХР, веома битан сексуалан мотив при тако важном догађају у животу једног политичара.
Многе ствари понављам, па понављам да требамо промијенити систем у предсједнички, јер смо мала земља и више нам одговара уређење по којем влада одговара директно изабраном предсједнику. Требамо промијенити законе, прво да републичког и окружне тужиоце бирамо на непосредним изборима.
Нашим властима не пада на памет да ураде, чак ни естрадну ствар. Врате српски грб и химну. Они под ПЦ-амблемом, кроз културни геноцид, гаје атавизме окупаторског табуа. Не смију ни "фртаљ општине" типа Источни Мостар, Источни Дрвар, Доњи Жабар – припојити већим сусједним; а камоли да покрену питање Устава или територијалне цјеловитости у Брчком.
У Србији побуну не воде никакви студенти и никакви ђаци. Њих водитељи специјалне операције истурају за високо емотивни инцидент, попут овог са дјевојком претумбаном преко крова аутомобила. Сјећате се Правде за Давида и "убијају нам дјецу" поклича? То се само чекало и тим ће се чукурчесмисати у Београду.
Али побуну не воде студенти и ђаци. Не воде је ни милицајци. Воде је њихови професори и наставници.
Годинама, деценијама, они који су се школовали и заклетве положили да ће судити по Уставу и Закону, редовно штрајкују за своје коефицијенте, топле оброке и наљепнице за паркинг. Не пада им на памет да се ставе на чело Гандијевске побуне против међународног правног тероризма, који предводи ОХР и његове полуге – тзв. Тужилаштво БиХ, тзв. Суд БиХ и најтакозванији од свих – Уставни суд БиХ?
Нека сам једини који назива ствари својим именом, то ће све остале, кад поново истјерамо окупаторе, све који иступају у јавност и глуме заштитнике српства, лишити алибија за шутњу. Нека је само један, а јесте, правник и судија као Милан Благојевић, који је поднио оставку одбивши да суди по закону који је бесправно наметнуо туђин, Валентин Инцко, то значи да су сви остали представници ТАКОЗВАНЕ СУДСКЕ ВЛАСТИ, за покољења која долазе јасно прокажени као слуге окупатора и непријатељи свега свог. Најприје народа и земље.
Љубиша Петровић ми није политички близак по сопственом избору. Обзиром да је, да простите, примио Кристијана фон Шита као свог надређеног. Али, тужилаштво које том приликом не приведе држављанина Њемачке, који је однекуд уобразио да може да пише законе и уставе, а доступно им је органима гоњења и најављено са све протоколом у Бијељини; већ приведе градоначелника Љубишу због нечег што очито сви раде, наручујући споменике без конкурса као да су жардињере у парку; покрећући радове за промјену раскрснице, па онда опет враћајући на старо, као да дијете црта штапом у пијеску – још једном потврђују да су оно што и већина остатка друштвене елите – слуге окупатора.
Да дјеца немају, Љубишу му љубим, на кога поштеног да се угледају.