Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Косово је српски Јерусалим!

Искрено, народ се више узбудио и лично огорчио неправдом моћника у Сједињеним Ентитетима Америке, кад су оглобили Новака Ђоковића и избацили га са отвореног тениског првенства на којем је важио за фаворита, него што је пажње изазвала Вучићева екскурзија у Вашингтон. Или Додикова у Сарајево.

четвртак, 10 септембра, 2020 / 16:32

При посматрању те представе, тешко да ником није пала на памет ова полтронска фраза из наслова, која значај неког простора за српски народ, пореди са значајем неког другог простора, за неки други народ. А ту има једна озбиљна разлика. Косово и Метохија су српска земља по Резолуцији 1244 Савјета безбједности Уједињених народа, док Јерусалим наглашено није јеврејски по Резолуцији 478 исте ове организације.

Шта Србија добија непоштујући само једну од њих?

Искључиво сопствену недосљедност и противурјечност. Повлачење са јаког положаја одбране суверенитета, утемељеног чврсто у међународном праву и цивилизацијском поретку установљеном наког Другог свјетског рата. Много прије оснивања модерне државе Израел.

Вучићев наступ тамо је срозао и њега, и Србију. На ниво који има чмаропасна нарко-НАТО дружина из Приштине, која је већ исплаженог језика дала име аутопуту по, пазите сад, преминулом сину Џона Бајдена. За сваки случај.

Јеврејски (г)лоби

Заузврат је, дипломатски и финансијски моћна земља, а Хрватска ће вам знати рећи да је и војно, пошто сарађују, одлучила да призна дио територије Србије као нешто над чим, што се Израела тиче, она нема никакво право. И то је, након учествовања у прослави етничког чишћења Срба прошле године у Книну, посљедњи пламен који је згаснуо на седмокраком свијећњаку, испод којег пише „Браћа по Јасеновцу“.

Како су се само сада ушутиле којекакве небитне скутоноше, које су у име јеврејских интереса бранили да Срби имају термин Покољ као еквивалент Холокаусту, или да на интервенцију из иностранства покушавају избацити професорку Универзитета у Бањој Луци са посла, набацујући глет масу тобожњег антисемитизма. Антисрбизам је, као што видимо из њиховог понашања – некажњива појава.

Како они сад само громогласно шуте. Милина их је слушати.

Као да је мало што се Србија увлачи у цивилизацијски рат, још замршенији и дужи од нашег, на страни државе која нам уопште није савезник у нашем сукобу, убацио се и Додик. Најавивши при вађењу Вучићевих муда из музилице, како ће и он тражити да се резолуција УН о Косову и Метохији поштује, а о Јерусалиму не.

Приредба стварности

Можда никада до сада, као ових дана, нијесмо тако јасно видјели да су људи из високе политике, и домаћи и инострани, без икаквих озбиљнијих знања, вјештина и моћи расуђивања. Посебно да могу схватити дугорочни национални интерес, у односу на свој лични. Обавезно дневнополитички.

Од САД, гдје је предсједник заиста прије те дужности био звијезда ријалити програма, као потомак богатих капиталиста; до Александра Вучића, који се у јавном наступу усмјерио искључиво на дискурс рецептиван код публике корпорације Пинк. И то као политички потомак Војислава Шешеља.

Ријалити шоу удешен у Области Вашингтон (јер Дистрикт је само Брчко) важи искључиво до окончања предсједничких избора у Америци. Надам се, стога, да ће судбина тих аутограма бити као када је Радован Караџић потписао под притиском 1993. године Венс-Овенов мировни план у Атини, али са условом да га одобри Народна скупштина Републике Српске. Осим што је Дачић добио један дебели минус у земљама које отимају дио територије Србије, мимо става УН.

То више нико не исправи.

Досљедност као политичко самоубиство

Скупштина, наравно, није усвојила план који је половио Републику Српску на два неповезана дијела.

То ће се десити тек касније, 2009. године, када је гласовима посланика СНСД у ПС БиХ, усвојено уграђивање арбитражне одлуке о Дистрикту Брчко у тзв. Устав БиХ. За надлежног у споровима је проглашен тзв. Уставни суд БиХ. У свему овоме је добро што је Народна скупштина Републике Српске одбацила арбитражну одлуку око Брчког, па је у овој правној спрдњи од измишљене „државе“ БиХ, то мјесто одакле треба кренути даље у изградњу одрживог мира.

Након овог велеиздајничког попуштања према САД, комадањем Српске, историјски ток нас је довео до тога да се врховни вожд, управо из тог СНСД, естрадно окрене ка Руској Федерацији. Данас тражи заштиту виталног националног интереса, због америчких организација које посматрају изборе!? И, одмах да вам кажем, то је једна велика и добра ствар, без обзира што Додик заборавља рећи да је два пута дошао на власт, управо парама тих организација. Односно војном силом страних влада.

Са друге стране, Додик се истовремено залаже за личне интересе актуелног предсједника савеза ентитета, који га држи на црној листи још од Обаминог времена. Такође и државе Израел, која само што је најавила да ће признати Косово и Метохију. Онако, како то у контраприједлогу за расправу у тзв. Предсједништву БиХ тражи Жељко Комшић. Против чега ће српски члан гласати…

Хоћемо ли сад заједно против Русије? (неестрадно)

Опозиција такође крије, највише сама од себе, како их је политика надања да исто тако дођу на власт, подршком странаца, потпуно политички декласирала. До мјере да им финансирање странака зависи готово само од фондова страних влада, које би „укидале“ Српску. И нападале Русију. То се у њиховој политици осјети до посљедњег бирача.

Причају о крађи избора, умјесто о томе како платити посматраче. Причају о паралели Мило/Миле, при чему заборављају да је опозиција у Црној Гори била дефинитивно српска или просрпскија у односу на Ђукановићев блок, да их је подржавала и Русија, и ЕУ; док они то у домаћој јавности нијесу или немају.

Овакав нагао заокрет у спољној политици и потпуно аутодеструктивним потезима за туђу предизборну кампању, неминовно доводи Вучића у заоштравање односа са Русијом. Уколико ту недипломатски твит Марије Захарове, са позиције гласноговорника Москве, буде најозбиљнија посљедица по Србију – ми у Српској смо на коњу. Поготво јер је СНСД именовао чланове „Комисије за НАТО интеграционе процесе БиХ“ из Републике Српске.

Русија је наш једини савезник у Савјету за проведбу мира и са тим се не треба играти, шта год радио Вучић. Александар, којег је у вријеме Бориса Тадића Додик проклињао. Исто пред изборе.

У српској политици важи максима да не смијете причати против породице, цркве, војске и Русије. Свако ко се игра тим, као да се игра значајем Јерусалима за хришћанску вјеру, а на челу је демохришћанске странке.



Оставите одговор