Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Колумна о кмету Симану
Није се смирио још ни скандал када је Хијероглифичар Елвир јавно срозао и себе и БХРТ, а већ ми је сутрадан Борка Рудић из БХ новинара, уживо на БХ радију пријетила тужбом. Као предсједнику Удружења новинара Републике Српске. Хистеришући и клевећући. Након тога се хвалила колико адвоката плаћа Влада Сједињених Америчких Ентитета да раде за њу.
Не само БХ новинари, већ било ко, мора макар уважавати интересе онога ко га финансира. А они су слуге Запада и раде само оно што тој страни свијета одговара. Због патничког слугањерства ратнохушкачким и антидејтонским политикама, Елвир Буцало, новинар тобоже заједничког јавног система, панично је ускратио могућност да ишта кажем на ту тему. Простачки немоћно. Правдајући се себи (јер јавности не може), да то њему НИЈЕ ТЕМА.
Наравно да није. Од упокојења Младена Марића, у Ефбиху нема ни један новинар са мудима. Али ниједан! Рећи да има свијета и мимо Лијевна, нешто је што у аутистичној јавној сцени Ефбиха представља смртни гријех. Они су се, понижавајући се у сваком смислу у том свом Сивом дому, названом према српској тинејџерској серији о деликвентима и изграђеном парама социјалистичке Југославије, овеселили сами себи. Ето јесу они мени показали. Запушили Влаху уста. Шта се он ту нама има кофрчит’? Непослушноме кмету су искључили микрофон, јер не може он на њиховој телевизији причати шта хоће. Мора само да је плаћа.
Ти људи баш тако размишљају. Ако је то уопште мишљење.
Као неко ко је сплетом сасвим природних околности у Дејтонској Долини Плача, потпуно непланирано и на приједлог других, у априлу 2019. године изабран у руководство Удружења новинара Републике Српске, које од тада није добило ни једног цвоњка од било које владе или било које фондације; могу ово све узводно да им кажем. Уз једну велику разлику између мене и њих:
Ја њима то могу рећи, а они мени не!
Они мени не могу рећи да ме плаћа Додик или Бајден, а ја њима могу. Баш то! Јер то су чињенице. Посебно се, и Ефбиховци, и Невладинићи, не могу похвалити да су критиковали негативне појаве, које производе њихови финансијери или савезници. Посебно нападе на новинаре и медијске куће. Закон Кловна Валентина о вербаном деликту, не да нијесу осудили, већ су га и подржали. Потпуно затамњење руских медија у ЕУ и САД, а посебно силеџијство администрације Сједињених Америчких Ентитета према Алтернативној телевизији из Бање Луке, нешто је што њима такође НИЈЕ ТЕМА.
Када сам на БХ радију сутрадан покушао доказати да то ЈЕСТЕ ТЕМА, морао сам се позвати на Хијероглифичареву водитељску импотенцију, да бих се изборио за прилику. Хтједох рећи и на личном примјеру доказати, како Удруга БХ новинари осуђује негативне појаве на медијској сцени, дижући дреку и бацајући сихире теленаркотитчној сиротињи раји у Ефбиху, само ако то одговара њиховом општем, идеолошко-политичком програму и изворима финансирања.
На то ме прекинула генерална секретарка централног комитета беј-ха журналиста, за коју кажу да је ваљда четири године у неопозивој оставци, те је понављала: Ви лажете. Ви клевећете људе. Ви лажете. Ви клевећете. Ако наставите добићете тужбу. При том ни једном једином ријечју, што сам успио некако да јој ша’нем у слушалице, није удостојила јавност поткријепљењем својих хохштаплерских оптужби. Све оно што сам до тог тренутка изговорио у програм БХ радија, спреман сам у сваком тренутку доказати под материјалном и кривичном одговорношћу.
Ствар је у томе да је гђа Рудић у кооперацији и координацији са другим удружењима које финансирају Сједињени Амерички Ентитети, па зна да ме тужила маргинална невладинићка испостава Сарајстана у Бањој Луци. Потпуно сам им уништио вишегодишњи труд око стварања лажног игроказа у Приједору, са сценским именом Дан бијелих трака. У сврху одмазде и очајничког покушаја да ме ућуткају, дохватили су се кеша.
Што би Борка рекла, у питању је класична пријетња "слеп тужбом". Они који су, по до сада доступним информацијама добили од Владе САД близу пола милиона марака за пропагандну дјелатност у Српској (Тупа мула), на начин код донатора забрањен, лако ће поднијети неколико хиљада марака судских и адвокатских трошкова, које морају платити уколико се ја одбраним. Иста ствар је и са Б(орка)Х новинарима. Уколико ме осуде, они знају и рачунају, онај којег не финансира ни једна влада, ни фондација; биће доведен у позицију да му се угрози свакодневни живот дјеце. И онда ћу се препасти. Они на миру лагати.
На њихову жалост, чак и моја дјеца су паметнија, писменија и карактернија од њих. Подржавају ме. Кажу да ће србовати, макар сламу јели. 😉
Но, модерно је у посљедње вријеме тужити извјесног, анонимног, квазиновинара Симића Д. Рачунајући да је од писца лахко начинити Јозефа К. Но, у овој епизоди, за стварање саркастичног наслова колумне, иде други литерарни предложак. Алузијом на Ива Андрића и игром ријечи на његову приповјетку, на најбољи начин се показује зашто су директор Меморијалног центра у Поточарима и сродна лица, наклопили на мене након гостовања у Јутарњем програму Радио-телевизије Републике Српске, а на позив Бранимира Ђуричића.
Тема и намјера гостовања, уопште није била да причам о томе како се сваке године емитује лажна вијест да се у Поточарима одржава комеморација за "преко 8.000 мушкараца и дјечака, које су снаге босанских Срба убиле у јулу 1995. године, након заузимања зоне под заштитом УН – Сребреница". Као што за фотографију са Вјекославом Пребегом нијесам био свјестан да носим мајицу Јадовно 1941. док то нијесу почели коментарисати други као мој намјеран чин, тако сам нешто необично у синтагми "Поточарски игроказ" видио тек пошто су ефбиховски медији, једнодушно, пренијели Твитер-обећање, а затим и фотографије коверти које су адресиране као кривична пријава тзв. Суду БиХ и Регулаторној агенцији за комуникације тзв. БиХ.
Дани(ј)ел Симић, дакако, претјерује. Стварно не бира ријечи и не болује од аутоцензуре. Један шкљоцави ефбиховски портал је чак и похвалио водитеља РТРС, који ме питао зашто "не бирам ријечи". Онда је КликсТОЋКАба потпуно редовно слагао да сам казао: "Зашто би бирао ријечи?". Осим што бих рекао "ЗАШТО БИХ?" у сваком па и пренесеном значењу, изговорио сам заправо (06:10 на снимку изнад): "Не бирам у том случају, јер ни супротна страна не бира ријечи када говори о Републици Српској. Мислим да је дошло вријеме…"
Оваква врста сублимације онога што сте рекли, у оно што није ни налик на оно што се заправо казали, типична је за новинарство Ефбиха. Све оно што су ваши стварни аргументи, тамошња јавност не смије чути. Нипошто! При том, када би јавност знала да је управо тај водитељ, и то први од свих нас, добио тужбу за негирање естрадног појма "геноцид у Сребреници", то не би толико негативно обојило мене. Њега је тужио Ћамил Дураковић. Мене Емир Суљагић.
У оба случаја ради се о чистој унутармуслиманској самопромоцији, која је могућа искључиво због аутистичности и тоталитаристичке диригованости тамошње јавне сцене. Толика је то свињарија, по шеријату и иначе, односно злочин према обичним људима у Ефбиху, да је човјеку већ одвратно то и да гледа. Посебно што се још и његово име повлачи уз све то.
Бранимир Ђуричић је тужен за негирање геноцида одмах пошто су неке слугањере одштампале у тзв. Службеном гласнику БиХ наређење Кловна Валентина. Зашто баш њега, зашто одмах? Зато што преко његовог имена може да се протури Радио-телевизија Републике Српске и Удружење новинара Републике Српске. Они су вам тамо у Шумској сви геноцидаши.
Мене су тужили тек у мају ове године. Из истих разлога. Јер сам као специјални ратни репортер РТРС извјештавао са фронта у бившој совјетској републици Украјини, а уједно сам био и на функцији в.д. предсједника УНРС. Јесте, у мају су ме већ тужили некакви Канађани. За исту ствар. Али то не смета исламизираном брату Суљагићу да ме тужи опет. Први пут сам медијско-друштвени спектакл у Поточарима, заснован на лажној вијести, назвао "теферичем", а у другом случају "игроказом".
У првом случају, Српској заиста непознат Реуф Бајровић, који се од рата склонио у Србију и тамо постао четнички домазет, на комеморацију издаји братства и јединства и жртвама злочина баштиника Исламске декларације, сљедбеника Алије Изетбеговића, који су побили војнике ЈНА свих националности, изашлих без оружја и на вјеру, написао је: Покојни Алија Бехмен је 2010. онемогућио ревезионистички скуп у Добровољачкој. И храбар и визионар је био друг Алија!
Ја одговорих: Дакле, по овом рецепту нема друге него забранити теферич у насељеном мјесту Поточари, Република Српска.
У свим ефбиховским медијима сам представљен као непојмљиви манијак, који бол породица за својим најближима назива "теферичем".Оно што је написао Реуф нијесу представили својој публици. "Претјеривање" које ја предузимам, било би онда сасвим разумљиво. Састоји се од тога да тачно контрастирам, оним тоном и значењем, које у свакодневном раду употребљавају медији Тамног вилајета причајући о мени, мојој породици, мом народу и мојој држави.
А то, вјерујем, боли. Но, џукела је од несоја, свако ко каже да бол било кога, за било ким, исмијавам или не поштујем. То сам толико пута поновио до сада, да је ова реченица сад и превише.
Али, не бјежим од тога да, аргументовано и дијалошки расположено, годинама тврдим да се у Сребреници стрељањем ратних заробљеника није десио "геноцид" по свим до сада научно усвојеним методама и терминима, те да се у МЦ Поточари сахрањују и они који немају никакве везе са јулом 1995. године. Посебно они који нијесу стрељани, већ су погинули у борбама. И то никада нећу престати, јер сам частан човјек, који држи до свог минулог рада. До чињеница и здравог разума.
Гостујући по повратку из Донбаса код Весне Веизовић са Васељенске, на 19:52 минута, ја се насмијем на то што ме је питала да је против мене поднесена Кривична пријава за негирање геноцида у Сребреници и кажем: Маааа, добро.
А није добро. И није ма. Умислили су да, као што вам могу искључити микрофон и слушалице у студију БХРТ у Бањој Луци, могу некажњено лагати и општуживати вас за дјела која нити сте чинили, нити намјеравате чинити. Само да би у муслиманској јавности и међу својим међународним ктиторима, представили извјештај по којем нешто раде. Једина веза између двије кривичне пријаве коју ја видим, јесте да су другови Реуф и Емир исти дан искључени из Демократске фронте, кад се показало да су доњи у окршају са Сифетом Поџићем. А и то знам јер пратиим некад шта се код њих збива. Они немају појма о Српској, а својим грађанима не допуштају да сазнају.
Да Емир није неписмен, као читав Ефбих који се куне у тековине Тита и партије, па да умије читати хијероглифе попут преводиоца Буцала, утврдио би гуглањем појма "поточарски игроказ" да на Фронтал.РС још од 11.07.2014. у 14:30 часова постоји текст "Поточарски игроказ или зашто нема заједничке БиХ". Знала би читава јавност Ефбиха, пошто га репризирамо сваке године од тада. Разумјели би мотиве својих комшија у државној заједници. Али не знају. Неписмени. Аутистични. Агресивни. Себични. Не занима их. Желе да се они питају и у Сарајеву, и у Бањој Луци.
А не може.
Суљагићу и друштву је требало ОСАМ ГОДИНА, четири мјесеца, пет дана, деветнаест сати и још који минут и секунд док сам то рекао у програм РТРС, па да примјете синтагму коју користим стално? И нађе да је увредљива? Ма, није ваљда? При том сам, посебно се ограђујући од могућности да увриједим неког од породица страдалих, детаљно проблем Поточарског игроказа обрадио у прошлогодишњем трактату са лица мјеста: Два дана у Подрињу (вјечност у понављању).
Но, за све оне који ипак читају српске хијероглифе, да још једном људски и пружајући руку, упитам шта је увредљиво у томе што сам оно што изводе сваке године у јулу назвао игроказом, односно представом? Како назвати меморијални центар, односно вишедневни општедруштвени медијски и манифестациони програм, који тврди да је 8.372… човјека убијено у "геноциду" у Сребреници за неколико дана јула 1995. године; док је Емир Суљагић, као директор истог тог МЦ Поточари, сахранио свог оца Суљу Суљагића у тамошње мезарје, а погинуо је 24.12.1992. године у селу Вољавица, Општина Братунац?
Све да је ово један једини случај, а није, овдје постоје чврсти материјални докази да се приликом комеморације у Сребреници, као што је већ раскинкана манифестација Дан бијелих трака у Приједору, шири вјерска и национална мржња према Србима, заснована на лажима. Дакле сам директор центра лажира бројку сахрањених и прокламовани карактер меморијала преко земних остатака рођеног оца! Свако ко покуша да испровоцира дијалог, постављањем најобичнијег питања о томе, бива прво игнорисан или исмијаван. Послије му се пријети. Онда га се тужи.
Зашто? Је ли у тој сувереној, недјељивој и ко зна још как’ој БиХ, која је своје границе исцртала паљевином јавних зграда 2014. године, забрањено новинарима да постављају логична питања на основу доказа које имају и траже изјашњење друге стране? На моја питања Емир Суљагић ме блокирао. За исто питање, на истој мрежи, блокирао ме и бивши новинар, политичар из СДП БиХ, Бакир Хаџиомеровић. Буквално је рекао да побришем то питање, иначе идем на "вјечни блок". О јавној сцени Ефбиха говори можда понајбоље да се на Твитер вратио чак и Доналд Трамп, а да је мене блокирала америчка Нато1 телевизија, налог спахилука Сарајево, а да им се никад нијесам ни обратио.
Сад ће да преко РАК наклопе на РТРС, као да ме ико могао спријечити да кажем било шта уживо у програм. Немају шансе, али они ће да се труде. До нас је да ли ћемо даље пристајати на овај сценарио. Да су заједничке институције само њихове, а да било ко, ко покуша да се заузме за истину, буде издвојен и изолован. Треба препасти српске медије, да га не зову у програм. Ишчекују сад резултат колико ће Срба рећи "нијесам ја као Симић". Он "претјерује". Он је "екстремиста". Он пише ћирилицом. А тај неко, ето, није такав.
Циљ је да Дани(ј)ел Симић постане Кмет Симан. Птица која је запјевала прерано. Надајући се да је развлаштењем Кристијана Шмита у Савбезу УН "дошло наше", Симић не увиђа да се неће дирати феудално уређење унутар Босне и Херцеговине. Да ће Окупациона канцеларија ОХР укинути само кулук, а неће трећину спахији. Додаће још десетину ћесару.
Али моји ме се нијесу одрекли. Изабраше ме за предсједника Удружења новинара Републике Српске на још четири године.
Бујрум.