Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Ко је вас звао за Дан Републике Српске?

Не волим нарушавати српско јединство, макар и глумљено. Да се не сеире душмани. О прослави 9. јануара срачунато пишем касније, јер на њу није смио доћи, не само одавно неочекиван предсједник Србије, већ се није појавио ни предсједник Српске. Je ли вас неко звао?

четвртак, јануар 16, 2025 / 14:40

За кривичног дјела је то што ради кошаркаш Елмедин Конаковић, на прехрани као министар иностраних послова државне заједнице БиХ. Естрадишући ратнохушкачку иницијативу да се Дан Републике Српске прогласи даном жалости и у њој самој, показао је да се код необеговатског башчаршилука, ама баш ништа није промијенило од 1992. године. Или 1941. Како вам драже.

Са таквима није могло и неће се моћи живјети. Осим ако вас не ложи да живите у браку, под истим кровом, са женом која само чека кад ће вас заклати на спавању.

Обзиром да исламизирана браћа сама славе 25.11.1943. године, као Дан државности Дејтонске, државне заједнице Српске и Ефбиха, логично је да се не могу с нама договорити ни око 9. јануара. При том се у Сарајабаду слави догађај из Другог свјетског рата.

Тада, уз ФТО обезбјеђење српских партизана, углавном српски делегати и нешто ситно муслиманских и хрватских, које је успјела напабирчити Комунистичка партија Југославије на челу са Хрватом, Јосипом Брозом Титом, одржали су прво засједање Земаљског (аустроугарски окупациони термин) антифашистичког вијећа народног ослобођења БиХ.

Од Ђеде до Деде

Да је ЗАВНОБИХ био догађај омогућен од српског народа, а артикулисан од стране комуниста, не могу, а да суштински не признају данас, чак и потомци оних који су били на страни Адолфа Хитлера. А куну се у Народноослободилачку војску Југославије.

У Блискоисточном Сарајеву је улица Војислава Ђеде Кецмановића, човјека који је водио управо то Прво засједање ЗАВНОБИХ, које књиже као своје државотворно исходиште, промијењена у Нусрета Шишића – Деде. Што је неки исламиста у тенама из деведесетих. Зеленобереткаш.

Ту јасно видимо истинске антифашистичке приоритете. Код кога станује истинско поштовање и настављање антифашистичких традиција. У Бањој Луци то живи. У Сарајеву је подстанар, обзиром да у највећем граду Српске, и док ово читате, постоји улица Војислава Ђеде Кецмановића. Требало би онда, да у непосредној угрожености од једног таквог свјетоназора, какав је инстант-оријентални донирани плачипизам са Башчаршије, ни једна прослава 9. јануара није прескупа.

Осим што јесте.

Већ смо једном тужили кабинет предсједика, јер су крили податке, те дознали да се за прославу дају масне паре и ангажује приватно предузеће. Mахсуз регистровано мало прије масног уговора.

Управо за ту сврху, ако мене питате за здрав разум и лично мишљење, наши властодршци свих разина, користе се народним парама из буџета. Понашају се као људи што посједују приватно предузеће. Сједну са књиговођом, па виде како могу извући што више кеша, а да плате што мање пореза.

Само што су то већ паре од пореза. Ваше паре.

Ватромет за Комуналну полицију

За Дан Републике Српске није било магле, као за Нову 2025. годину, али би ватромет сасвим сигурно испуцали и да је била. То је традиција.

Хрвати, који су прошле године правили кореографију свијетлећим квадрокоптерима, добили су санкције. Али је зато парада опет по мраку. Ваљда да се не види како је град у кршу и смећу. Или да у Бањој Луци ни један привредни субјект или Заједница етажних власника, још мање појединац; није добио казну Комуналне полиције. Не само за нечишћење снијега испред свог здања, већ за неистицање српске заставе на њему за Дан Републике. То се код носталгично хваљеног диктатора Тита, није могло десити. Али сте могли спавати на клупи.

У Бијељини, опет, без обзира што је и градоначелник Љубиша Петровић, као и бањолучки, један од оних који је, да простите, примио Кристијана Шмита – заставе су наопослом извјешене. На свакој продавници, кафани и згради. Али на свакој! Небитно да ли је у питању веће родољубље Сембераца у односу на Крајишнике, или су то остаци система и дубоке општине Миће Мићића. То је чињеница. Показује да се може.

У главном граду не може ништа. Комунална полиција у Бањој Луци није написала ником казну, посебно службама које су требале очистити град и за то смо их платили. Од читаве објективне стварности, из правца градске управе је бирачима показано свега то, како градоначелничић има нове скијашке гаће. И пара од татиног џепарца, за смјештај и ски-пас на Јахорини.

Врхунска достигнућа самокоља

Писало се, али опет ћемо, како се за Дан Републике требају извести тенкови, авиони, шлепери; да се труби, слави, ломи и пуца. А не за Божић. Христово рођење Срби одвајкада славе бучно, живописно. Али не овако. Б-Холивудски.

Што је посљедица тога да се испољавање народоносних осјећања, а самим тим и унапређење истих у пракси, гуши у свим другим областима, осим у религији. Њу из ОХР још увијек не могу забранити. Али управо ту потребу за српским самоодређењем, гуши држава Српска. Сама.

Како? Ево овако.

Нико од нас није заостао у развоју, бар не толико, да није у стању примјетити како на државном пропагандном плакату нигдје нема датума. Девети јануар је за некога био непожељан, чак и на визуалу који позива на његову прославу. Свима је пало на памет, да су мислили да га пребаце за 15.02. Или 15.09. Ко би им га знао.

Можда баш зато, Милош Вучевић и Ана Брнабић, предсједници владе и скупштине Србије, нијесу од неког надређеног себи, смјели ове године ни да се појаве на свечаној бини за угледне званице. Што су, умјесто Вучића, званичници из Србије, поглавито Ана, чинили раније. Главни узваници из Србије су одрадили овај пут свечану академију 08.01. и већ наредног дана ишчезли из јавности, као документација о обнови надстрешнице Жељезничке станице у Новом Саду.

Лирџет који плаћају порески обвезници Србије, прелетио је 9. јануара у јутарњим часовима центар Бање Луке. Ко је то преспавао, могао га је видјети у друштвеномрежним објавама локалних старлета.

Опет, као врхунско достигнуће овог сазива, већ бар мјесец дана се протура вијест о "враћању двоглавог орла у Народну скупштину РС". Подешена намјерно тако, да је разумијете као лажну вијест. Јер то је лаж.

Ненад Стевандић, као предсједник НСРС, док то говори, стоји за говорницом на којој је наша генерацијска срамота – тзв. ПЦ амблем. Дакле, то понижавајуће говно, које симболише продају себе и подјармљеност окупатору – није укинуто.

Донијели су, заправо, пузавичаво законско рјешење, по којој српски грб и српску химну, на чију су забрану пристали без борбе, можемо обнародовати у случају да дође неко са овлаштењима каква има Чале Брнабич. Односно из Србије.

У свим другим случајевима, настављамо да вршимо ПЦ-амблемски културни геноцид над собом.

Званице

Треба опет подсјетити и да се за Дан Републике пласира премијера родољубивог филма, отвори пруга, мост, аутопут, аеродром, хидроелектрана, творница, институт, болница, факултет, вртић. Умјесто тога, данас у земљи која живи од извоза струје, штрајкују радници Термоелектране Угљевик, док смо за Дан Републике добили изјаву предсједника, који купује вријеме код окупаторског, тзв. Суда БиХ. Кажу да је рекао: "Мојој породици је прошле године било теже него народу".

Не, на крају те вијести није писало да је то "сатирични садржај намијењен за забаву". Стварно је то рекао. То је самоубилачка изјава за рејтинг политичара у било којој земљи, уређењу и стандарду. Зато би данас требао отпустити све који му раде односе са јавношћу, што су у овако повољним условима за контролу, допустили било шта слично буде објављено.

Гдје је самоцензура?

Ове године, истина, предсједник СНСД и Српске, није рекао да је новокомпоновани народњак из Словеније "стара пјесма коју су пјевали војници на Солунском фронту", али је срамота да је изводимо поводом 9. јануара настављена. Мањифика није одмијенила Сенида, али је Додика одмијенио Вучевић. Цитирајући пјесму Алексе Шантића, као дјело Ђуре Јакшића…

И сада, док заједница још није видјела снимак надзорне камере из локала у којем се десило убиство, које је најблаже речено узнемирило јавност, па би самим тим хитно требало провјерити да ли је у друштву људи "одраније познатих полицији", сједио народни посланик из владајуће партије; мислим о тим званицама које су звали, а они не смију доћи. Или имају образа да дођу. Мислим о Дану Републке, који је за мене посебан празник и који ми честитају посебни људи.

И ја њима.

Тако сам добио поруку, одговор на честитку, једне старе ратнице за Републику Српску, која је за исту жртвовала много тога што јој нико није, нити може надокнадити. Она пише:

Хвала.

Могла је бити само Академија, шетња кроз град са пријатељима, без скупоцјених скаламерија и парада у прљавом граду.

Не знам да ли си игдје позван на неку обичну свечаност која слави празник, а не боде очи онима који би да нам их изваде? Мене нико не позва нигдје, као обичног борца-љекара…

Могла би бити свечаност сјећања на људе, који бијаху ратници за слободу народа.

…"све ће то народ позлатити…"

Цитат завршен

Осим што борац ВРС није цитирала ни Шантићев, ни Јакшићев стих, већ је поуздано знала да наводи прозу Лазе Лазаревића – знала је још нешто. Не. Односно да.

Није ме нико звао.

Мислим, није ме звао нико из Српске. Никаква установа, никакав званичник. Да нешто кажем за 9. јануар 2025. године, звали су ме телевизија из Београда, односно руски канал на енглеском. Јутрос рано сам причао за амерички канал на српском.

Сачекао сам седмицу дана. И даље нико не зове. Што би требало стећи дојам да сам за Републику Српску безначајан. Вјероватно и јесам. Ништа сам у поређењу са Српском. То сам кажем.

Али и такав, ништаван, не могу да гледам како већ толико година откако је почела инатска парада, због других, а не због нас – ко се све натакари на ту бину. Путину није брука сјести крај бабе, која носи ордење Великог отаџбинског рата. Нашима би пала круна с главе, кад би крај њих сједио борац. Или мајка погинулог.

Борци су за улице.

Овогодишња парада би имала смисла, да су ветерани Војске Републике Српске били на свечаној бини, а да су пред њима на трбуху прогамизали којекакви фићфирићи од савјетника, прилежница, носача акт-ташни. И, наравно, столице себи. Да имају гдје сјести кад оду на посао у државној служби. Али на свечаној бини им је, зато, мјесто загарантовано.

Кад видим људе који су већину свог вијека радили за противсрпску страну, па и лично мени о глави због залагања за Српску и српство, драго ми је што ме нико није звао међу њих. Нити ће.

Не зову подстанари домаћина, на његову славу.



Оставите одговор