Дани(ј)ел Симић: Како сам ипак обукао униформу у Доњецку

Можда прије ЗАШТО, него КАКО, јер данас, када се у Кијеву обиљежава шест година од насилне смјене демократски изабране власти, која је изгласала приближавање Русији, а не ЕУ, јасно је да је највећа жртва народ Украјине. Не "Небеска стотина". Треба на то подсјетити, макар се самооптужио по закону.

четвртак, фебруар 20, 2020 / 23:21

На ФТВ уживо, рекох Драгану Мектићу 2014. године, којег је тад Душка Јуришић најавила као будћег министра безбједности БиХ, да са становишта мог људског права да идем и погинем за своја убјеђења, немају право доносити закон о кажњавању учешћа у оружаним сукобима у иностранству.

Поготово, што је Дејтонска Долина Плача препуна оних који носе оружје по Авганистану, Ираку и Сирији; али то раде за приватне војске чији уговори су потписани са Владом САД.

Рекао сам тада још, да они тај закон установљују због неспособности да на други начин спријече бујање исламског оружаног фундаментализма у Ефбиху, те да је позивање мене у студио јалов покушај прављења лажног еквилибријума, уз хистерисање (као и сваке године) око фолклорног окупљања четника у Вишеграду.

И тај пут, 2014. године, циљ је био да се ствара мит о тобожњем четничком (дакле српском) масовном и организованом учешћу на страни ополчења у Украјини. Ти неки "четници", које наша исламизирана браћа доживљавају као хипероним за све Србе, дођу као православни муџахедини, шта ли?

Расположење за рат Српска : Ефбих = 7:300+

Стварни проблем и опасност од изгреда за понављање оружаног сукоба на међувјерској основи, одавно и искључиво, јесте од Запада спонзорисана агресивна политика сарајстанске чаршије, ловачка и извиђачка друштва која носе ратне заставе тзв. Армије БиХ, његовање ратне реторике у школском и медијском суставу и највише – наоружане вехабије.

Они су иницијална каписла на коју рачунају потпалиоци неког новог Мајдана испред Холидеј ина у Сарајеву. Снајпер је чудо. И у Кијеву, и уживо на Јутелу.

Но, кад сунитски терористи нападну Амбасаду САД у Сарајеву, то Вашингтон на крају опише као "инцидент", а не тероризам. Вехабијски политички спонзори, по налогу Запада који исто то не може да спријечи у својој кући, издају налоге да и ми донесемо такав закон. Исте оне вехабије које долазе авионом из Сирије, уз помпу и уживи дочек ефбиховских телевизија, које прате како им суд одређује притвор.

Исти они који су убили полицајце у Бугојну и Зворнику. Који су се, уз блокирану истрагу о учешћу лица из Саудијске Арабије, забили у зграду Свјетског трговинског центра у Њујорку. Исти они, који пролазе маскирани у "мигранте" из земаља Африке и Азије кроз наше градове. Не, дакле. Што се Уједињених Ентитета Америке тиче, то нијесу терористи.

Моје тврдње је, подацима, потврдио и садашњи Твитераш У Техничком Мандату, који је, акушерским рјечником, пробио термин. Колико се сјећам тада (2014.) имали су преко три стотине регистрованих, односно потврђено пријављених бораца Исламске државе и калифатиста налик њима у Сирији и Ираку.

Бивша Совјетска Република Украјина

Уз силну жељу, подаци су могли навести само седам оних који посједују овдашње личне карте, а затечени су у оном што се некад звало Украјина!!!

И то ко зна како је то документовано, односно напаковано. Питање је шта су ти људи тамо радили, пошто сам и ја један од Срба који је отишао да помогне у борби слободног човјечанства у онај дио свијета који смо некад знали као Бивша Совјетска Република Украјина. Обукао сам униформу, али ме Мектић није ухапсио, а Далида оптужила.

Свој путопис из Доњецке Народне Републике гдје сам био још 2017. године, нијесам наставио управо због Срба које сам сретао тамо. Да се мало слегне.

Србија је, под притиском Запада и великог одлива муслимана из Рашке области у блискоисточне ратове, такође донијела сличан закон. Но, Република Србија за "преступ" помагања ополчења, односно народне самоодбране у некадашњој Украјини, својим грађанима изриче условне казне затвора, док Државна Заједница БиХ (бар како сам ја обавијештен) пресуђеним ратницима изриче најмање три године затвора.

Напросто, исламиста у Ефбиху има више, а мрежа њихове подршке је испреплетена неразмрсиво са државним апаратом, који је био у стању издати пасоше онима из авиона забијеног у Пентагон, па је запријећена казна већа, у циљу одвраћања.

Мучени Гаврило Стевић

Управо као што сам ја зовнут 2014. у студио ефбиховске ентитетске телевизије, да се фолирамо како је све исто и постоји нека врста равнотеже страног мијешања у нарушавање домаћег мира, тако се и ових дана суди Фронталов тадашњи извјештач из рахметли Украјине, писац Гаврило Стевић.

Да се разумијемо, о некаквом реципроцитету између Исламске државе и Доњецке/Лугањске Народне Републике нема. И не може бити. У Кијеву су терористи, у Доњецку легална власт те земље.

Једнако као што ФТВ већ осам година крши тзв. Устав Државне Заједнице БиХ, те искључиво користи латинично писмо, али РАК повремено и сасвим политички казни РТРС.

А тзв. Уставни суд се бави отимањем пољопривредног земљишта од Српске, као што моненегринска власт у Подгорици, жели да отуђи вишевјековну имовину српског народа у цјелини, а не само Српске православне цркве.

Е, тако је и са Гаврилом.

Вербални деликт за злочин против мира

Зато ова прича намјерно треба да нас одвуче кући, да нам не да у иноземство. У још један бесмислени, братоубилачки рат, који је отпочет од стране земаља НАТО.

Све то што се дешава у земљи коју смо некад знали као Украјину, већ се десило код нас. И може се опет десити! Зато је битно нагласити да је читав друштвенополитички механизам у Ефбиху, а мисли се на онај муслимански дио, невјероватно расположен за ратни сукоб. У којем прошли пут уопште није добро прошао. Сад је због тога фрустрирано руководство, које је још живо и још увијек одговорно за непотребне жртве свог народа и разарање земље.

Свако мало се чује неко из њиховог бившег војног, а данас политичког живота, ко на било какву затегнутост односа, поготово која задиру у ограничења надлежности нивоа власти државне заједнице – пријете ратом. Са српске стране мук.

Више пута сам у медијима то говорио, али ево још једном понављам, како је неопходно у овом постконфликтном друштву донијети уредбу о "вербалном деликту против мира", за који могу бити осуђени кандидати на изборима или носиоци именованих фунцкија. Било да су се кандидовали или су именовани сада, или су то учинили било кад у прошлости. Било да су изабрани или не.

Такве треба судити, а не измишљати да смо "сви једнако ратоборни". Па судити Мученога Гаврила. Његово суђење није получило никакав публицитет, за разлику од оних која имају многобројна суђења исламистима.

Док организације за "заштиту људских права" у Ефбиху, ако већ не читав државни му апарат и медијска сцена, увелико расправља о томе шта и како са њима, Гаврила штеде да буде (по свакој правној и људској логици ни крив ни дужан), жртвени јарац на олтару Светог Националног Кључа.

Објавиће тек пресуду, али ако им буде одговарала. Спектакуларно.

Парламентарци, скупштинистарци, НАТО климоглавци

Парламентарни скупштинстарци су, без обзира на све, тај закон ипак изгласали. Но, и ја сам свеједно отишао у Новорусију. Односно ДНР.

Јужну републику незваничног савеза Доњецке и Лугањске области, које у међународним оквирима не признаје ни Русија. Незванична, али конкретна подршка Москве је, срећом, сасвим друга прича.

Рат је започет "мирним демонстрацијама опозиције" на тргу Мајдан у Кијеву 2013. године. Незадовољни што је легално изабрана већина на изборима изгласала улазак у тјешњи економски савез са Русијом, која је нудила новчано и компатибилним тржиштем повољније услове.

Откако се десио пуч и насилном, недемократском смјеном власти инсталирана војна хунта у Украјини, тешко сам поражен у души. И као хуманиста, и као неко ко прати свјетску политику.

Како је слободољубиво човјечанство могло допустити да се то деси?

Годинама сам упозоравао да ће се то десити, али опет ме то оптеретило као људско биће, када морам да гледам како плачу и крсте се бабе налик мојој. Избраздани прсти. Марама на глави. Кукњава за коју не треба преводилац.

Само због тога да би син Џона Бајдена добио запослење у нафтној компанији туђе земље, гину људи налик на мог брата? Жене налик на моју сестру? Људи налик на људе.

И опет све исто. Као реприза деведесетих. Исти правац агресије. Исти спонзори и подстрекачи. Исти планери из иностранства. Исти фејкњузеризам и лажна интелектуала у медијима. Иста оправдања за злочин.

Иста бесмислена патња, покренута искључиво због геостратешке жеље за упропаштавањем других, како би гилда мултимилијардера који контролишу власт у ЕУ и САД наставила да се богати. Како би им јахте биле што дуже, а надзор над становништвом путем интернета и електронских уређаја потпун.

Тачно се човјеку смучи, до мјере да сједне на авион за Москву и аутобус за Доњецк, па упита неког да задужи калашњиков. Зашто се то није десило 2014. најкривља су браћа Савићевићи, којима то нећу престати да спочитавам, чак ни када објавим овдје.

Није то страно ратиште

Толстојевски екстреман сам противник учешћа у сукобима других народа, а посебно у грађанским ратовима као што је био овај у бившој југословенској републици БиХ.

Редовно показујем руску црквицу иза цркветине Св. Марка у Београду, за коју је згодно испричати, макар слагали, да је подигла мати руског официра, животног предлошка за лик Вронског у Ани Карењини, а који је погинуо у борбама против Турске Царевине у Првом српском устанку.

Ту је у стварности сахрањен генерал Врангел, вођа Бијелих, које је ружичаста историја спојила у Русији опет са Црвенима.

У књижевном смислу, највише ме прогањала сцена из Шолоховљевог Тихог Дона. Григорије Мелехов коњем притисне Енглеза, који је дошао уз неке артиљеријске јединице. Он је бијесан на призор туђинског војника на својој територији. Псује га и гњечи на његовој мазгици, при чему ништа не помаже што је дошао да помогне његовој страни. Бијелима. Гриша сматра да Руси треба да се кољу међу собом, па који побиједи – тај је и требао побиједити.

Слично је и Стефан Немања заклињао потомке да не користе стране војне трупе у међусобним обрачунима, а то је, у једином облику национализма и националне политике коју је могло имати феудално уређење, без сумње неки облик националне издаје и клетве, за сваког ко тако покушава или дође на власт.

Новосрбија

Оно што се 2014. дешавало у Украјини, био је заиста нефер обрачун између збуњеног, самоорганизованог народа у Украјини, уз сасвим неприпремљену и симболичну реакцију Русије. Војска Украјине је била у јаднијем нивоу јасне команде него ЈНА, а полиција, посебно Беркут, још и горе.

Нападали су их унапријед припремљене и обучене терористичке јединице састављене од страних најамника, те разних локалних екстремиста фашистичке идеологије и иконографије. Звучи познато?

Када су оклопни хеликоптери начели да ракетирају стамбене зграде, да се пале живи људи у скупштини Одеске области, кад се тенковима кренуло на грађане који су против резултата војног пуча у главном граду, те легитимност враћају на обласне (ми би рекли ентитетске) парламенте, онда је моја усијана глава нашла да је Новорусија прво била Новосрбија.

Има ли ишта логичније него да Србин брани своје сународнике од истог непријатеља који је њега напао 1995. и 1999. године?

Са наше стране фронта, на слободној територији окупиране Украјине, у Лугањској Народној Републици, постоји град Славјаносерпск. Име које је остало од насеља подигнутог на пустој земљи. Непрегледним степама гдје су се Крајишници населили да бране царство Јекатарине Велике. Славеносрбија се звало. Можда је (требало би направити истраживање) Српска Војна Крајина у коријену имена данашње Украјине?

Украјина – руска Црна Гора

Било је таквих српских градова још. Срби су посијали много очуваних топонима по Украјини. Али овај се одржао са српским именом у њему. Са наше стране.

Са стране ополчења, које је доживјело трагедију да не постане Крим, већ да се о њему преговара. Да ли као о Книну, или као о Вуковару, то ће Путин објаснити ветом, на британску лаж о геноциду у Сребреници кроз приједлог резлолуције у Савбезу УН.

Прва руска држава основана је на територији данашње Украјине и звала се Кијевска Русија. Прва српска држава (Дукља, а затим и Рашка) основана је на територији данашње Црне Горе.

Срећом, дјеловање оног ко се некад "поносио српским поријеклом и црногорском државношћу", а Мило Ђукановић се зове, није још довело до међусрпског крвопролића, како год се исти на попису национално изјашњавали.

Али су и у Украјини тражили да црква више не буде "руска", него "украјинска православна", као да је средњи вијек и црква је неопходна за постојање нације и државе.

То насилно и неканонско преузимање цркве, одузимање имовине и пребијање врјерника по Украјини (али и ЦГ) зачудо подржавају, и то не само прећутно, тешки атеисти, људскоправни инквизитори, џендеристи, антиклерикалци, либерали, комунисти и остали који се код нас називају збирним династичким именом Невладинићи.

Сад је све на нама, на памети, историјском сјећању, лекцијама из Украјине, да се у Црној Гори не понови амерички сценарио са Мајдана, а све су прилике да им то уопште није мрско за помислити.

Још мање урадити. Украјина има 45 милиона становника, а Црна Гора ни милион.

Доњецк

Лугањска и Доњецка Народна Република су се називале Новорусијом. Постоји чак и застава, али заједница никад званично није проглашена. Као у случају Републике Српске (у)Крајине и Републике Српске. Тек треће године по избијању сукоба, готово очајан да то коначно учиним, одлазим у републику Новорусије, која има излаз на море.

Њен главни град је тамо гдје сам стао прошли пут.

Доњецк је основао Aнглосаксонац по имену Џон Хјуз. Добио концесију за рудник, па је никао и град уз њега. Пошто Руси његово презиме изговарају Јуз, град се по оснивању звао Јузовка.

Касније, када западни капиталисти нијесу више били царистички подржани и популарни, промијеио је име у Стаљино. Када је и Јосиф Висарионовић Џугашвили зглајзао у образовном систему, име је промијењено у данашње Доњецк.

У Доњецк, односно Лугањск, жарко сам желио отићи још чим су снаге војне хунте заузеле Славјанск и Маријупољ.

Кад сам коначно прешао гранични прелаз у Успенки и на крају изашао испред хотела Шахтјор плаца, уопште нијесам имао осјећај да се то десило. Као да је неко други ту, а не ја.

Прелако је.

Шахтјор је фудбалски клуб о којем моји другари из редакције Фронтал.РС све знају, а ја немам појма. Изузев да то значи Рудар, што мене ногометно искључиво асоцира на Приједор. Донбасс арена је преко пута и ја сам спавао у соби гдје су раније, претпостављам, спавали гостујући играчи.

У Доњецк сам дошао како сам знао и могао. Из људске обавезе коју сам сам себи наметнуо, а уопште не из лешинарске масмедијске радозналости. То потврђујем, објављујући о томе овако детаљно скоро три љета касније.

Био сам патетично поносан због тога, а данас сам још и више. Но, то је имало своју цијену. Морао сам обући униформу на страном ратишту и борити се против униформи друге државе. Суочити се са законом који је државна заједница Српске и Ефбиха донијела. Постати преступник.

Учинио сам то са великим задовољством и на понос и ползу рода мога серпскога.

.

У сљедећем наставку: Није срамота бити ватрогасац у Доњецку



2 КОМЕНТАРА

  1. A da se malo ostavis politike rodjace, a?
    Ukrajinski narod je zauvjek okrenuo ledja Rusiji.. sigurno ne zbog ruskog dobrocinstva.. tih 5-7 % okupiranih teritorija Ukrajine, samo podsjecaju obicne Ukrajince da nisu pogrijesili
    Nad Rusima je da se zamisle zasto umjesto 40 miliona brace i sestara ukrajinskih, sad imaju 40 miliona neprijatelja na svojim granicama

    Pusti se suplje price i propagande…zivi malo u Ukrajini ili u LNR ili DNR, sa tim ljudima, pa ces da steknes pravu sliku.. Doci na par dana (i to samo u DNR) i lupati gluposti potom, podsjeca na izvjestavanja stranih novinara kad su dolazili u Sarajevo tokom rata ko fol da snimaju Sarajlije kako pretrcavaju ulicu..klasicna propaganda..i kod njih onomad, i kod tebe sad

Оставите одговор