Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Јесте ли се помолили прије доручка?

Након једног судбоносног пута у Сједињене Америчке Ентитете, ни сличног овом које је у фебруару 2026. предузело, из немилости изашло руководство Српске, причао се у народу виц. Слободан Милошевић зове Миру Марковић из Дејтона и поручује: Жено, ја сам земљу прод’о, а ти види шта’ш са стоком.

Доста прије потписивања мировног ултиматума од стране Вашингона, и то као непосредног учесника у војном сукобу против Срба, говоркало се још у СФРЈ, како је наш главни преговарач Слободан Милошевић – некад био амерички човјек.

Послије се, или одметнуо, или су га откачили. Мудровало се, уз прилагање предратне фотографије њега, Борке Вучић и једног од Рокфелера. Или Ротшилда.

Ја то нијесам причао, али сам тврдио да Миле Додик није Александар Лукашенко, већ да Батки није ни за принијети. Тада је предсједник Републике Српске бјеснио, ако би га, као Лакташенка, успоредили са предсједником Бјелорусије. Оног истог код којег је ишао касније у Бајден-Камала фази развоја своје личности, а који нам је дао повољно њихове чувене тракторе.

Ако на кога личи, а личи, то може бити само Слободан Милошевић.

Прва љубав заборава нема

За разлику од Слобе, Додо је сасвим сигурно амерички човјек. Или птица. Био и остао.

Од дружења са Путином, остале су само предизборне фотографије. Након најновијих избора за ентитетског слугењару Кристијана Шмита, гдје је у првом ЦИК-овом кругу побиједио Синиша Каран, а изгубио Бранко Блануша, ушли смо у фазу тешке правне и статусне неизвјесности.

Она се покрива некаквим тријумфализмом, јер је, у међувремену већ бивши министар унутрашњих послова Српске, побиједио и у другом кругу избора за једнократног ОХР-предсједника. На 136 бирачких мјеста у 17 основних изборних јединица. При историјски најмањој излазности.

Прије Молитвеног доручка, били смо у једној дугој, нудигузној фази, која је почела са премијеркиним селфи путовањем 2017. године, када је Додик одаслао своје аватаре – партијског друга Жељку Цвијановић и жену, Сњежану Додик. Циљ је био да се преко медија, циљној групи прикаже да су тамо позвани по званичном протоколу на инаогурацију, те да су и даље омиљени у Сједињеним Америчким Ентитетима. Сад је тамо засјео нови баја, Доналд Фредовић Трамп. Сви досадашњи марифетлуци су кривица Демократа. Сад ће све да се окрене у нашу корист.

Само што наша корист, није исто што и Додикова.

Сама чињеница да је Додику било битно да, након што му је УСАИД престао финансирати странку 2006. године и затим га уписали на црну листу, поручити бирачима да је он и даље амерички, говори о начину размишљања некога кога је овај Савез Ентитета два пута из тешке опозиције поставио на власт. Војском, новцем, медијском и дипломатском подршком.

Воде, шуме, пољопривредно земљиште

Испоставило се да су карте за премијерку и супругу купљене буџетским новцем. Мимо правила и образложења, на слободном тржишту из оног комерцијално доступног броја карата за богате људе, који би да се прошврћкају и буду виђени. Плус су Трампове мастиљаре потврдиле санкције.

Након четири мучне године неузвраћене љубави и црне листе, те четири гладне године Бајденове, Американци су рутински продужили дављење Српске; тако што су почели уводити личне санкције појединцима који су јој тренутно на челу. А они, наравно, нијесу спремни да се жртвују. Такав сценарио, да станеш испред свог народа, а не заклањаш се иза њега, не постоји до засмијавања.

За своју гузицу, потурили су нашу. Колективну. Другим ријечима – продали нас.

Услиједио је салто мортале гдје је владајућа већина у име свих нас, укидањем закона кроз Народну скупштину, све мљаскајући сопствена говна и чувајући лично благо санкционисаних, поклонила Шмиту и Башчаршилуку наше воде, шуме и пољопривредно земљиште. Ми смо, као колектив, добили да њима, лично, скину америчке санкције.

И то је сад табу тема. Што је најгоре и за опозицију.

Биљождерски поучак

Напоразније, признали су да Кристина фон Шит тобоже има право било кога послати у затвор и укинути људска права; уколико његову неизабрану, туђинску њушку, не послушате покорно. Ђонољубачки.

Е, тако је исто и Слободан Милошевић 1999. побиједио НАТО.

Биљани Плавшић је некад давно дошла Медилин Олбрајт у Бању Луку и сјела пред српску и америчку заставу; јер Вестендорпова жуто-плава крпа није постојала. Морала је поставити за премијера Додика, који је са два посланика од 42 потребна за већину, био против Милошевића. Чију је страну раније држао против СДС, али којег су се Западњаци спремили војно напасти.

Све их је Биљчица послушала, па су је свеједно насамарили и послали у Хаг. Милошевићу су у Београду, прије и око Дејтона, Холбруковски титрали јајца, изјавама да је "гарант стабилности на Балкану".

Исто су се понашали и према Додику. И њему је једном дошла Кетрин Ештон на ноге. Све док није ћутке испратио. У првом мандату напад на гаранта Дејтонског мировног споразума (Србију и Црну Гору), у другом мандату проглашење нарко-НАТО државуљка на Косову и Метохији, те фалсификовани референдум Дон Мила Ђуканезеа.

Као што ћути и данас, док шиптарски савезници Америке упадају у српске школе и манастире, забрањујући рад без њихове дозволе.

Да, да. Управо то раде док ово читате, а наша власт и опозиција шуте.

Милошевић, Садам, Гадафи, Асад, Додик

Стрпили су се док одради, као политички коаутор, укидање Војске Републике Српске, успоставу тзв. Суда и Тужилаштва БиХ, Вестендорпов културни геноцид и латинизацију Срба, те најбитније – предају Брчког и територијалну нецјеловитост наше земље, коју смо постигли операцијом Коридор 92.

Садам Хусеин је некада био амерички човјек, Гадафија су деценијама вребали да убију; док се политика Америке ни према Башару ал Асаду није промијенила са предсједником. Трамп је бомбардовао суверену Сирију и крао њену нафту још у првом мандату, као да је у питању Венецуела и Мадуро.

Нијесу се смирили док не угасише чак и сироти, деездеесовани СДС. Потпуно дезинфикован и од призвука Рашковића и Караџића, те наглашено спреман на колаборационизам. Сад, кад је поново регистрована, то више није иста странка, која је организовала Србе да се спријечи Покољ из Другог свјетског рата.

Што се нико не буни?

Стога, незнани споразум који је Птица Додо углавио, а сјеверноамерички Индијанци најбоље знају колико они уговоре поштују, те више пута одбија јавно нам га изложити, код становника Српске може изазвати само панику.

Наравно, панике нема.

За 30 посљератних година су нарасли људи који не знају за други, него за свијет ропства. Више од двије трећине тог времена номинално је на власти Милорад Додик. Номинално, јер он никакве стратешке одлуке не смије донијети, без да му се аминује из иноземства. Односно ОХР. А такве одлуке, као пруга до Београда, гасовод до Зворника, враћање грба, химне и Брчког; политичку опцију коју води никад није ни интересовало.

Њих, ових дана, не занима аутопут Бања Лука – Бијељина, што је кичма Српске. По логици по којој је Пељешки мост српски национални интерес, озбиљно се спремају на израдњу аутопута Антинград – Сплит.

Читав један нараштај одраслих људи у пуној снази, научен је да живи сужањски живот у којем смо навикнути да се над нама врши колективно насиље. Наиван је и помало отужно смијешан свако, ко и помисли да je пуноправан човјек.

Хрби, карика која недостаје

Не, браћо и сестре, ви сте бића најнижег реда! Требате се смијати свакоме ко каже супротно. Све медијске полуге нам до неке мјере контролише окупатор, укључујући и државне медије.

Читава каста Невладинића, деценијама, прича равноземљашке приче, као да су мисли. Не само то, него се ти потпуни смећари награђују у свим областима живота. Не постоји српска дубока држава, већ невладинићко-југопатолошко-клептократска. Нема никаквих правника, безбједњака, просветара, медицинара, умјетника; који би се удружили и спријечили сервирање кухане жабе по имену Република Српска.

И ту се круг завршава.

Након класично усташке приче из Загреба, гдје пјесма о српском Косову постаје вијест већа и од организованог неоусташког навијачког напада на Србе на аеродрому у Тузли, ми ћемо се више бавити неким ко не зна да пише ћирилицу, али је написао графит на католичкој цркви у Теслићу.

То је све дио широког фронта, да се потакне протокол Додик 2.0. Односно, глуматање српства Градског Сина из Бање Луке, који је на власт дошао у кооперацији хрватско-муслиманске идеологије, финансијске и дипломатске подршке непријатеља са Запада, те се послије тога поклонио свом господару Шмиту. И њега су Ефбиховци откачили, као Додика, а не обратно.

И једва чека назад у загрљај.

Шта доручкује нижа раса?

Мени је забрањен улаз у Хрватску. Американци, односно ЕУ, немају ама баш никакав утицај на мене, осим можда да ме пожеле убити. Зато ми је огавно и слушати како неко плаћа 1400КМ сусједној клерофашистичкој држави, Неовисној Републици Хрватској. Због оног што је говорио сународницима и, што је најгоре, пошто се из ње вратио и нико га на то не може сад натјерати.

Али он хоће да иде у Хрватску на море и да им паре да се боље наоружају за сљедећи Покољ.

Негативна селекција је довела до тога да нам странци озбиљно спремају за предсједника, некога ко нема високе школе, који никад у животу није радио никакав користан посао на слободном тржишту, који је слагао све што је обећао прије избора за градоначелника, који нема никакву идеологију нити политику, нити је икад имао став који се сутра не може промијенити наглавачке. Као да овај хаос и штеточинство које је направио у Граду Бања Лука, неће пренијети и на земљу.

Али, то је исто као што нам сад турбосрбује лик који је рекао да "Српска није држава", "у Сребреници се десио геноцид"; а сада би се, кобојаги, побио са сваким ко каже супротно. У првом, премијерском мадату, када је укинуо динар, пасош са натписом Република Српска, ћириличне таблице, возачке и саобраћајне дозволе, заклињао се на јеванђеље у Народној скупштини.

У другом мандату, укинуо је нашег двоглавог орла, те као Птица Додо раширио крила америчкога орла великога; плаћајући неке текстиће и типове као Род Благојевић. Спремајући се да прије активације протокола Додик 2.0, уђе у авантуру Дејтон 2.0.

Зато, добро се помолите прије него што доручкујете јутрос, на петак 13. Са оваквим пастирима, само нам је Бог данас у помоћи.