Дани(ј)ел Симић

Изетбеговићи на поклоњењу Јохану од Вилдесхаузена

Године 1234. папа Гргур 9. поставља католичког њемачког бискупа, извјесног Јохана од Вилдесхаузена на чело цркве у Босни. Намјесто дотадашњег, домаћег, оптуженог за јерес. Врло брзо, након крсташких ратова које је по наређењу Ватикана водила Угарска у Босни, Нијемац моли папу да га разријеши дужности. Занимљиво за паралелу са Шмитом из данашњице, јесте и што му је одговорено да давање отказа не долази у обзир.

субота, новембар 27, 2021 / 08:30

Сличне инструкције вјероватно добија од земаља НАТО постављен канцелар ОХР у Сарајстану. Познат и као Грађанин Шмит. Тренутно највећа пријетња миру и људским правима у Европи. Како он лично, тако још и више установа коју представља.

Велика су очекивања на његовим плећима. А, објективно, нејаким. Тако тренутно у мочвари Блискоисточног Сарајева и он само купује вријеме. Треба времена и њему, и пропаганди која га је најавила као Бога Из Машине у старогрчкој драми, да лакше поднесу истину. Од разјареног бика германског педигреа са шиљком на углачаном пруском шљему, који ће чврстом руком дисциплиновати Србе, у пракси имамо ауторитет мањи и од Кловна Валентина. А то је баш тешко постићи.

Шмит фон Оберцен на пољу комуникације са Србима сам себи одмаже јер досљедно, преписивачки, наставља антисрпску политику претходника. За све је крива Република Српска, а рјешење сваке кризе њено што веће развлашћивање. Бла, бла. ЦНН. 1992… То ствара дојам да му уопште није до објективне стварности. Пошто до комуникације није сигурно.

Политичка ситуација након "блокаде институција" и "српског јединства", што су синтагме овдје намјерно стављене под наводнике, претворила се у мучно ишчекивање намјештеног ексцеса. А тај неки покушај примјене Бонских овласти или дјелимичног насиља, сасвим сигурно неће иницирати Срби.

Једнако као што је лицемјерна политика Запада и њихових проксија са Башчаршије, несхватљиво је срамотно импровизовање и општесрпски пасивно трпљење најгнуснијих увреда и пријетњи. Тај ниво мазохистичке ишчашености у јавном простору, може се поредити само са психологијом оних Срба који су се одазвали разговору са "новим властима" Независне Државе Хрватске. Па су послије исто тако мирно, у реду по двоје и руку повезаних жицом, чекали да им маљ размрска главу и баце их у јаму.

Смијешан би био ниво креирања паралелне стварности из Ефбиха, да није у питању озбиљан пропагандни наратив, по којем ће Република Српска почети рат. И то тако што ће они из Сарајева први узети наоружање, напунити га, репетирати, нанијети на циљ и запуцати. Зашто? Били су приморани! И то се онда понавља.

Па да поновимо: У Сарајеву се непрестано емитују јавни позиви за неопходност убијања по у Бањој Луци, јер Република Српска гласањем у Народној скупштини не намјерава више учествовати у намјештеној утакмици у којој суди нелегалан и неуставан тзв. Уставни суд БиХ. Вашим убиством се заправо бране!

И нико, деценијама, ништа не ради да се одврати та агресија. Шта је одговор српске политике и медија у безбједносном смислу? Министар унутрашњих послова РС, Драган Лукач, одашиље дирљиве хипи поруке о томе како би "неки политичари да шаљу туђу дјецу у рат, као што су слали његову генерацију"; а српски члан у Предсједништву БиХ контрастира на једну од најчувенијих изјава Алије Изетбеговића, и каже: Нисам спреман да жртвујем мир низашта.

Тако изгледа ратнохушкачка реторика из Бање Луке, која само храбри агресивност ратних хушкача. У исто вријеме потомак рахметли Алије обилази дијаспору по Европи, те јавно обзнањује да је договарао да гласају у Српској, али за "пробосанске странке". Од револуционарних новитета имамо учење како су сви у Босни прије 500 година били исти народ. За разлику од досадашњег виђења, у којој је флаша била полупразна, те никако нијесу потурице, односно Срби који су прешли на ислам, него су одувијек посебан народ; сада смо стигли до полупуне идентитетске боце, па смо сви били Добри Бошњани, а неки се одвојили у Србе и Хрвате.

Овај сценарио може имати смисла, ако Бакир и друштво признају да су еволуирали из "Добрих Бошњана" у "Зле Бошњаке". Хегемонистичка политика насилног унитаризма је главно зло у Дејтонској Долини Плача и то нема везе са тренутним политичким вођством у Српској. Сарајеву није, и напросто никад неће ваљати било ко из Бање Луке. То је проблем који остаје.

Та политика нема правичне и разумне одговоре о будућности, па зато бјежи у прошлост. Давну, на ивици бајке. А историја и логика нас уче да се не могу као суверенисти представљати они који су увијек били на страни туђина и окупатора. Они који љубе руку новом Јохану од Вилдесхаузена, залажући се да странац одлучује у нашој кући, никад нијесу, нити ће икада бити патриоте.

Сваки прави родољуб, којег год закона и вјере био, данас се залаже за протјеривање ОХР.



Оставите одговор