Дани(ј)ел Симић
Историјска сједница са дневнополитичким учинком
Посебно засједање Народне скупштине Републике Српске, сазвано да би се покренуо процес повлачења сагласности за надлежности пренесене на државну заједницу БиХ, показало је пунину ругла "српског јединства". Не само да је сједница пружила очекиване подјеле кад им вријеме није, већ је и поред драматичности тренутка успјела да остане у сијенци избора у Приједору, те појаве новог садржаја за одрасле у служби политичког обрачуна.
Протекле двије, а посебно посљедње седмице, сви су се бавили Приједором. Остатак године, Приједорчани су остављени на цједилу. Сами се боре против блаћења свог града, односно перверзних лажи о тобожњем Дану бијелих трака.Први сам, у почетку и једини, у јавности устао против овог пројекта ширења вјерске и националне мржње засноване на лажима. За упорност сам ове године награђен судском тужбом страних агената, која ће се распетљати тек у 2022. години, ако и тад. Подсјећање на гадост тракавичара који кењају бијеле кваке, није овдје искључиво моја самонаметнута дужност, већ најподеснији примјер праузрока за дешавања у Народној скупштини.
Идеолошки супстрат српске нације је запуштен до црвљивости. Политичке партије улажу вријеме, новац и људе; искључиво у борбу за власт. Прегалаштво везано за Српство по правилу избјегавају. Посебно када се докопају извршне власти. Тако у Бањој Луци директорица Музеја савремене умјетности или професор на Академији умјетности, могу јавно изражавати задовољство и подршку наградом за доказиво лажни, пропагандни филм "Ђес’ пошла Аида"?. Без икаквих посљедица, посебно у односу шта би се десило на Башчаршији у обрнутом случају.
Одбраном части нације се баве појединци или самоникле групе, а не државне установе. Национални понос је давно пали коњ којег се, општим мјестима и фразама пуним каријеса, мамуза пред сваке изборе. А ни устати више не може. Јер, дух народа је нешто у шта треба улагати. Развијати и његовати. Српство већ одавно није ни на респиратору. Често, банално и неуниформно позивање на њега; срозало га је до тога да се огади и сопственом народу. Као Приједорчанима избори.
СНСД је много ризиковао тражећи оставку бившег градоначелника Далибора Павловића, али и неколико пута више профитирао ре/избором Слободана Јавора. Десило се то уз рекордно малу излазност, којом се покушава манипулисати. Двоструким аршинима, као након премијере хомосексуалних снимака бањолучког одборника Ивана Бегића из ПДП. Истог видим као будућег геј лобисту у политици, којег ће западне фондације сада затрпати новцем и пажњом.
Сви који су из разлога упитне урачунљивости тражили Павловићеву оставку, требају престати кмечати о полном опредјељењу као разлогу за оставку, јер је одборник завршио на психијатрји и изјавио: "од рођења се борим са болешћу која је одговорна за многе моје грешке". Већински утисак је да је Бегић оваквим брзопотезним напуштањем политике покушао на сваки начин направити отклон од Драшка Станивуковића, који је био примарна мета напада. И у томе се, углавном, успјело.
Оно што опозиција није успјела, јесте да до данас у јавности произведе озбиљно оправдање за циркус и напуштање сједнице парламента. То је изразита политичка неодговорност и незрелост.
Искуство учи да су владајуће озбиљније угрозили 2014. године, када су подржавали патриотске иницијативе и чак били у власти једно вријеме са СНСД у Сарајеву; него што су прошли 2018. године када су везали цријева са ефбиховским парарелигиозним покретом из безбједњачке кухиње, од чијих антисрпских и унитаристичких изјава се нијесу смјели или хтјели оградити. То је изазвало пошаст на изборима. Овако агресиван наступ, крајње одбојности или млакости према питањима повратка надлежности, може то поновити.
Мене рецимо, као нестраначку личност која се залаже за независност, апсолутно не занима ко ће покренути битку против безакоња окупатора. Тврде да Додик обмањује јавност у сврху предизборне кампање, а да не мисли ништа радити на том пољу. Не образлажу зашто не мисле радити ни они? Зашто су против тих корака? Шта је то спречавало опозицију да гласа за закључке, па послије властима дахће за врат, тражећи испуњење обећања?
Све и да је тако, да се ови процеси покрећу неискрено и са сасвим другим мотивима, опет је то добро. Увијек се сјетим како је на истовјетан проблем гледао апостол Павле, који у првом поглављу Посланице Филипљанима каже:
"15. Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље; 16. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намјером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима. 17. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану јеванђеља. 18. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се;"
Е, па тако и ја.
Умјесто данашње флоскуле "српско јединство" у рату и непосредно послије њега се користила синтагма "минимум националног интереса". Са готово једнаким успјехом, који је видљив у нашем положају данас. Положају који хитно морамо подићи на ниво људског достојанства.