Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Драги новинари Српске

На више мјеста и на више догађаја, многи су имали нешто да ми кажу везано за вијест да сам дао изјаву медијима, у својству потпредсједника Удружења новинара Републике Српске.

четвртак, април 25, 2019 / 16:32

Још прије одласка на Јахорина економски форум, а тамо поготово, долазило је до честитања (озбиљних и шаљивих), потпитања, срдачног бодрења, сасвим неочекиваног хваљења и тапшања по рамену. А све у свјетлу те вијести.

Мени је све то дјеловало претјерано и незаслужено. Поготово у односу на стварно стање ствари. Уопште није проблем, и више пута сам разјаснио да је сезона лова на моју партијску књижицу стално отворена 24/7/365. Стога, ово је просто покушај да ономе ко је у стању да не буде слијеп до очију и глух до ушију, разјасним моју улогу у свим тим збивањима.

Све што је мене руководило, сажима се у мисли: Срамота је да Српска нема удружење новинара које носи њено име. Није то поштено, а ни људски, према онима који су изгубили главу стварајући је. Није то нормално, за било кога ко Српску доживљава као државу. Што она и јесте, а постојање УНРС је само један дио мозаика.

И то је то.

Ко год ме је једном срео у возу, зна да се већ годинама залажем за што већи степен државности Републике Српске. Стога, и први пут када је дошло до васкрсавања Удружења новинара Републике Српске, те је титулу предсједника понио представник власти (Драган Јеринић), а потпредсједника новинар куће наклоњеније опозицији (Сузана Рађен-Тодорић), Фронтал је дао отворену подршку таквој иницијативи.

Надаље, а посвећено свим медијским параноичарима, чистим случајем је прије овога на Фронталу изашао редакцијски текст у којем критикујемо лицемјерну политику Удруге БХ новинари, Клуб новинара Бања Лука, а гдје постоји сљедећа конструкција:

"Чим обзане те црне листе, пошто очигледно постоје, они у чију одбрану се не реагује, биће приморани да сами направе своје удружење. Чисто из потребе за самозаштитом. Ова невладинићка шарада је узела превише маха."

Скоро к’о Коштуница

Свим људима склонима теоријама завјере морам поручити да ама баш никакве везе нијесам имао са новим паљењем УНРС на курблу. До степена да о првом (неуспјелом) окупљању уопште нијесам био обавијештен. Ја, као ни многи други.

Немам благе везе како је и од кога почела иницијатива, али коју сам свакако био и остао намјеран подржати.

На другом (неуспјелом) окупљању сам се појавио како бих својим присуством на било који начин помогао успоставу удружења. На моје немало изненађење, био сам јавно поздрављен од домаћина, господина Зубера, који је изразио задовољство што сам дошао. Ускоро је услиједио приједлог да будем члан "привременог управног одбора".

Немам шта друго рећи, осим да сам био сасвим изненађен, те искрено почаствован самим својим издвајањем, предлагањем и изабирањем. Заиста сам се зачудио степеном добре воље присутних према мени. Но, морам и рећи да у периоду до трећег (успјелог) окупљања, ни на који начин нијесам био консултован од изворних иницијатора реанимације УНРС.

Скривени мотиви

Очигледно, осим чињенице неконсултовања, уопште нијесам свјестан до које мјере је неким људима све ово битно. На страну тек то, колико су спремни тражити неке закулисне радње. Барем код мене, нема се видјети било шта друго осим жеље да постоји неко удружење које се може прозвати зашто не реагује на нападе ка Српској.

Још и више, на људе који се у јавности залажу за интерес грађана Републике Српске и других угрожених група. Оне који Републику Са Посебним Потребама стављају је прије Дејтонског Франкештајна, са трећим оком у виду Дистрикта Брчко, које још увијек полови нашу Српску на два дијела. Такви су исто као дивљи звјерови, у смислу насртаја на њих говором мржње и пријетњама, да то дође као Ефбиховски фоклор.

Колико смо ми на Фронталу узели учешћа у административним пословима око УНРС, најбоље говори то што је уредник Марко Шикуљак рекао да ја идем, "пошто он никако не може, а био је и прошли пут". Жељка Свитлицу сам срео на мосту и рекао ми је да јавим је ли све прошло како треба, а он "оде на баскет". Обојица, и не само њих двојица, рекли су ми да их упишем да су били, ако буде недостајао кворум.

Потпредсједник из нехата

Кворум је свеједно недостајао, и први пут када сам осјетио потребу да нешто кажем, био је у смислу да им не пада на памет да то опет одгађају, јер ће кворум имати (цитирам) "хтјели или не хтјели". Срећом по могућност јавног објављивања свега овога, дошло је још пар закаснилих новинара и кворум је успостављен, а присутни потписани. Све по закону и статуту.

И онда опет. Готово непријатно изненађен, када ме за предсједника предлаже колегиница Мира Костовић из Српског Сарајева (оног које је у сусједству Блискоисточног Сарајева). Дошла је као реоснивач и посматрач у име Удружења новинара Источно Сарајево. Удружења које је административно-сједничке послове обавило прије оног које би требало бити кровно. Придружују се још неке колеге.

Нешто слично овом узводно, рекао сам у изјави за РТРС. Она, на моје неизненађење није емитована, али је ипак у Дневнику емитована вијест. Оно гдје јесте емитована моја, као и изјава новоизабраног предсједника УО УНРС, Милорада Лабуса, била је ТВ К3. На чему се уредништву изразито захваљујем, јер су у пракси показали шта је синдикализам, објективно информисање и пуни контекст.

Шта имам још да кажем

У најкраћем року, намјеравам да се састанем са свим изабраним представницима новинарске заједнице Републике Српске, те само на основу таквог разговора мислим доносити закључке и управљати своје даље дјеловање.

Након тога, надам се успостављању нововјековних начина рада, од електронских сједница до озбиљних анализа медијског стања, са конкретним приједлозима за унапређење истог. Уопште нијесам заинтересован ни да се осврћем на приче и конструкције, јер ако се ја шта питам, мораће генерално све да буде "ни по бабу, ни по сричевима".

Сви они који се слажу са мном, и допада им се логотип са насловне фотографије као ликовна сублимација онога што би требало представљати УНРС, у мени ће имати сваку могућу подршку. Осјећам се врло успјешно, јер је мој једини и основни мотив био да удружење журналиста са појмом Република Српска у имену буде наново оживљено.

И оно је ту. Родило се – не треба га љуљати. Више мало проносати да подригне.



Оставите одговор