
Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Додикови умјетници или културна политика СНСД
Често се устежем да пишем о културним дешавањима у Српској, а посебно у Бањој Луци, због тога што Петар Кочић сигурно није очекивао да га славе и помажу као умјетника, под влашћу Бењамина Калаја.

Не жалим се ја. То је очевидно. Стање у којем сам био и раније, а посебно од издавања моје прве збирке приповједака "Интервју са Радованом Караџићем" 2000 и пете године, описивао сам тако, као да сам од стране харачлија народног буџета ишчупан и засађен наопако. Као да није довољно што сам и од рођења насађен наопако.
Мора да је до мене
Мене не зову на "хепенинге", не промовишу ми књиге пред три човјека у некој амбасади БиХ, не приглашавају ме на плаћена "читања", не ходим у караване по земљи и иностранству, на резиденсе, сајмове књига, на општинске и државне фестивале; а посебно на дане Српске у Србији.
Гдје год дијеле паре, нема мене.
Тек нијесам члан неке организације, која иде по основним школама јер се "писци из лектире" сусрећу уживо са дјецом. Без обзира што сам и штампао, и продао више књига, а и познатији сам од свих наших државних умјетника. Заједно. Они су сви запослени у буџетским институцијама и једни другима дијеле (из буџета плаћене) награде. У слободно вријеме су Невладинићи и једва чекају да то покажу. Наравно, само ако неће бити посљедица по њихову плату и посао на којем ништа не раде.

Колико су то ненадахнути и безвезни примјерци, више него исподпросјечних домета у умјетности, било би логично оправдати тако лош третман мене од стране носилаца власти и државних установа, мојим наопаким карактером. Не идем низ длаку. Не држим се сценарија. Не знам ама баш ништа оћутати што сматрам важним за српску свеукупност.
Што ми рече Александер Коц кад сам ишао на Авдејевку, ти причаш тако, код нас Руса би се рекло:
Серпом по яйцам
Ових дана је више него јасно да постоји систем. То је систем који као своју обавезу осјећа да гуши све оригинално, а посебно све српско. Систем је копирантски, ненадахнут, створен да вјечно служи окупатору. Да се не појави ништа наше, што би нас макар у умјетности учинило моћнијим од агресора. Све мора бити у туђинском калупу.
То су људи којима је главни умјетнички поступак да узму англосаксонска муда, па их продају под домаће бубреге. Напримјер, да у Бањој Луци, направе догађај који се зове Spa Port. И да то финансира држава. Или још боље Continental breakfast. Или Imperativ. Или Balkan Fest. Prvi aplauz. Ви само кажите. Може. Само да нема ништа српско у томе. Посебно да нема српског писма, што су сами прописали као обавезно двијехиљаде и 21. године.

Систем у којем се неки дан поново најављује скулптура у јавном простору, без икаквог законског конкурса и јавне расправе, а све то пред капијом кампуса Универзитета у Бањој Луци. И то у облику – књиге. На то тзв. "умјетничка заједница" ћути. Тако ће и остати. Јер, рекох, они су дио безаконичког и неписменог система, који не може смислити ништа паметније од "Супротности се привлаче" или "Град великог срца".
Појас пресвете Богородице у реклами за омекшивач
То је систем дубоке државе, инструисан и на личном плану финансиран од стране непријатељских влада, који се прелива између власти и опозиције. Смјена власти нипошто не значи и престанак њиховог тровања нашег коријена.
Не само да гуши сваку изворност, него као свој задатак, помогнут буџетским новцем и полугама државне принуде, види гушење и гурање у страну српства у најширем смислу.

То вам је као кад људи стоје пред вјерским објектом Српске православне цркве на Врачару у Београду, а ове црвоточине буџета постају људскоправни инквизитори у просвећеном апсолутизму. Толико је то неукусно и нападно, у нескривеној мржњи према српском народу; да и вама, чак и ако нијесте толико реликвијски расположени, дође да станете у ред за поклоњење. Њима у пркос.
Јер, не смета им што је то Богородичин појас са Свете горе у Грчкој, нити што је то црква. Смета што је СРПСКА православна црква. То смета. Било шта српско. Може вјера, ако је из Новог Пазара. То се поштује. И Међугорје је у реду. Није у реду да било шта, па и вјера, има везе са српством.
Смета српство
Феномен је да српско културно биће и поред три деценије прогона од српских државних творевина – још постоји. И зато сам обавезан да пишем, јер није о мени. И, дефинитивно, није до мене. Сметам им због српства. Као што смета свако, ко би се тако изјаснио.
Радио-телевизија Србије, ових дана, показала је да код себе има још једног Пречанина-дезертера који се јавно препоручује да ће у ногомету навијати за репрезентацију Ефбиха и/ли Неовисне Републике Хрватске. И то је сад догађај. Ту ћемо имати још један показни примјер производње Невладинића, који ће искључиво користити том конкретном човјеку-случају. Српство ће се, управо тим поступком, самоукопавати даље; јер код нас су познатији и признатији пљувачи српства, него они који га носе.
Ово пишем због Бојана Вегаре.

Не о њему, већ због њега. Не само јер неће нико други, већ што сам обавезан српству. Бојан од Братунца има најзапаженију и најчитанију књигу у Српској. Прошле и ове године, без сваке сумње. Прошле године је то био једини књижевни догађај на који сам позван да говорим у Бањој Луци. Има преко деценију сигурно.
Бесједећи на промоцији, пред препуном салом, како би то написали државни новинари којих није било, Бојану сам пророковао из личног искуства:
То што у главном граду Српске није дошао ни један новинар, неће бити изузетак. Што буде више читан, биће га мање у буџетским медијима. Неће му преводити књигу непријатељске фондације, неће добијати "европске награде", промовисати књигу о трошку ЕУ или САД. То ће рећи да га неће волити ни домаћи мудобубрежници, који једу народне паре.
Исти они који су се посипали пепелом и чупали косе када је укидана "емисија из културе", сада су задовољни јер за Бојана Вегару није заинтересована ни нова емисија, са другим уредником-водитељем. То је систем, кажем вам.

И зато је ово само први у низу текстова, који неће прећутати да позоришни фестивал назван по Петру Кочићу има латиничну медијску галантерију и претвара се у легло ПР-полуумља, које лобира за будничарску идеологију сигурних женских кућа.
Додикови артисти
Прије неколико мјесеци, двије функционерке Савеза независних социјалдемократа, Сарита Вујковић директорица Музеја савремене умјетности и Дијана Грбић, директорица Народног позоришта Републике Српске, стекле су се у сали Филозофског факултета да причају на тему: Културна политика Срба у 21. вијеку.
И не. Не ради се о пародији, водвиљу, комедији забуне. Оне су заиста тамо причале на ту тему. Колико год то било смијешно. Заправо умоболно. Јер то би било као да је Стипе Месић данас држао предавања о заштити Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Што није искључено да би се могло десити у Бањој Луци ових дана.

И нијесу битна ова два кадровска рјешења, јер оне бар отворено признају да су другарице чланице СНСД. Кикоћу се кад Миле псује или пријети на предизборној бини, па онда ђускају кад узме микрофон да пјева Бају Малог Книнџу или Маринка Роквића. Битни су они што су све добили од и за вријеме власти Милорада Додика, а који чекају прву кривину, неку нову Правду за Давида, да би покушали одглумити да су "дисиденти" и "борци против режима". Наравно, на првом мјесту против српства.
Јесте да је то увјерљиво као кад Триле Бумбар из Бруке има образа написати колуну "Јебо вас УСАИД", а ја сам лично видио рачунаре које му је ова организација поклонила.
Зваћемо га Бојан Кенгур
Бојан Вегара је, пошто се не чујем са њим и не пишем ово уз његово знање, негдје у Црној Гори. А за мјесец дана ће бити у Аустралији. Гдје ће обавити турнеју у промоцији своје књиге.
И то је успјех који ни један Додиков умјетник не може постићи. Нити је до сада постигао. Ишло се за наше државне паре и до Бруклила, и до Лајпцига, и до Венеције, и, посебно, Загреба. Разлика је што у овом случају имамо нови извоз српске интелектуалне својине, са нагласком на српске, која заиста неког занима и неко хоће то платити. Сам од себе. Не да потроши буџетске паре, као што је то случај код СНСД-умјетника помогнутих новцем наших непријатеља из иностранства.

Примјера ради, Баја Мали Грабовац, је након получивања награде антисрпског НИН-а за роман смјештен у вријеме Отаџбинског рата, али који се не бави српским народом или његовим страдањем; одмах престао да буде магационер у продавници и постао запослени државне телевизије. Не само да је човјек којег до тада нико није ни примјетио у широј јавности, посебно од доносилаца политичких одлука, постао колумниста РТРС, радо виђен гост на "читањима", већ и сенатор и бесједник за 9. јануар! Толико је важан био његов допринос српству и Републици Српској. Ипак, није толико важан, па је добио орден мањег реда од Мирка Пајчина.
И прихватио.
Књига – Дјеца коју није волио свијет, не само да се људима допада, него је и корисна за "српску културну политику у 21. вијеку". Зато је неће бити на телевизији, радију, државним установама. Посебно неће узимати дневнице као "писац из лектире". Бојан неће добити ништа од своје земље. Неће бити награђен од стране предсједника Републике Српске. Неће писати колумне или имати емисију на РТРС. А сви знамо ко је то.
Бојан Вегара може добити само стиснуту руку и тапшање по рамену од мене. И свог народа, дакако.
Онима који пишу јер морају, већа награда и не треба.