Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Ћурани у магли
Тешко да може бити глупљег потеза, посебно са становишта искључиво самопромотивног политичког концепта, него испуцати новогодишњи ватромет у маглу? Што је сублимиран учинак и основна филозофија српског политичког и друштвеног дјеловања.
Магла човјека неминовно окрене ка унутра. Ка себи, ка својој непосредној околини. Тако је било у ноћи 31.12.2024. године, која се ујутру памтила по обилном ињу.
Град Бања Лука, као неуставан главни град Републике Српске, ушао је у нову 2025. годину тако, да га само ноћне температуре испод нуле по Целзијусовој љествици, спашавају епидемије усљед неодвоженог смећа. Градом се још увијек крећете са бројем оротопедије на брзим позивима, јер улице чисти једино сунце. Тротоаре не може ни оно. Натабан снијег се заледио.
Паркира се по зеленим површинама. У десној траци, јер бициклистичка одавно служи само за складиштење снијега, док је жута трака просто она што није бијеле боје. Не само за возаче, већ и за саобраћајну полицију.
Одвожење снијега при најавама нових падавина и нижих температура, просто није концепт који се разматра од оних који су у опозицији слали саопштења са видеом и фотографијом, како праве хранилице за цуке о свом трошку, попуњавали инвалидима рупе на навозима по пјешачким прелазима, или фарбали шаховска поља пензионерима у парку.
Али зато је ту Сенида.
Лично немам никакав проблем са држављанком Републике Словеније, Сенидом Хајдарпашић. Народњак к’о народњак. Читав свој вијек, опет, имам проблем са људима које пецка струја из славине у купатилу, хвата им се буђ на стропу у дневној соби, имају каријес између горњих јединица; али зато се задуже и наруче да им на дјететовом 18. рођендану, пред свима који им иоле значе, у свадбеном салону на периферији града буде супа, сарма, врућа јагњетина, хелијумови балони и торта са прскалицама. Најважније и најскупље – уз музичку пратњу омиљене хиперруљачке, трештреп истетовиране пјеваљке.
Уз наду да ће је у гужви око плаћања, барем једном лапити за силиконску сису.
Управо то смо ми, Бања Лука и Република Српска, као заједница. Крезуби, а не свезуби појединци. Слушају крканску музику која глорификује дрогу и порнићки доступан сношај, носе одјевне предмете са натписима на енглеском језику или симболима држава које су нас прије 30 година бомбардовале, по друштвеним мрежама производећи дигитално и стварно смеће у својој околини, гдје дјеца у вртићу цртају земљу са опушцима.
И рекао сам да имам проблем са таквим људима, јер се такви увијек жале на државу.
У свакој држави су такви лумпенпролетери гласачка већина. Али такву музику и одијевање и визију свијета, у успјешним земљама не дијеле и они који су у њеном вођству. И Александар Вучић се једно вријеме правио да пуно чита, па је на крају узео да студира за кошаркашког тренера и дефинитивно зацементирао да је наш политичар, не изнад масе, коју таквим садржајем контролише, већ је он сам то ругло. Врховна икона ријалити крканлука.
Без развијања икаквих дубљих, научних и духовних вриједности. Српства, ако ништа, пошто је, је ли тако, у питању држава по имену Српска.
Све за паре. Паре ни за шта.
Допустили смо да нам прође предизборна кампања, без да је извршена било каква озбиљна анализа четири буџетске године, представљени дугорочни планови за рјешење и финансирање горућих, а вишегодишњих проблема овог града, а они су:
Изливање гована и уопште отпадних вода изравно у Врбас, зимско тровање презагађеним зраком и дугорочан губитак радне снаге и новца кроз хронично угрожавање здравља; те уско повезани и симултано рјешиви проблеми који су срамота за тако мали град као Бања Лука: дотрајала, презагушена и анархична слика у инфраструктури. Саобраћајној, водоводној и грејној.
Ништа се од тога неће и не може ријешити у четири године. Не ове сада, јер сада неће сигурно. Него и у четири године када би неко озбиљно узео да се позабави барем једним од ових проблема. Али може се ријешити за пет. За осам, два мандата, сигурно.
Умјесто тога – играње и пјевање. Паркови, промоције, рекламе, љепше слике у свијет. У стварности предизборна кампања, измет и хемија у Врбасу, а сумпордвокисик у плућима.
Као што сам и рекао у уводу, наш политички систем је тренутно сачињен од појединаца који су апсолутно сви одреда окренути концепту самог себе. Уз то, што су слуге окупатора. Окупатору, као и сваком окупатору у историји, није у циљу да нама буде боље. Тако њихови посилни, који фигурирају као наше власти, уопште ни не разматрају могућност да се озбиљно баве унутрашњим, посебно проблемима инфраструктуре или производње у економском смислу.
Само оним стварима, које као теме намећу окупатори.
Унутрашња и спољнополитичка тема бр. 1, која захтијева национални консензус, мора бити подјела Дистрикта Брчко како је договорено у Дејтонском мировном споразуму и успостава територијалне цјеловитости Српске. Иначе ми тражимо излаз на море у Неуму.
Друга тема број један у 2025. би требала бити: Имамо ли спреман сценарио, ако њемачки окупатор Кристијан фон Шит и његов Башчаршијски Необеговат, на суду који су они сами измислили, осуде нашег демократски изабраног предсједника, зато што је објавио закон противно наређењу страног држављанина, којег не само да нико није изабрао, него га у УН не признају ни Русија и Кина?
На годишњем пријему у влади, мој земо Радован Вишковић, у функцији премијера Владе Републике Српске, пред све самим медијским дјелатницима је рекао да имамо спреман сценарио, ако дођу да хапсе предсједника државе. Нијесам спокојнији, обзиром да су сви ту присутни уредници одлучили да није битно то што је премијер рекао отворено да смо Додиковим одазивањем суду који не признаје купили вријеме; већ је ударна вијест код свих што је рекао да ће хапсити и њега.
Трећа ствар, јер превише је то компликовано кад се мора бројати баш на све прсте једне руке, а и предуго се пише, јесте хитно актуелизовање око заштите природних богатстава и уопште услова живота у Републици Српској, кроз њено очишћење и крајње пооштравање политике за добијање држављанства, а по потреби и пребивалишта.
То нећете гледати у овој мандатној епизоди, гдје су се слуге окупатора међусобно тужакале по закону Швабсија Кристијана, чиме су га признали боље него да му се Птица Додо поклонио и пољубио му врх папуче, као што је то урадила Јелена Ја Сам Мислила Да Сам Побиједила Тривић или Градски Пирлитавац Дралоне.
Гњиљење ће наставити и у 2025. Оно изграђено, па била то новоградња или остало из времена комунистичке диктатуре, урушава се као надстрешница у Новом Саду. И ново, усљед неодржавања, опет се враћа у првобитно стање сталне запуштености. Као чувени извозници у европским оквирима, који много више производе него што им треба, Српска сада увози струју у сред, овако тешке зиме.
У 2025. неће бити ни аутопута до Бијељине, ни гасовода до Бање Луке и Требиња. О пруги преко Милошевца све до Београда, још једино изгледа сањам ја.
Путеви и аеродроми које имамо ће још мало пропасти и дотрајати, док се јавно мнење заглупљује на начин да не може ни помислити на политичаре који ће се препоручивати причом како се неће задуживати и смањиће порезе. Остаће само концерт за Нову годину око већ распаднутог храма симбиотичког харања буџета. Тотема са рекетом, који су рекеташи уједињено, наравно без конкурса, подигли себи.
Мени, осим принципијелности, ништа није остало. Нити сам и имао. Нити желим.
Сматрам да је чврстина става и аутономан поглед на свијет важна ствар за човјека. Могуће је, дакако, да имам измјештене погледе на објективну стварност. Рецимо, колаборационистичка друштвено-политичка квазиелита из Бање Луке иде за Београд преко Хрватске, плаћајући душманима аутопут; а ја, кад бих хтио гледати Сениду уживо код њене куће, до Љубљане бих морао преко Будимпеште.
На својим гласачким листићима сам 2024. написао да су нелегални. И: ДОЛЕ ОХР!
Било би противуријечно и лицемјерно од мене да сам изашао послушати општенародну тезгу плаћену девизама, иностраном извођачу. У насељеном мјесту гдје се нико сутра неће питати ко ће одговарати за народним парама плаћен ватромет – испаљен у маглу.