Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Боље џаба радит’, него џаба лежат’

Самоуправни социјализам је изумро у својој суштини, али његова крилатица "не можете ви мене тако мало платити, колико мало ја могу радити; надживјела је овај облик уређења. То је животна филозофија овдашњег човјека.

О значају рада сам обавијештен много прије него што сам, почетком грађанског рата у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговни, ентитету Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, покрај контејнера за смеће, сада већ у Српској Републици Босни и Херцеговини, пронашао гомилу књига – између осталог и Фридрих Енгелс: Утицај рада на претварање мајмуна у човјека.

И прочитао сам књигу, са неодољивим осјећајем да, док Енгелс прича да је у тренуцима кад је човјек почео јести месо, одатле добио твари које су утицале на развој мозга и одвајање палца, читам заправо неки средњовијековни приручник о грудобољи код аждаја.

Тај одбачени угаони камен једног времена и државне идеологије, утврдио сам по потписима и посветама у књигама, био је из библиотеке једне овдашње културнополитичке раднице, која је очигледно радикално мијењала изглед своје кућне библиотеке, подешавајући га новом времену. У којем је обнашала исту или сличну дужност.

Да нам живи, живи рад! Одјекивало је у мојој глави, док сам кући са сметљишта носио Империјализам, као највиши степен развитка капитализма. И слично штиво. Као што се некад та пјесма орила са звучника и мимо 1. маја. Празника рада.

Данас није први мај, већ 4. децембар. Дан, мени прилично неважан. Осим што је сриједа. И ја требам написати колумну, коју одгађам од 1. априла.

Зашто?

Зато што се неминовно намеће питање: Зашто радити?

Не зато што лично немам новчане користи од тога, нити због тога што живимо у друштву гдје доносиоци одлука имају неописиву одвратност према раду као начину приврјеђивања. Посебно производњи као грани економије. Након више од 15 година постојања Фронтал.РС, некима је и даље невјероватна спознаја да неко ради нешто зато што је то исправно, а не зато што ће за то бити награђен.

Ето, ја радим.

У условима скоро тридесетогодишње окупације и колаборационистичких, клептократских владајућих гарнитура, гдје је ниво културних установа тако ниског самопоштовања, да је распродаја народног наслијеђа и духовне будућности гора него она у чисто политичком животу. Моја борба за голи опстанак, српски језик, писмо и културу у најширем смислу, од самог почетка је осуђивана на узалудност.

А борбе мора бити, пламен самосвојности српства се мора чувати, јер народ је без културе ништа, до гомила меса и костију.

Није, дакле, проблем ни у парама, ни у испразности посла. Невоља је што се, обзиром да неке ствари нико, или готово нико ни не каже јавно, то што напишем чује. Омирише. Усвоји. Онда се у изведби унакази. На страну и непризнавање ауторских права и непостојећи хонорар, нема веће казне него да спознаш дегенеризацију сопствене мисли у туђим рукама.

Не бојим се каменовања као старозавјетни пророци, страх ме неписмене и незналачке осредњости која копира за привременост. Копира, не ствара.

Како ником не падне на памет да ме препише на неким другим мјестима и направи пругу од Милошевца до Бијељине или почне преговоре с Русима о изградњи нуклеарне електране на граници са Неовисном Републиком Хрватском

Искључиво лаки потези. Понижавају нас све законима, чијом објавом лажу народ да ће користити опет двоглавог орла или праве паркове и споменике тако да се стиди и најновокомпонованије Скопље.

И није случајно да је таква кичерица могућа у престоници државе чији народ је признат за посебан 1943. године, она проглашена на територији данашње Србије 1944. године, језик нормиран под комунистима тако да има три српска слова и самопроглашену цркву 1967. године усеељену у Немањићке задужбине, а независност добија 1991. године са идентичним границама Краљевине Србије из 1914. године, осим оне сјеверне. Са Србијом.

Народ без културе и наслијеђа не постоји.

Али, као што проповједник Соломон говори прије 3.000 година, како је све испразно и бесмислено, сво знање таштина и мука духу, али да је ипак боља мудрост од лудости; тако и ја ипак бирам да радим. Јер је заиста боље бесплатно радити, него бесплатно лежати.

Када радиш, онда знаш. Неко ти може видјети рад и наручити посао. Ако само лежиш и кукаш на средину, постаћеш државни службеник. То нијесам никад био. У условима окупације нећу ни бити. Али ћу се против окупације борити. Са новом снагом и жешће него до сада.

Није нормално да страна војска маршира нашим улицама, неизабрани страни држављанин пише изборни закон, предсједник не може отворити рачун у банци, немамо свој грб и химну и да су сви чији је посао да то не спријече, одлучни да нас преуме, пљуну на све што су Срби били до сада и одрекну се нашег писма.

Стога, у инат окупаторима и домаћим издајницима, пишем колумну сриједом. Средина седмице је једнако добра за почетак посла, као и понедељак.

Чак и боља.