Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: БиХ је држава која више не постоји ни на телевизији

За мјесец дана боравка на ратишту у бившој совјетској републици Украјини, нијесам био свјестан до које мјере и са којом страшћу се то пратило код нас. Сад тек увиђам да је у неким областима живота ратно стање заступљеније у државној заједници Српске и Ефбиха, него што је то у Доњецку. Посебно у Ефбиху. Различита интерпретација кризе, хиљаде километара удаљене од нас, још је један доказ да никаква "држава БиХ" не постоји.

У Украјини се између Вашингтона и Москве води прави рат. Aмерички и други специјалисти западних земаља, активно учествују у борбама против руских снага, испитујући своје најновије наоружање. Поред, сада ничим ограничене испоруке наоружања, шпијунски авиони и надзорни сателити Запада достављају обавјештајне податке о покретима руских јединица, како би их нашла украјинска артиљерија и авијација.

У исто то вријеме, баш док ја ово пишем, Пјотр Дубров и Антон Шкаплеров, руски космонаути у руском свемирском броду Сојуз МС-19, таксирају за новац америчког астронаута са Међународне свемирске станице назад. Санкције и антируска хистерија која је преплавила Запад на мајчици Земљи, не важе у пространству бестежинског вакуума свемира.

Зашто? То је подручје гдје су узвратне руске санкције болније за Сједињене Ентитете Америке, него за Руску Федерацију. Тако је Димитриј Рогозин, глава Роскосмоса, замрзнуо сарадњу са Европском свемирском агенцијом и објавио да Американцима више неће продавати ракетне моторе РД-180. "Нека пробају да лете на својим метлама, или нешто слично"; поручио је тада Рогозин.

Што се нас тиче, овај рат је наизраженији у економском смислу. Америка гура Европу, посебно Њемачку, као монетарно топовско месо. Из политичких, а не трговачко-производних разлога, Берлин је принуђен да слиједи политику свог вазалног статуса у НАТО, те је ово криза од које највише страда Украјина, Русија и Европа. Као одјек економског рата, код нас је цијена бензина и дизела већ добрано прешла психолошку границу од три марке по литру, а традиционално се одразила и на рафове са брашном и шећером.

У локализацији туђег рата даље од економије, посебно се ревношћу истиче Тамни вилајет. Као што се деведесетих антисрпска хистерија користила као практична вјежба за ово што се сада ради против свега руског на Западу, сада се теленаркотична сиротиња раја наше исламизиране браће, несметано догријава вијестима о ратним операцијама. Сарајлије су тако у првој половини мјесеца марта "обзиром на новонасталу ситуацију у Европи" обавијештене од стране ресорног кантоналног министарства да заједничке просторије у зградама, које могу служити као склоништа, требају бити доведене у употребно стање. (?!?)

Поставља се сасвим логично питање – Од кога или чега власти из муслимански доминантног дијела Ефбиха намјеравају сакривати људе у подруме? Сарајево ће бити изложено нападима суперсоничних ракета туркијског имена Кинжал, право са руских крстарица у Црном мору, или се очекује минобацачка ватра са далеких Враца и хаубички плотуни из суптропских предјела Лукавице?

Обзиром да је неким јавним личностима из Србије забрањен улаз од стране Граничне полиције, јер су "пријетња по националну безбједност БиХ", једино логично објашњење је да су Милош Ковић, Горан Петронијевић и Александар Раковић; црна артиљеријска тројка под командом пензионисаног генерала Братислава Дивковића. Њихов задатак је био, нема више у то никакве сумње, да монтирају минобацач 120 мм на локалитету Златиште и униште зграду БХРТ. То је неправедно приписано Рајку Васићу, док су то биле обавјештајне инструкције руског писца Захара Прилепина, којем је у доба хистерије око "украдене украјинске иконе" (коју нико више не помиње) такође забрањен улаз у земљу.

У Блискоисточном Сарајеву је отворен унутрашњи фронт борбе за други канал Федералне телевизије, који они називају "државна телевизија". Та тобоже "заједничка телевизија" гдје су запослени српске националности на нивоу статистичке грешке, обзиром да генерални директор исте никада није био Србин, угрожена је искључиво постојањем Радио-телевизије Републике Српске.

У стварности, Белмин Карамехмедовић је одбио понуду менаџмента РТРС за вансудско поравнање тога што од 2017. године не уплаћују дио својих средстава скупљених од претплате. Одлучио се на судски спор од којих је већ два изгубио, из кључног правног разлога јер не постоји закон о оснивању заједничке корпорације РТРС – ФТВ – ФТВ2 (БХРТ), па самим тим ни легалан основ за пребацивање средстава. Претплата скупљана у Ефбиху је симболична као број запослених Срба, што ће рећи да се сад, и то ретроактивно, захтијева да грађани Српске наставе финансирати антисрпску уређивачку политику, коју нико од њих ни не гледа.

Од колумне "Зашто је Пејка Медић забранила моје гостовање на БХ радију?" из 28.01.2021. године, био сам саговорник "јавном радијском БХ емитеру" свега једном, а тај иступ сниман камером је избачен из прилога "заједничке телевизије" јер сам изјавио да Сарајево није требало чекати извјештај из Уједињених нација са Ист Ривера у Њујорку о томе да Кристијан Шмит и ОХР више нијесу легално присутни у БиХ, већ да је прије тога требало отпочети преговоре са нешто ближом Бањом Луком.

Обзиром на то, ником није јасно о каквом "унутрашњем непријатељу" говоре браниоци БХРТ? Али је сасвим јасно да на овим основима и овим понашањем неодрживе државне заједнице нема више ни на телевизији.