Дани(ј)ел Симић

Два су точка зловољна

Бицикл има само двије мане. Узбрдицу и падавине. Аутоцитат завршен.

уторак, септембар 24, 2019 / 22:00

Права штета је што, релативно донедавно, бицикл није никада имао утилитарну функцију у мом животу. Само забавну. Рекреативну. Чим сам научио да тјерам на два точка, користили смо их искључиво „да се возамо“. Биц, како смо га тада звали, служио нам је евентуално да брже одемо негдје гдје нам је забрањено ићи, па да се стигнемо вратити у вријеме прозивке за ручак.

Још прије средње школе, уозбиље вас тако да бицикл сматрамо нечим што је за дјецу. Без горива, без струје, у ратном мраку и пубертетлијском неисцрпу снаге, огулио сам ђонове генерацији ципела, гиљајући преко асфалта. Бања Лука, не само да је била без градског саобраћаја, већ без икаквог. Возити бицикл пустим улицама, пак, није однекуд уопште постојало као идеја. Биц је за клинце.

Сјећам се да смо за вријеме рата, заједнички отишли бициклима да посјетимо старијег другара који је имао ПВО распоред у селу Поточани. Од једне агресије НАТО из ваздуха, до друге на Србију четири љета касније, положио сам возачки и успио сјести за управљач аутомобила, старијег од мене 12 година. Са све саобраћајном. На брежуљцима Београда, гдје биц зову бајс, међуградски услови живота су трајно дотукли велосипед у мојој свакодневици.

Превоз за сиротињу

Још увијек се сјећам популарно-психолошке књиге са илустрацијама, штампане осамдесетих. Неки налицкани, сиједи чича са полуцилиндром, придошао пред луксузну зграду на бициклићу точкова мањих од мог понија. А власник је те зграде и свега у њој. Испод је, везано за статусне симболе, писала реченица у смислу: Човјек високог сталежа, користи превозно средство нижег сталежа.

Општедруштвена клима код нас је таква и данас. Нико ко би озбиљно да се угура међу „добростојеће“, неће себи допустити да на посао долази бициклом. Дозвољено је бити на државној плати и рекреирати се викендом, позадине утегнуте у јарке боје бициклистичких гаћа. Но, уколико бицикл користите да возите дјецу у вртић или намирнице са тржнице, онда сте, ‘нако, сиротиЉа.

Е, сада нам је дошло од богатих да је бицикл шик, кул, у тренду и фенси. То, као и све друго што долази кроз меку моћ, углавном оних који су нас бомбардовали, некритички и неупотребљиво прихватамо. И шта даље радимо – гурамо бицикл дубоко у стереотип да он код модерног и богатог народа служи само за рекреацију.

Откриће точка

Прије пар година, коначно сам примјетио бицикл који је висио са плафона гараже тако да га видим више главе при упаркиравању. Најмање једно деценију и по га гледам и никад ми није пало на памет да га сјавим отуда. Одједном, након толике самоосуде на пјешачење у циљу елиминације кола, како обично бива, наумпало ми баш то. Вода млака, али откривена.

Мој зет је након рата пронашао стари чешки Фаворит и додао му јапански Шимано мјењач. Офарбао га да буде што дречавији и шаренији, аплицирао пар флека-наљепница и поклонио мојој сестри, док му је још била цура. У међувремену су се узели, а бицикл трајно извисио.

Тркаћи бицикл. Цестовњак. Друмаш. Танке гуме. Нема блатобрана. Без заштите од ланца и стопице да сам стоји усправно када га не возиш. Минимум тежине, за максимум брзине.

Скинем га са вјешала, одгурам до продавнице која има адаптер за „француски вентил“, те установим да видно испуцале гуме са ознаком „Направљено у Чехословачкој“ – држе зрак. Али баш. Возио сам, брат брату, најмање једно три мјесеца док није пукла предња, а још једно два-три док није пукла друга. Унутрашња.

Одузимање од сабирања

Онда ми је, при првој поправци овог превозног средства, као пореском обвезнику који годишње троши између 1.500 и 2.500 КМ на гориво (а вози на плин и биљежи потрошњу до статистичког нивоа), те даје минимум 500 КМ држави за папире да то може чинити, без додатног сервисирања, путарина или евентуалних прекршајних казни, на крају синуло:

Преко 2.000 КМ, најмање, кошта само вожња већ купљеног аутомобила у најјефтинијем регистрационом разреду. И то у минимуму пројектованог минимума.

Са друге стране наставак за француски вентил је 2 КМ. Обе гуме (вањске и унутрашње) изашле су 54, 70 КМ са замјеном. Двије сајле за кочнице и два метра (скупог) бужира 16 КМ, док је отежавајућа околност да ми је баш јуче први пут пукла гума, а на друм сам већ након сат времена истјерао возило уз 16 КМ трошка. Са монтажом.

У ово би требало додати експертизу и пар резервних дјелова мог зета који је репарирао кочнице, али и одузети знање које сам стекао помажући, тако да то умијем урадити сам. За око двије године непрестане, свакодневне експлоатације, превозно средство са погоном на мишиће ми је окрњило кућни буџет за 88,70 КМ. При томе је на гориво одлазила сва она прекомјерна храна и пиће, коју себи као грижу савјести намећу пратиоци калорија.

Из педале у главу

Разлика између непуних 100 КМ СВИХ ДВОГОДИШЊИХ ТРОШКОВА ЗА БИЦИКЛ и минималних 4.000 КМ за аутомобил у истом раздобљу, разлика је која постоји и између култура и нација. Рецимо, једног Србина и једног Низоземца. Или Нијемца.

Поготово јер већину времена (ја барем) возимо по граду и набијамо оно што се зове „градска потрошња“. Нусефекти овог експеримента којем сам се добровољно подвргао, а возио сам на тим ћелавим гумицама и читаву прошлу зиму, били су повећана тјелесна снага и издржљивост. Уз ноге, којих се не би постидио ни ногометаш Друге фудбалске лиге РС.

Осим љености или малограђанских статусних критеријума, не постоји разлог због кога би неко ко живи на приближној надморској висини гдје му је и посао, на исти у Бањој Луци ишао колима. А иде, и ићи ће и даље, дајући нечовјечно много новца за непотребно скуп аутомобил, којим ће се показати сусједима, родбини и остатку свијета.

Почело ми се, док сам бојажљиво возио бицикл у живом страху да за почетак барем не паднем, само казивати. Послије су дошле апликације за брзину и потрошњу. Послове које иначе обављам по граду, обављам брже, чистије, без издатака за гориво и паркинг. Уз то, а то је уједно и велики проблем, у велосипедском свијету је код нас таква саобраћајна анархија, да се можете понашати и као возач, и као пјешак. Без икакве назнаке да би вас полицајац и помислио заустављати или казнити. Што поготово згодно дође, ако сте пинули преко 0,3 промила.

Природољубиви политички програм

Мало је познато, што би рекла твитерашка инвокација, да сам ја еколошки фундаменталиста. Али онај најгоре врсте. Онај који екологију назива природољубље/словље. Ловац који одавно није ништа убио и заиста сматра да је наш спас у законима и промјени навика, који ће очувати још релативно употребљиву и спасиву природу око нас. Прије свега у сарадњи са ловачким друштвима, па онда редом.

Возим на плин од сезоне 2002/2003. и сматрам да би планетарно требало ограничити возила за пет путника на 1.300 квадратних центиметара мишићавости мотора. Преполовити дажбине онима који се погоне на плин или струју. Возила преко 1.300 квцм опорезовати толико, да у цијену стане сва разлика између кола и бицикла, узводно израчуната. Што прије установити парк шуму на Старчевици, прије него све зелене површине не постану грађевинско земљиште… То би била далековида и одговорна политика.

С тим мислима, враћајући се из супермаркета, сретнем Тиху Дакића на углу Радомира Путника и Гавре Вучковића. Иде с посла. Пуних руку, дигнем једну кесу у поздрав, а како је он неоспорни бициклистички ауторитет за мене, окренем се да видим како то па он вози. Кад тамо, најпроминентнији активиста на два точка у Српској, не само да није ушао у предвиђену (бицилистичку) траку, већ не вози ни у оних 60 центиметара коловоза гарантованих законом.

Иде по пуној линији и претиче колону. Држи телефон у руци.

Што га нијеси снимио?

Рекао ми је готово свако коме сам то поменуо, сматрајући да је Тихо безмало па Гордана Катана. Нема потребе да дневнополитички поганимо питања око којих се слажемо, јер овдје требамо заједно славити бицикл. Тај генијалан изум људске расе.

Плус, Тихо је сутрадан сам објавио видео са истог саобраћајног потеза, документујући своја огрешења о рођено учење и саобраћајне прописе, а да му то нико није замјерио. Толико је бициклизам и велосипедски активизам у нашој јавности битан.

#sunshine #commuting #cycling

Gepostet von Tihomir Dakic am Dienstag, 16. April 2019

Стога сам одгодио ову колумну, те отишао на „доручак са новинарима“ у организацији Центра за животну средину, а поводом Европског дана покретности. Да ово све лично кажем Тихи и осталима. Био је свега један новинар више од људи укључених у пројекат. Свеукупно седморо душа. То је најпластичнији показатељ оваквог НВО-приступа, спонзорисаног од земаља НАТО „да нам буде боље“.

Не само у овом, у свим могућим другим питањима. Пуно пара, које се дистрибуирају у активистичке плате, „слободне медије“, пуно консултаната и пратећег особља, пуно састанака, скупих вечера и доручака, нереалних пројеката, а резултати никакви. Непостојећи. У крајњу руку симболични. И по питању женских, дјечијих, општељудских права. Менталног здравља. Промоције младих лидера. Борбе против корупције. Грађанског активизма. Ништа. Нула бодова.

Апологија Тихи

Тихо вози скоро сваки дан и вози брзо. Смара га да иде траком у којој губи снагу и концентрацију. По њој ходају пјешаци, гурају се колица, паркирају се моторна возила, а на раскрсницама сте изложени озбиљној и редовној могућности да вас кола убију. Без икаквог претјеривања.

Када возиш путем вртоглавих 20 на час коловозом, онда те виде, јер прате друга кола. Бициклистичке траке које су нерегулисане, неравне и испуцале, уопште не примјећују. Да те на путу не би згњечили уз ивичњак, паметније је у застоју возити по пуној, средином коловоза.

То су стварни проблеми бањолучких бициклиста. Не грађански активизам. То што Тихо мијеша своје политичке амбиције и бициклизам, то ће наудити само бициклизму. Неће му помоћи код бирача. Исто тако, може се веома лако наћи бициклистички лоби у свим сферама живота, па и политичког. Свих боја и секти. Крајње је вријеме да се то формира и да неко у Бањој Луци почне радити свој посао.

Работа за мјесец дана посла

Један од њих је да се регулишу нова моторна возила у виду електричних скутера, која се морају кретати по коловозу, а не по плочнику! Но, вјероватно ће се чекати да неко изгуби главу или заради тешку повреду, прије него што законодавци схвате да нема никакве разлике између мотоцикла на унутрашње сагоријевање и оног на електромотор. Регистрација, истина дупло повољнија, мора постојати.

Најбитније је да највећи град Српске добије градски саобраћај. Ово што данас имамо, највише је приградски. Линије употребљиве за становнике ужег градског језгра, те развијање навика да се користе умјесто аутомобила за одлазак у центар, први је предуслов за чист ваздух. Смањење цијене превоза и повећање цијене паркинга, ствари су које рјешава држава. Приватници неће сигурно.

Везишта за бицикле треба на градском нивоу стандардизовати и распоредити у великој количини на свим кључним тачкама и пред државним институцијама. Затим би на мрежу бициклистичких стаза, која је сада већ прилична захваљујући планирању у самоуправном социјализму, требало везати за дијелове града који их немају. Тако, да се неке улице претворе у једносмјерне, а друга трака физички одвоји и намјени за двоточкаше на људски погон. Поставе семафори за бициклисте. Нема, заиста, тренутно боље улице за пробни балон, од Српске улице, која се већ наметнула у неким приједлозима. Чујем. Подржавам.

Ово све сам написао са намјером да објавим када прође Европска седмица покретности, јер не требамо о позитивним странама бициклизма говорити само један дан или хефту. Уједно, сматрам да нам ЕУ није пријатељ и да нам никаква памет и новац са стране неће донијети добра. Ништа, док се сами не прихватимо посла који одговара нашим потребама, али тачно онолико колико и могућностима! Никакве манифестације, конференције за штампу или семинари. Тражимо предизборно обећање на ову тему, браћо, а не звона и прапорце на бицилима!

На концу, извините што касним али, рекох већ, јуче ми је пукла гума. На властима је сада да ми до идуће године не пукне ланац.



6 КОМЕНТАРА

  1. Ekstra dobar tekst, mada se meni čini da će pokondirene tikve voditi plemensku zajednicu u pravcu da će na kraju biti sramota prošetati gradom a kamoli voziti biciklo pored svih tih „divnih“ uređaja za prevoz koji rade na baterije.
    I ono najvažnije gradovi se bukvalno pretvaraju u groblje njemačkih automobila i to mora ostati tako jer režimske marionete za račun DRUGA ČLANA drže sve benzinske pumpe i osiguravajuća društva, režim naplaćuje kazne i republika živi od svog osnovnog prihoda.
    Zato Simiću batali biciklo, blizak si režimu i gledaj da ne izlaziš iz helikoptera dok cesna ne dođe pa nam u budućnosti napiši jedan lijep tekst u fazonu onog dokumentarca “ Na krovovima Sao Paolo “ kako se lijepo u režimu razvio helikopterski saobraćaj a svima je jasno da DRUG ČLAN i njegove režimlije neće više ni da gledaju pakao koji su stvorili na zemlji.

  2. Смањење цијене превоза и повећање цијене паркинга, ствари су које рјешава држава. Приватници неће сигурно.

    Везишта за бицикле треба на градском нивоу стандардизовати и распоредити у великој количини на свим кључним тачкама и пред државним институцијама.

    Simka .bili nam ovo pojasnio.na koje se drzavne istitucije misli?

  3. Recimo zgrada vlade RS-a je drzavna institucija.Ako bi tu bilo vise vezista za biciklo(kotac) da li bi nasi „drzavnici“ stvarno tu vezivali „konje“ ?

    I poslije posla odjahali opet na njima kuci?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *