Дани(ј)ел Симић

Даниэль Симич: Украјина за неупућене – рат који ће бити јуче

Пишем ово у Ростову, гледајући на обале ријеке Дон. Мирно тече. Тамо негдје у послијепоноћном мраку је ушће у Азовско море. Град је пуст. Коронично. Да нијесам дошао одакле јесам, ни по чему не бих закључио да се Руси спремају изазвати нови свјетски рат.

четвртак, 17 фебруара, 2022 / 00:34

Овај "рат" који је Русија повела против Украјине, а који се завршио прије него што је почео, показао је само да нашим информативним простором суверено владају Сједињени Амерички Ентитети.

Сви су покусали. Читав низ земаља, па и Србија. Подижући панику, позвали су своје грађане да напусте Украјину. Неки затворили и велепосланства. У дану када чак и далекоисточна, потконтинентна Индија, даје такву препоруку својим држављанима, Владимира Путина је посјетио Олаф Шолц Меркелић. Предсједник владе Савеза Ентитета Њемачке.

Пала је одлука. На истом овалном столу, као из цртаних филмова, гдје је на вишеметреној физичкој дистанци већ скомрачио Емануел Макрон. Русија ће, као знак добре воље, прва повући дио снага, које чувају залеђину Доњецкој, односно Лугањској Народној Републици.

И, тако, већ на конференцији за штампу – рат се завршио.

Зато је наслађујуће забавно посматрати професионалне ратне хушкаче, који су га до јуче заговарали као неминовност. Као непостојеће оружје за масовно уништење у Ираку. Убиство пуковника Гадафија, као увод у мир, напредак и демократију у Либији. Недодирљивост естрадног шовинизма тобожњег "геноцида" у Сребреници, као пут за помирење и трајан мир у Дејтонској Долини Плача.

Фаланге Невладинића су пробдјеле ноћ у потрази за ратом. С романом Џорџа Орвела "1984" под мишком. Али узалуд. Осим што су у стању обноћ потпуно, а непријављено промијенити ставове, као кад се деси промјена државне политике у поменутом роману; Орвел и Хаксли су читав концепт антиутопије украли од много раније штампаног руског писца, Јевгенија Замјатина. Зато Невладинићи гледају благо телећи у завезане кондоме ујутру. Искрено недотупавно, без икакве свијести како су нагужени.

Најновији примјер је случај реда испред Генералног конзулата Републике Србије у Бањој Луци, који су и поред маратонског провоцирања, Невладинићи стојички одбијали да примјете. Истовремено, од реда пред Конзулатом Словеније су правили друштвени феномен достојан сталног праћења. И онда су се подали. Јефтино. Прејадно. На прву. Просто је то јаче од њихових трулих грудних кошева. По команди, као један, јавили су се на позив за мобилизацију војног одсјека Општине Врачар. С потписом референта Драгана Ђиласа.

Тако је могуће и да српско јавно мнење усвоји, не само тему, већ као чињеницу скору руску агресију. На потпуно исти начин, као што су сквичали о "великоспрској агресији" деведесетих или да се ми у Српској данас као наоружавамо.

Колико су на Западу у питању осиљени, а глупи и необразовани људи на највишим позицијама, најбоље говори епизода са британском министарком иностраних послова, Лиз Трас. На Лавровљево питање: "Да ли Британија бар признаје руски суверенитет над областима Вороњеж и Ростов?", ова незналица којој ово није први дипоматско-географски пролуп, рекла је да "Британија то никада неће признати". Мислећи да говори о Доњецку и Лугањску, а не сусједним им градовима у Русији, гдје су спорне војне снаге и нагомилане.

А, заправо, говорила је о Косову и Метохији?

Предсједник Украјине је више пута кукао, покушавајући додатно да задужи економски упропаштену земљу. Запад причом о рату, Украјини обара кредитни рејтинг, вапио је. Сада је то све обављено. Кијев се додатно задужио, односно наоружао за будућност насилности, што је представљено не само као економски безинтересан, већ крајње хуман чин Запада.

Стварни извор кризе је што комичар и милионер Владимир Зеленски, као агент НАТО, чини све да избјегне обавезе из Минских споразума (2014. и 2015.). Он је тај који је сконцентрисао више од половине Војске Украјине према Донбасу, умјесто да тим областима призна посебна права, како је договорено. Банална права. На кориштење руског језика, рецимо. Данас забрањеног од стране војне хунте, а као први језик га и даље користи преко 60 одсто становништва.

Истрајавање Русије да јој се пруже гаранције за безбједност у будућности, јесте одлучност каква се не памти. Русима је, напросто, прекипило. Слагали су их све што су рекли у 30 година, као и нас. Умјесто да то искористимо, безидејном неактивношћу дочекаћемо да пуштање Сјеверног тока 2, буде условљено статусом Кристијана Шмита. Више нас тренутно помиње Москва, него Београд. Стога користим прилику да се извиним народу Бјелорусије и Александру Лукашенку лично, за слугањерско и издајничко увођење санкција Минску.

Нећемо чути да се помиње Кубанска криза више, а могло је бити свашта. Дума је подигла улог тражећи од Путина да призна ДНР и ЛНР за независне државе, као што је признао Абхазију и Јужну Осетију 2008. У вријеме, такође, олимпијаде у Пекингу. То би био далекосежан догађај за будућност свијета. Срећом, ове године нијесу избори у Сједињеним Ентитетима, јер је питање да ли би ово нагуравање Зеленског да одигра улогу Михаила Сакашвилија, у том случају остало неуспјешно.