Да ли су нам дјеца безбједна?

Монструозна убиства која су се десила у јако кратком временском периоду запрепастила су ме као човјека, и као кримиолога. Пише Владимир Вучковић, магистар криминологије Регион је поново застрашен, запрепашћен и изненађен. Након свирепог убиства малољетне Тијане Јурић (15), које се десило 26. јула 2014. године у селу Бајмок надомак Суботице. Полиција је у Раковици надомак […]

субота, 11 октобра, 2014 / 16:09

Монструозна убиства која су се десила у јако кратком временском периоду запрепастила су ме као човјека, и као кримиолога.

Пише Владимир Вучковић, магистар криминологије

Регион је поново застрашен, запрепашћен и изненађен. Након свирепог убиства малољетне Тијане Јурић (15), које се десило 26. јула 2014. године у селу Бајмок надомак Суботице. Полиција је у Раковици надомак Београда пронашла тијело малољетна Ивана Подрашчанин (14). Јавност је оправдано забринута, и са правом постоји страх од понављања сличних облика насилничког криминалитета. Страх од криминалитета је у тјесној вези са бригом људи за властиту безбједност. Он је и показатељ виктимизације, који не мора да значи да је стваран и непосредан.

Мећу манифестацијама криминалног понашања тешко је наћи ону која код становника било ког дијела свијета изазива толико снажну реакцију као што је то случај са насилничким злочинима. Различити облици насилничког криминалитета, одувијек су били јако интересантни за криминологе. У раним фазама настанка криминолошке мисли, научници су покушали да поставе тезу да се „злочинац“ може препознати на основу својих тјелесних карактеристика. Модерна криминологија овакве тезе одбацује као неосноване и неутемељенe. Слична кривична дјела нису новост у историји људске цивилизације, увијек су се дешавала, и увијек ће се дешавати. Једна од битних црта криминалних статистика у већини земаља је пораст злочина са еламентима насиља у посљедњим деценијама. Једно од најчешћих питања које се пред криминологе поставља је – „Који су коријени насиља“?

Коријени насиља могу бити различити, почевши од биолошки недостатака па све до проблема у социјализацији. Поједини аутори агресивност настоје повезати са чиниоцима као што су структура мозга, ниском интелигенцијом и слично. Требало би у обзир узети психолошке особине и процесе који карактеришу психичко здраве људе, али и особе које посједују одређене социјалне аномалије. Никако се не може закључити да су биолошке и психолошке ненормалности, саме за себе узрок насилничког стила живота. Тачно је да се нeки од душевно болесних лица понашају агресивно, али је такође тачно да су многи од њих депресивни и пасивни.Највећи дио преступника потпуно је нормалан са психичког становништа (око 95%), као и највећи број осталих грађана. Ако је код починиоца нешто „ненормално“, то је његова недовољна социјализација, његови циљеви, хијерархија вриједности и одсуство морала. Стога би се прије могло рећи да физичке и менталне особине предиспонирају неке људе да се на поједине надражаје понашају насилнички. Поједине групе аутора сматрају да понашањем човјека, па и агресивним, управљају нагони, попут полног и нагона смрти. Један од битних фактора криминалног насиља је и задовољство које таква дјeла доносе починиоцу. Човјек кроз процес социјализације учи како да задовољи своје нагоне и потребе. Циљ социјализације није уклањање, већ такво задовољавање нагона на начин који је социјално прихватљив. Психоаналитичари тврде да је нагоне немогуће укинути.

Велика бол за све нас је чињеница да су на бруталан начин угашена два млада живота. Групе које су посебно рањиве на све феноменолошке категорије криминалитета су свакако жене, дјеца и стари. Многи људи имају једну општу слику жртве криминалитета. Та слика може бити окарактерисана путем виктимолошког концепта „идеалне“ жртве беспомоћне жртве која нема удјела у кривичном дјелу. Норвешки криминолог Нилс Кристие је описао идеалну жртву и њене карактеристике. Констатација мог норвешког колеге савршено осликава карактеристике дјевојчица које су убијене. Настрадале дјевојчице су према својој физичкој конституцији биле знатно слабије од нападача, већина људи који су познавали дјевојчице окарактерисали су их као узорне и примјерне особе, и починилац и жртва нису се познавали од раније.

Бијес људи према оваквим случајевима је очекива, и у великој мери заснован на страху да ће једног дана можда неко од ближег окружења бити жртва сличног акта. Покрећу се расправе о пооштравању кривичних санкција за починиоце најтежих облика насилничког криминалитета. Становишта сам, као и већина криминолога, да пооштравање кривичних санкција неће само по себи довести до елиминисања криминалне појаве. Увођење смртне казне, ни у ком случају неће спријечити понављање најтежих облика кривичних дјела. Криминалитет је појава која је „уобичајна“ за људско друштво, она се на може искоријенити, али се може свести на друштвено прихватљив ниво. Кривичне санкције требају бити строге и праведне, али јако битна ствар у борби са криминалитетом јесте да су кривичне санкције извјесне, неминовне и неизбјежне. Чак и благе санкције које су неминовне и извјесне имају већу превентивну ефикасност од строгих, али спорих санкција.

Корјени насилничког понашања имају своје дупоке узрочно-посљедичне везе, садржане у различитим сферама људске личности и средине у којој појединац одраста и живи. Као што сам раније нагласио није могуће препознати потенцијалног злочинца на основу физичких карактеристика особе, али је могуће препознати, чак и у раним фазама живота, потенцијално асоцијалне особе, које евентуално могу бити починиоци најтежих облика насилничког криминалитета. Надлежне образовне институције требају да таквим особама пруже помоћ и помогну им да се успјешно социјализују, те да науче своје нагоне задовољавати на друштвено прихватљив начин. Друштво посебну бригу мора показати о безбједности категорија које су посебно угрожене криминалитетом. Приликом провођењем превентивних мјера потребно је водити рачуна о професионализму, јер превентивне мјере код појединих особа могу изазвати неоснован страх и осјећај да су баш оне потенцијалне жртве, што може негативно утицати на људску психу. Испољавање најтежих облика насилничког криминалитета су показатељ да су заказaле многе друштвене поре, почевши од породице, образовног система, правосуђа, система за провођење кривичних санкција итд. Адекватна сарадња троугла локална заједница-полиција-образовање, може довести до стварања окружења које ће свим члановима друштва омогућити безбједност и задовољавање свих друштвених и животних потреба.



0 КОМЕНТАРА