Да ли ће радници остати без посла само због фејсбук пријатељства?
Директор ШГ Сјемећ из Рогатице тражи од сарадника да му се достави списак свих радника који су фејсбук-пријатељи кандидата СДС за начелника општине.
Пише: Зоран Јанковић
Милорад Јагодић, Директор Шумског газдинства "Сјемећ" Јавног предузећа "Шуме Републике Српске", иначе кандидат СНСД-а за начелника општине Рогатица на октобарским изборима за локалне органе власти, од својих сарадника затражио је да му се направи списак свих радника шумског газдинства који су пријатељи на фејсбук-профилу са Томиславом Пухалцем, СДС-овим кандидатом за начелника.
Наиме, прије десетак дана на фејсбуку се појавио Пухалчев профил гдје му се, за врло кратко вријеме, придружило преко 600 пријатеља. Број заиста није мали кад се узме у обзир кратко вријеме постојања профила и чињеница да Рогатица броји свега око 10 хиљада становника. Пригодним обраћањем Пухалац је позвао пријатеље да му се придруже, постављају питања, и да разговарају о рогатичким проблемима. У свим осталим елементима профил је класичан и нипочему није упадљив.
Изнервиран овако великим бројем пријатеља те чињеницом да се и неколико радника "Сјемећа" дрзнуло да виртуелно другују са Пухалцем, Јагодић је одлучио да их све казни. Посебно га је изнервирало што је профил конципиран тако да се отвара кад се у претрагу укуца "начелник Рогатице".
Према нашим информацијама од сарадника је затражио да се сачине спискови не само радника него чак и то да се на "црну листу" ставе и запослени чија су дјеца пријатељи са Пухалцем на профилу. Радници су престрашени и нико од њих не смије јавно да говори о овом проблему, јер је директор Јагодић пријек човјек и не би му било први пут да, у јавном предузећу, спроводи политичку одмазду.
Неколико чланова СДС-а раније је смијењено и прераспоређено на лошија радна мјеста само због страначке припадности, а за вријеме Јагодићевог мандата на посао је, што без конкурса што намјештеним конкурсима, примљено двадесетак радника, листом чланова СНСД-а. Укључујући Милана Марковића, предсједника одборничког клуба СНСД-а у СО Рогатица; па Марковићеву рођену кћерку; а онда и момке који су лијепили плакате СНСД-а на прошлим изборима, сада запослене на радним мјестима на која се иначе не примају људи без двадесетак година радног искуства у струци; али и супругу рођака предсједника ОО СНСД Рогатица др Слободана Планинчића која је поодавно зашла чак у шесту деценију, а ово јој је прво запослење у животу.
Иначе, до прилике да буде сљедећи начелник Рогатице Јагодић је дошао жестоко лобирајући у редовима владајуће странке, тако да је успио без кандидатуре оставити чак и актуелног начелника општине Радомира Јовичића.
Канцеларије овог јавног предузећа познате су као мјесто окупљања једне фракције ОО СНСД док се службени аутомобили (од којих чак три возе искључиво директора) користе за страначке потребе и путовања, а логистика предузећа као логистика за страначке активности укључујући и митинге.
У покушају да задржи средства јавног предузећа на располагању, посебно сада због потребе финансирања политичке кампање (која је увелико у току), Јагодић је изманипулисао чак и синдикат и раднике "Сјемећа" наговоривши их да од система "Шуме Српске" траже исплату свих заосталих примања или отцјепљење у самостално предузеће. Свјестан да ни од једног радничког захтјева неће бити ништа искористио је прилику да сва средства која само прелазе преко рачуна "Сјемећа" и одлазе на заједнички рачун Јавног предузећа, задржи на рогатичком рачуну. Тиме их је учинио себи доступним за обимне инфраструктурне радове и "куповину гласова" у селима у којима зна да ће имати мали број гласача на изборима.
http://www.youtube.com/watch?v=BzNFTYCOM1Q
🙁
Дај Јанковићу смараш више човјече, само лапрдаш у празно.
Janković ima zdrastvenih problema psihičke prirode. I zato mu ne treba u stanju u kom se nalazi slati poruke kako je dosadan i slično.Nemojte molim vas, najiskrenije.Ako bi prestao sa pisanjem Jankovićeva bolest bi se pogoršala ,prema mišljenju psihijatra prešla u oblik teške depresije sa neizvjesnim ishodom.Teško ga je pogodila vijest da mu je na jednom portalu uskraćeno objavljivanje tekstova uz obrazloženje urednika da njegove tekstove jedino čita kad ima problema sa zatvorom i da tad oštampa pokoji Jankovićev tekst,ode na WC,čita ,dobije proliv i na kraju sa tekstovima obriše guzicu.
Који портал је у питању?
Pozdrav Zoki iz Prijedora. Zoka druze moj davno su rekli da nema vjetra pauci bi nebo prekrili paucinom.
Taj dasak vjetra u Rogatici si ti.
FB je mac sa dvije ostrice. LJudi nikad ne razmisljaju o tome kako im se neke stvari mogu razbiti o glavu. Ja znam nekoliko zivih primjera ali ne bih sad o tome. Sa druge strane i taj Jagodic je idiot.
„Pali, žari, udbinski dizdare, dok red dođe i na tvoje dvore!“
MORAM DA ODGOVORIM NA OVAKVE BLJUVOTINE
„Vanja“ je Goran Mandić, u(ne)rednik zvanične rogatičke web stranice „rogatica.rs“. On nije pishički bolestan, samo je loše vaspitan. Bolje reći – nevaspitan je!
Ukuca on moje ime na pretraživač i „ide“ po internetu, predstavlja se pod raznim imenima, pokušavajući da dezavuiše moje pisanje. Da, samo – pokušavajući! Time što ničim ne pobija informacije koje objavljujem, već nagrdijim sintagmama pljuje po autoru, tj. mojoj malenkosti, samo potvrđuje to da ja pišem istinu. A da istina boli. Boli vlast, boli režim, i boli njega koji je dio tog režima.
Ove bljuvotine izrečene na moj račun samo su (blijedi) pokušaj da skrene pažnju sa objavljenih činjenica da je kandidat za načelnika SNSD-a u Rogatici Milorad Jagodić, „truli“ bogataš iako je cijelog života radio u državnim firmama za platu (!?); da se radi o silniku koji se iživljava kako mu padne na pamet na sirotinji raji; da je Jagodić politički manipulant koji je izmijenjao sve vodeće političke partije učlanjuju se u njih onda kad dođu na vlast: SKJ, SDS, pa SNSD; da zloupotrebljava službeni položaj i parama šumskog gazdinstva finansira rogatički OO SNSD i svoju ličnu političku kampanju; da Jagodića, krijući, Rogatičani zovu „Šojić“… itd. itd.
Neka Mandić kaže kad i gdje je on u životu radio kao novinar, kad je nešto napisao, kad je napravio prilog, kad ga je objavio i gdje? A da to nisu „Vesela sveska“, „Male novine“ i „Fabričke novine TPR-a“!
Neka danas napiše prilog na neku aktuelnu temu, neka ga objavi a da to nije u režimskim medijima. Neka ga pošalje „Frontalu“ pa, ako tekst prođe stroge profesionalne kriterije uredništva stranice, i ja ću ga pročitati. Evo, javno obećavam.
Pošto sam „prozvan“ po pitanju profesionalnih referenci, da ih sve ne iznosim ovdje jer bi baš izgledalo kao hvalisanje, iznijeću samo jednu: moj tekst „Drag druže Mile“ je, prema pisanju „banjalukain.com“ najčitaniji autorski tekst u RS u 2011. godini.
A gdje si ti, Mandiću, koji pišeš: „kad ima problema sa zatvorom i da tad oštampa pokoji Jankovićev tekst,ode na WC,čita ,dobije proliv i na kraju sa tekstovima obriše guzicu“, sa ovakvim pisanjem čitan? Ko Ti ovo čita, Tite Ti mrtvog? Mislim da kad bi ovu svoju sramotu pokazao ukućanima (a ne smiješ) da bi Te i oni naružili. Ko malo dijete. Jer su Ti ukućani obrazovani ljudi. U šta Ti ide u školu i u šta „sprca u gu..cu“ skoro šesdeset godina; u šta Ti život prođe a da se, na ozbiljne društveno-angažovane novinarske tesktove, bacaš ovakvim rečenicama, kao malo dijete.
Potrudiću se, Mandiću, da ovu sramotu od Tvog pisanja dostavim ženi Ti i djeci. Mislim da je ovo što sam Ti ja rekao „mala maca“ šta će Ti oni reći kad pročitaju čime se baviš!
Internet dugo pamti. Najduže. Šta ćemo, Gorane, za deset, petnaest godina, kad Milorad Dodik bude na smetljištu istorije, tamo gdje svi diktatori svijeta na kraju odlaze, pa kad izvučeno moje tekstove i tvoje „tekstove“ iz arhiva. Kad pročitamo kako sam ja pisao protiv diktatora a Ti ga branio brišući mojim tekstovima onaj dio tijela koji je sramota spominjati.
Ko će se onda stiditi a ko neće, Gorane Mandiću?
MISLIM DA ĆU MORATI DA TUŽIM
Ja sam – novinar. Sve što napišem objavljujem pod svojim imenom. Pravim imenom. Krštenim i u matične knjige zavedenim.
Istina je da objavljujem informacije koje teško optužuju režim. To i jeste novinarski posao. Iza objavljenih informacija moram da čvrsto stojim; da su tačne i istinite. I činim to.
Bilo koji lik, koji se skriva iza nicka, pseudonima ili bilo čega drugom, misleći da je zaštićen i da iz udobnosti svoje fotelje može u tastaturu ukucati šta god mu padne na pamet – nije u pravu.
Pošto sam ovdje nazvan „psihičkim bolesnikom“ i čime još sve ne, duboko sam uvrijeđen. A ko ne bi bio!
Moram se prvo konsultovati sa advokatom, da mi potvrdi da ovdje postoje elementi klevete, a onda ću, najvjerovatnije, da podnesem tužbu protiv „vanje“.
Ako su moje sumnje tačne da je „vanja“ Goran Mandić, to što mu je supruga po profesiji advokat, mislim da me uopšte neće spriječiti u nakani da zadovoljenje potražim na sudu!
A šta ako se Jankoviću ispostavi da sam ja baš Vanja,da sa ovim Mandić nema veze i šta ako sudski vještak dokaže da vi odista imate zdrastvenih problema psihičke prirode.A da je to tako i bez vještaka mogli su da zaključe oni koji su čitali neke od vaših tekstova koji ste objavili na ovom portalu.Recimo onaj tekst kojim se obraćate Danijelu Simiću.Pokažite taj tekst članovima svoje porodice , ne treba dalje da idete po savjet i mišljenje.Sikter od mene.
EVO, PONAVLJAM SVIMA, NE SAMO MOJO PORODICI, TO [TO SAM NAPISAO DANIJELU, A NA OSNOVU ČEGA SU „STRUČNJACI“ PROCIJENILI DA SAM PSIHIČKI POREMEĆEN:
Karabaja, 07.04.2012. 12:44:27 [36513]
Poštovani Dani(j)ele:
Nešto sam stariji od Tebe. Ne mora značiti i (životno) pametniji. Nego mi je samo vrat više ubijen životnim jarmom nego Tvoj što je.
Kad mi je otišao otac (Bog da mu dušu prosti i podari rajsko naselje), osim strašnog šoka, ništa drugo osjetiti nisam mogao. Čak me je bilo sramota što ne osjećam veliku žalost (zar treba i spominjati da sam tatu beskrajno volio!?). Bio sam emocionalno prazan ko prazna kaca. Ništa iznutra nije dopiralo osim odjeka tuđih riječi; mojih bilo nije. Bavio sam se trivijalnostima: koliko će ljudi sjesti na sahrani, koliko mesa je potrebno po jednom čovjeku… prvo jutro, drugo, treće… sedmica, četrdesetnica, da ribe i posne hrane pretekne a ne uzmanjka… i sve tako!
Od tada, evo, protiče sedmo ljeto. U januaru je započelo. Ni jedan dan prošao nije a da se pokojnog oca sjetio nisam. Ili da nisam spomenuo neke njegove riječi.
Pitam ga, tako jednom, kad ga je ljutnja prošla pa smo se nešto zaradili: „Stari, bolan, što se ono svađaš sa majkom!? Što ti ono treba u životu?“
„Eeee, dijete moje, ne znam kako bih ti to rek’o ili objasnio… ne znam, ne umijem. Ali će ti se samo kazati. Jednoga dana!“
Danas, kad se šta preporeknem sa suprugom (u kojoj to kući „dima“ nema) pa me djeca pitaju zašto to radim, odgovorim im očevim riječima: „Samo će vam se kazati. Jednoga dana“.
Starija kćerka studira i živi skupa sa jednim dečkom. Takav život sam i sam vodio. Ispostavilo se ispravnim, pa sam i njoj dozvolio. A i mislim da je lakše dozvoliti nešto što ne možeš zabraniti. Kaže da se nikad nije sporječkala sa njim a da joj ove riječi na pamet nisu pale. I da nije prokomentarisala: „Samo mi se kazalo!“
Prije par godina, kad sam kupio dobar auto, zajapuren sam vozio od autopijace do kuće. I to izuzetno brzo a mrzim brzu vožnju. Sve sam se žurio kući, jer sam znao da će se starom automobil mnogo dopasti. Žurio sam da ga on vidi, proba, provoza… Tek kad sam došao pred kuću sjetio sam se da više oca nemam. Prijatelja bez mita i korupcije. A od njegove smrti bilo je prošlo punih pet godina; od autopijace do moje kuće je sat ipo vožnje. Za svo to vrijeme ja se sjetio nisam da sam siroče.
Što više vremena prolazi moja tuga za izgubljenim roditeljem sve je veća!
Kad nam odu drage osobe, praznina koja iza njih ostaje nikad ne biva popunjena. Čak što više vrijeme odmiče sve više osjećamo tu prazninu. Kao izvađen zub. Nikakva proteza ga nadomjestiti ne može.
Međutim, od nevaljalog uvijek ima i gore. Daj bože da svakoga sahrane njegova djeca. Tako je od Boga dato. Ne daj Bože nikome, ni mom najcrnjem dušmanu, da mu se desi obrnuto!
Najveća životna filozofija koju sam naučio za ovih mojih 45 godina života jeste to da sve treba činiti skupa sa svojom generacijom: u obdanište, u školu, na ekskurziju, u vojsku, u rat, ženiti se, ići na roditeljeske sastanke djeci, raditi, u penziju ići… umirati! Bilo šta od ovoga da čovjek ne uradi kad i njegova generacija – pogriješio je.
Eh, eto, ja htjedoh da Ti, poštovani Danijele, napišem par utješnih riječi, a vidi šta napisah. Izvini, molim Te. Moje prokletstvo baš i jeste to da vazda pišem istinu.
U mom kraju prve tri čaše rakije piju se „za raja i pokoja duše pokojnika“. Četvrta se pije „za domaćinskog života i zdravlja, da poslije žalosti u dom dođe radost“!
Nemam ništa tome dodati. Narod je to rekao, a on je mnogo pametniji od mene.
P.S. U prilogu ti šaljem fotografije moje kćerke, tatine ljepotice, moga života i nade, sa modne piste 28. Nivea fashion weeka. Zašto ih šaljem? Nemam pojma, valjda, ponesen vlastitom pričom o životu, zato da se pohvalim!
Pozdrav, Zoran Janković
A PONAVLJAM PONOVO I TO DA ĆEMO SE, VANJA-NEVANJA, GORAN-NEGORAN, ČOVJEK-NEČOVJEK, IPAK MORATI VIDJETI MALO NA USUDU. ZBOG UVREDE DA SAM „PSIHIČKI POREMEĆEN“
Jankoviću,Jankoviću.Izgleda da ti je pamćenje kraće od kose na glavi. Skoro si za sebe napisao da dnevno piješ šaku bensedina. Pročitaj na uputsvu , bensedini se piju zbog zdrastvenih problema psihičke prirode, nije valjda da ih ti koristiš zbog prehlade. Šuknem i ja ponekad 2mg.Moja dijagnoza je nekad bila anksiozno konverzivna slika sa fobičnim elementima,nizak prag tolerancije na frustracije.Za tužbu koju pominješ, dostavi mi imejl da ti dam potrebne podatke o sebi.Jesi li se sjetio gdje i kad si pisao o svojoj „prehladi“.Vidimo se na sudu.
Велики поздрав за Зорана и свака част за текстове. Само удри по црвеној банди!
Zoka, ljuta Vanja nece niko da je ganja. Pusti brigu na veselje.Vanja ko Vanja . Uvijek je bilo vaznije ko kaze nego sta kaze.
Da sidje sveti Petar odozgo uvijek bi se nasao ili nasla Vanja koji bi rekli da to sto On radi ne valja , da je ovakav i onakav.
Pozdrav Zoki iz PD od prijedora!
E, moj Gorane, kako si nizak i jadan, a rezon Ti nezdrav i primitivan!
Činjenica je da mi trebaju besedini da bih zaspao. Ne krijem to. Da sam krio ne bih napisao. No, u mojoj glavi je, hvala Bogu Dragome, sve u najboljem redu.
Kičma mi je otišla dovraga. Kako kičma tako i sve kosti. U ratu sam navukao kostobolju za priču. Recimo, kad smo uzimali planinu Zvijezdu, bila je jesen. Tzv. šarokop; snijeg po vrtačama i ispod drveća. Pod borbom smo se popeli na planinu. Nismo imali nikakve zaklone. Sklonio sam se u neku rupčagu. Linija se stabilizovala. Zaspao sam. Sanjam kako mi pas kida leđa; kida, kida i kida… trgnem se. Čujem glas: „Jarane, jarane, ustaj, bolan, jesi li normalan, umrijećeš bez metka, snijeg ti je pod leđima okopnio“. Jutro sviće, ispod mene snijeg okopnio, oko mene nije, nacrtala mi se silueta u snijegu. Itd. itd.
Pored lijekova protiv bolova moram da pijem i bensedine, jer je to jedini način da mi se opuste prikliješteni živci u kičmi, da odspavam makar dva-tri sata. I to pod bolovima, kojih sam svjestan iako spavam. Zdravlje sam dao Republici Srpskoj, a šta sam dobio?
A ti meni, sram te bilo, kažeš da sam „psihički poremećen“!
Moj e-mail je [email protected]. Šalji generalije.
VIDIMO SE NA SUDU!