Цвијетин Миливојевић: Пропагандно чинодејствовање уз божје саслуженије

Када је, 1799. године, Наполеон Бонапарта извршио државни удар и себе поставио за првог конзула (пет година доцније, самопрогласиће се и за цара), први његов владарски акт односио се на штампу: од, до тада, постојећих 70, одмах је забранио 60 листова!

понедељак, 1 јуна, 2020 / 13:04

Једном од уредника преосталих новина, наредио је: „Упамтите, код описивања наших победа, говорите само о мени… увек само о мени – разумете ли?!“

Разумем ја године, поодмаклу животну доб. Подржавам и секуларизам у Србији.

Али, „онај“ патријарх Иринеј – онај, на пример, из 2011. п.н.е, дакле, од пре напредног „златног доба“ Србије – а ако ћемо право, и „онај онај“ председик Републике (Борис Први Лепи) умели су да обиђу, осоколе, охрабре, подрже, исповеде и причесте опозиционог човека у невољи, штрајкача глађу (и „зжеђу“), макар он био и потоњи председник Републике (Његова екс-екселенција).

Данас, тим пре што се, на овај дан 357. године, изјутра у девет сати, „појавио Часни крст над Голготом“, када су многи неверници поверовали у Христа – очекивао сам исто. Поготово што, од Новог двора (Музеја кнеза Павла Карађорђевића) у који је патријарх српски дошао „на ноге“, овом актуелном, председнику Републике, до степеништа зграде народног собрања, на коме су, 11. дан, још „строго постили“ посланици процрквеног политичког покрета „Двери“ – нема ни 100 метара кроз Дворски парк Обреновића.

Међутим, Врховник наш насушни успео је да, изненадним дриблингом удесно, избаци из равнотеже не само политичку, него, ево, и верујућу Србију. Да Црном Гором која је, за њега, колико до јуче, била „независна, пријатељска и братска држава, иностранство у чије унутрашње ствари не сме да се меша“ – засени не само „Фашисту који лаже да не једе“ (цитат: официјелни комуникеи режима), него, у дубоку сену небитности, „у односу на драматични положај српског народа у Це-Ге“, закопа целу опорбену Србију!

Хвала ти до неба, брате Мило – може само да зазбори Врховник наш насушни, на беспризорни покушај Врховног атеисте и Господара Це-Ге, Брда, Малесије, Санџака, Боке, Старе Херцеговине итд.итд да формира „Црногорску за разлике од хегемонистичке Српске“ некакву православну цркву! Јер, у сенци непочинија Врховниковог пословног ортака из Подгорице, остаће не само избори у Србији, већ и свака озбиљна унутрашња, овосветовна политика овде.

Ем је, уз наивно, „грлом у јагоде“ политичко саслуженије патријарха српског, од данас отпочела „диференцијација“, са озбиљном претњом да, од Српске цркве у Це-Ге, буде отеран озбиљан број преосталих Црногораца који су били верници СПЦ и који су, премда Црногорци, признавали српски за свој матерњи језик, ем ће бити испуњена и Врховникова жеља – да свака нормална комуникација у Србији о изборима и изборним програмима, а пред изборе – постане ирелевантна… Не рачунајући од сада, скоро па обавезу, свих „национално и државно одговорних“ политичких актера у Срвбији да се, пре него што ишта прозборе о природи власти у Србији, претходно легитимипу тако што ће, прво да окрпе по титоградском режиму, а „у име највиших интереса“ отћуте Врховникове грешке и грехове. Укључив и оно „уживо“ сврставање нашега Врховника на страну црногорског Господара, на сам дан избора у Це-Ге, пре чтири године…

Јер, Боже мој (биће тако), коме је у Србији, осим „рушитељима државе и нације“, до критике власти у Србији, у тренутку када је Српској цркви – вели патријарх – „теже него под Османлијама“, а српство из Це-Ге „протерују усташким методама“?! Чак и да је све то тачно (а, на срећу, није), да то, ипак, није мало прејако, да ли је, можебити, могло за октаву ниже, осим ако није, не дао Бог, циљ да се ублажи тежина злочина у НДХ – дајте мало дипломатије, националне и теолошке… Црква је ту, ваљда, да сабира (да у Це-Ге, уместо 30 одсто, сутра буде 40, 50 одсто српског народа), а не да надаље круни и расипа српски верски, национални и државни идентитет. А када гурате прст у око „некоме тамо“, поготово ако то чините у функцији изборне кампање председника Српске напредне странке овде, у функцији подржаваоца политичара који покушава да се, привремено, као и пред сваке изборе, рејтинга ради, представи као онај стари, непатворени радикал, од пре „веберовског преумљења“ – онда таква комуникација у име Цркве свакако није мудар пут.

А све, опет, у сред среде изборне кампање у Србији и у тренутку када су се режим у Србији, наводно у име грађана Срвије, и „Фридом хаус“, у име западног дела „белог света“, свако из свог рова, сложили у једном – у Србији „мањка“ демократије!

По „Фридом хаусу“, Србија (са све Црном Гором, Брдима, Старом Херцеговином, Боком, Малесијом итд.итд), први пут од 2003, није категорисана као демократска држава, већ је „напустила категорију делимично консолидованих демократија и прешла међу државе означене као хибридни режими“!

Српски Врховник промптно се сложио с тим. Цитирам, да не испадне да га погрешно интерпретирам: „У Србији је на делу фашизам, а пристојној Србији прете фашистичке фаланге, као у нацистичкој Немачкој тридесетих и усташкој Хрватској четрдесетих година (сиц)…. Зато тражим од народа да на најоштрији могући начин осуди фашистичко дивљање ових људи и да покажемо да је Србија демократска земља. То тражим и од свих политичких представника… Наше је да сачувамо демократију и на изборима покажемо коме верујемо.“ („Мирис пољског снопа фашистичког цвећа“, цвијетинмиливојевиц.блогспот.цом)

Логика здравог разума пита:

Па, да ли онда у земљи у којој је „на делу фашизам“ (навод: председник те земље), односно земљи која „није категорисана као демократска држава“ (цитат: „Фридом хаус“) има услова за демократске изборе?

Мој лаицистички одговор је: нема!

Али, ја сам само лаик. Ју-ес-еј губернатор Србије, дакле, амерички амбасадор у Београду, управо супротно, „апелује на демократску, прозападну опозицију“ да обавезно учествује на недемократским изборима, пошто је, вели мислилац Ентони Годфри, „најбољи начин за развој демократије у Србији управо да се изађе на изборе 21. јуна“!?

Док „Бојкот опозиција“ на незнане адресе „ситну књигу (жалби) пише“, наша „птица на грани“, дакле, ЕУ – не рече ли баш тако наша бивша евро-министарка Грубјешић – и даље „не разуме шта је то бојкот избора“?!

Па, кад је све већ тако, зашто онда промтпно, драговољно (пошто је ионако неопходно законско премошћавање вануставног стања без Скупштине и Владе с мандатом, које ће потрајати најмање од 3. до 21. липња, или по наредби „белога света“, свеједно, Врховник овдашњи саборно не помери изборе до тренутка када ће бити обезбеђено макар оно стање у коме опозиција неће бити окривљена за „савезништво са коронавирусом“ и за све смрти током пандемије?

А да би до, иоле демократских, избора могло да дође, осим оних неколико захтева „бојкоташа“, постоји и један, можда и важнији, општеграђански предуслов: да се власт која, већ девету годину, апсолутно влада Србијом коначно изјасни о томе у коме правцу, какву и колику (са 100 и 17 процената мање од територије Уставом дефинисане) Србију води!

Овако, вододелница између Врховника и опозиције, било праве, било конструктивне, било сателитске, и даље (за просечног бирача презбуњујуће) не иде линијом поделе на власт и на и опозицију, овде се не изјашњава о томе ко је за Врховника, а ко против њега, већ ко је за „Ацу Србина“, а ко за „Алека Најевропљанина“, ко је за „старог“, а ко за „новог“ АВ, ко за „генсека радикала“, а ко за „преумљеника“, ко за „100 за једнога“, од ономад или овог данашњег „100 за једнога“…

Јер, као што ЕУ, на оба ока, жмури на „мањак демократије“ у Србији у знак захвалности за хиперконструктивност коју Врховник српски показује у погледу одустајања од Косова и Метохије, тако ће тзв. национална опозиција, у наредним недељама, морати да отћути на „вишак аутократије“ из „виших националних циљева“, тј. због чињенице да се једини, Уставом овлашћени, заштитар Срба изван Србије, наш Врховник – гле случајности, баш усред изборне кампање – присетио да су српски народ и Српска црква угрожени по Црној Гори, Брдима, Старој Херцеговини, Боки итд, итд.

Због чега ће и у овој изборној кампањи, баш он, као „зачин Ц“, у све (морати да) се меша“, да „у сваком јелу (буде) мирођија“. А он се, баш у таквој бари, доказано, „осећа као као риба у води“.

Ради сваке евентуалности и, далеко било, могућих изборних изненађења на следујушчим изборима, ја бих саветовао да се све то, превентивно, и озакони. Ако већ, због ружне конотације, наш „Најдражи отац“ неће да то назове именом из 1933, „Закон о поправљању стања народа и државе/царства“, може то и да се скрати на (Ermächtigungsgesetz) „Закон о преносу овлашћења“.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *