Црвено-бијели ламент

Без обзира на Просинечког и причу о тренерима, Црвеној звезди под хитно треба једно приземљење, промјена сулуде и штетне мантре о величини и старој слави клуба која вуче баш тамо гдје се та слава и налази – у прошлост, у мрак Пише: Жељко Свитлица Роберт Просинечки је поднио оставку на мјесто тренера Црвене звезде. Изненадно, […]

уторак, август 21, 2012 / 05:48

Без обзира на Просинечког и причу о тренерима, Црвеној звезди под хитно треба једно приземљење, промјена сулуде и штетне мантре о величини и старој слави клуба која вуче баш тамо гдје се та слава и налази – у прошлост, у мрак

Пише: Жељко Свитлица

Роберт Просинечки је поднио оставку на мјесто тренера Црвене звезде.

Изненадно, након мучног и узбудљивог ремија са Радом и пред прву утакмицу плеј-офа за Лигу Европе са Бордоом гдје Звезда гаји резервисане наде, "Жути" је готово у сузама саопштио да напушта клупу и "да више не може издржати". Шта? Није рекао, а управа клуба каже да је изненађена исто као и навијачи који нескривено тугују.

Гледајући са стране, без познавања ситуације у клубу и Робертовој глави, рекло би се да је требао остати још ову сезону па ако не освоји титулу онда нека иде јер куп свакако не би задовољио апетите. Апетите који у Звезди зјапе као кљунови гладне младунчади олињале, очерупане птице.

Фрустрирајуће је када једна екипа и стручни штаб немају бар двогодишњиу шансу да се докажу колико могу прије него услиједи продаја у иностранство и распад. Растезање клуба по медијима и критике, критике, критике…сваког паса, промашаја, примљеног гола – сигурно су једна од ствари које Просинечки има на уму када говори да му се све скупило.

Без обзира на оставку Просинечког, трулеж у српским клубовима одавно је захватио и вањску кору. Сјетиће се они који прате Звезду, оног времена када је тренер био Александар Јанковић, млад, жестоки и декларисани звјездаш и војник клуба. Јанковић је заредао подоста добрих резултата, није губио утакмице, сигурно је био најслабије плаћен од свих тренера клуба у посљедњих 20 година – и отпустили су га.

То су они докази, они лакмус-папири и почетне тачке са којих креће сумња, а касније и закључак да у једном фудбалском клубу, "неке који одлучују", не занима резултат, остварен на најекономичнији, најбољи и једноставнији начин – доведен је тада скупи и у Италији већ одавно исхлапјели Зденек Земан – управљаче занима нешто друго. Ђаво ће га знати шта, али изгледа да су то паре и све у вези с њима, обртом, умножавањем, прањем. Додамо ли ту недостатак визије и напора да се ствари поправе и ето Звезде гдје је већ десетак, петнаест година.

Без обзира на Просинечког и причу о тренерима, Црвеној звезди под хитно треба једно приземљење, промјена сулуде и штетне мантре о величини и старој слави клуба која вуче баш тамо гдје се та слава и налази – у прошлост, у мрак. Одмах раскинути са праксом која траје од 1992. године, а израз у стварности налази тако што се прави огроман јаз између жеља и могућности, па се онда та јама попуњава празним ријечима и бесмисленим потезима. Такав потез је рецимо, враћање ретро дресова шампионске генерације из Барија на груди млађахне модерних првотимаца црвено-бијелог клуба, те стално опомињање истих да морају бити свјесни чији дрес носе и какав дрес носе – све то је веома, веома контрапродуктивно јер…Ова Црвена звезда сада, нема ништа са оном из осамдесетих и почетка деведесетих и то се мора јасно рећи. Мора се подвући црта – музеј нека се умије и нека се туристи сликају у њему – али на "Маракану" ваља истрчати са мишљу: ми смо један клуб, фудбалски (играчки) не претјерано моћан клуб, и ако побиједимо Кипране, Чехе, а поготово Украјинце, има да се радујемо. Ако избацимо Французе, то је велики упсјех.

И то је реалност.

Уочљиво је како је Партизану све ове године одговарала позиција "другог највећег српског клуба", који је увијек (ма шта навијачи мислили) у сјенци Звезде као неке старе, шкрипаве, славне лађе, чије заставе су подеране и искрпљене лошим и краткотрајним рјешењима. И лакше је било комшијама да ту бушну лађу престигну и торпедују и иза њених рупа и бродолома сакрију своје, ако не мање, а оно мање примијећене.

А то стање "мањег клуба" који није фаворит и који ради у већем миру, увијек је здравије у такмичарском смислу.

У Звезди је све некако занесено и болно, па и овај растанак са Просинечким који је остварио дирљиво другарство са навијачима. Ваља се вратити на терен, гдје се фудбал игра. И надати се да ће се на клупу вратити Јанковић.



0 КОМЕНТАРА

  1. ex-1978, 21.08.2012. 06:51:09 [46886]

    „Partizan je prvi i jedini veliki srpski klub. Sve ostalo boranija.“

    Јест кад би било по твом, ал’има тамо МЕЂУТИМ, јебе те историја:

    „Први фудбалски клуб основан је на почетку двадесетог столећа, али недоумица је коме припада таква част. У Суботици је 3. маја 1901. основан Спортски атлетски клуб „Бачка“. Више од две године касније, тачније 14. септембра 1903. у Крагујевцу је рођена „Шумадија“. Очигледно је да је суботички клуб старији, међутим, плаховита историја је помрсила конце. У време оснивања „Бачке“, Суботица је била у саставу Аустро-угарске монархије. Крагујевац је, међутим, био на српском тлу. На крају, преостало је само да се посегне за терминолошким дриблингом: „Бачка“ је најстарији клуб у Србији, а „Шумадија“ најстарији српски клуб.“

  2. Роби легендо нису те вриједни,вратићеш се ти брзо у неку нову и бољу Звезду,глодари могу само још дуго да безуспјешно лијече комплексе,Звезда је највећи клуб на територију читаве источне Европе она је у друштву бесмртних,а врло брзо то ће се показати на терену само да отјерамо којекаве Мишковиће и остале скоројевиће,ех 1978 ком плекси су гадна ставр а не бојте се брзо ће мо вас стићи и у кошарци ПОЗДРАВ

Оставите одговор