Црногорци не могу бити мањина у својој држави, али нацисти који мрзе Србе – јесу и требају бити!
Ових дана нам се медијски намеће једна лажна, непостојећа опасност да ћемо ми Црногорци, не дај Боже, бити мањина у сопственој држави! А онај ко то прича под ”Црногорцима” подразумијева само и једино националне Црногорце и Црногорце који сопствени језик не сматрају српским, док му Црногорци са српским идентитетом нијесу Црногорци.
Пише: Бошко Радовић
Дакле, такав који то прича – он дијели Црногорце. Уноси смутњу, свађу и ментални рат међу Црногорце.
Наиме националних Црногораца има око 45% а националних Срба има око 30% – по посљедњем попису од прије 10 година. Ко умије да броји и рачуна – јасно види да ни први ни други нијесу већина у држави Црној Гори, односно очигледно је да у Црној Гори, у смислу националног идентитета, нема већине!
А опет, сваком нормалном човјеку је јасно да су ти Срби и Црногорци – буквално рођена браћа и најближи рођаци. Дакле, такви Срби из Црне Горе и такви национални Црногорци – јесу једна велика и несумњива већина у Црној Гори. А ми их не спајамо зато што нам се свиђа та математика, или што нас неко плаћа, или да то буде против неког трећег – него зато што су несумњиво они припадници истог народа (на- рода, рода…) исте крви и гена, из истог села, истих предака, исте вјере и традиције, истих слава, свадби и сахрана.
На сљедећем попису може бити исти однос бројки, или приближан, сличан. Можда се врати оних 4-5 % Срба које је ДПС власт ”сабила” испод 30% својим опробаним демократским методама. Можда се повећа број Црногораца који говоре српским језиком….можда да, можда не.
Небитно.
Једно је сигурно: ни Срби из Црне Горе ни национални Црногорци не могу бити, сами за себе, натполовична већина у црногорском становништву.
Само заједно, онако рођачки и братственички, какви су у свакодневном животу, они могу бити већина. Они такви -јесу већина. А сви су Црногорци – по рођењу, по традицији, по држављанству. Они који се изјасне као Срби нијесу ништа мање Црногорци од оних који сијеку своје српске везе са рођацима и са историјом.
Постоје они Црногорци, који се још башкаре у медијским рововима што их је направила одлазећа власт. То су ровови подјела, међусобне мржње и искључивости. То су идентитетски погледи на стварност који монополистички наступају са једним националним идентитетом у односу на друге, сродне.
Они често причају о грађанској Црној Гори, а свако мало броје проценте и крвна зрнца црногорских грађана. Њима не само да припадници мањинских народа нијесу ”довољно добри” Црногорци, него међу Црногорце не броје ни оне људе који слободно и разговјетно кажу да јесу Црногорци. Не, они су заузели ту процјенитељску бусију и бирају, дају сертификат ко јесте а ко није Црногорац.
Па, поштовани Црногорче, ако кажеш да си Србин (као што су Срби били сви Црногорци до 1945г.) или по народности или по нацији – е ти онда не можеш ”ш њима”! Они ти не бране да ”будеш оно што си”, али ако нијеси оно што су они, и оно како они дефинишу појам ”црногорства” е онда ће они прије са црним ђаволом него са тобом….братом и рођаком.
Е то се, драги моји, зове нацизам. То је – црногорски нацизам. Он ратује против језика који се као матерњи учио у црногорским школама прије и послије 1918. Он ратује против тробојке која је уписана у Уставу Књажевине Црне Горе, и која је ушивена у ”црногорску робу”.
Он ратује против светосавског карактера Цетињске митрополије, о ком јасно говоре и пјевају сви писмени Црногорци прије 1918. Он не да Црногорцима да буду оно што су увјек били. Мало му је што он има слободу да буде шта хоће, и да га нико не дира у томе – него хоће да другима наметне да буду оно што неће.
Е тај нацизам је заслужио да буде минорна мањина у Црној Гори, а Црногорци, без обзира на свој политички (национални) идентитет, треба да буду и биће већина у својој Црној Гори.