Црне овце, бијеле вране и лијеви навоји

Заједно чекамо боље и праведније вријеме кад ће се гласно смјети рећи шта мислиш о лоповима на власти.

Посрнули предузетник и пропали интелектуалац.
Да ли смо, у овој животној причи, посрнули и у суноврат кренули ми или друштво које нас окружује? Ваљда ће некад доћи и то дуго, дуго чекано вријеме у коме ћемо моћи нормално да живимо и ми који смо лијеви навој!

– Комшооо, ‘ајде да запалимо! – позва ме чим ме је угледао.

Имао сам неког посла на имању и није ми се дангубило, али позив првог комшије се не одбија. Обиђох ограду, прођох на дворишне вратница, приђох му и сједох до њега, на један свјеже одрезан ћокић. Осјетих непријатну влагу сирове храстовине на дијелу тијела који пристојни људи не спомињу. И даље празним погледом загледан у пиљевину под својим ногама он ми понуди кутију са цигаретама. Трже се, схвати да је погријешио.

– Извини, мој добри комшија, ја заборавио да си ти бацио цигаре. Колико оно већ има?

– У октобру ће бити три године.

– Свака ти част, ја не бих могао. Прије бих се хљеба одрекао него цигара. – рече и повуче дубоко дим јефтине цигарете у плућа. Што би се рекло "до пета" повуче. Настави да гледа у празно.

– Режеш дрва? – упитах сасвим бесмислено и непотребно, тек да нешто кажем.

– Аха! – одговори кратко, али очекивано. Опет западе у дубоко размишљање.
И ја са њим.

Већ трећу генерацију живимо кућа до куће. Знамо се у душу. Заједно смо расли, играли кликера и пола-цијела, излазили у исте кафиће, ратовали. Он се оженио прилично млад за тадашње вријеме. Са деветнаест година. Ја сам отишао на студије. Њега родитељи запослише у државну фирму, али он убрзо купи камион и оде у приватнике. Прилично ризична животна одлука за младог човјека, али се у његовом случају показа као добра. Посла је било а комшо је био "оћак" за радом; прави усталац. Биле су то оне златне осамдесете.

Породица му је припадала тадашњој средњој класи и несебично му припомагала. Имало се могло се. Коме ће другом него своме дијетету помоћи, још кад хоће да ради. За непуну годину дана купио је он бољи камион и већ добро зарађивао. Поче се кретати у кругу добростојећих људи наше варошице. Бог га обрадова са двоје златне, здраве дјеца. Идила права. Али, онда поче – рат.

Одратовао је поштено, мушки, од првог до посљедњег дана.

Године проведене на линији осиромашиле су га. Камион, хранитеља породице, морао је продати. Појеле су га гладне године. Но, није се предавао. Пошто је трговина била једино профитабилно занимање он, у једној напуштеној муслиманској гаражи, отвори трговинску радњу. Поново је вриједно радио и добро зарађивао. Отвори и другу радњу. Купи комби па онда и камион. Купи гаражу у којој је држао радњу и на њој подиже спрат; дјеца су стасавала и мислио је и на њихову будућност. Пошто је посао цвјетао знало му се десити да дневно и по три пута мора да иде у Бијељину, по робу. Само истовари и опет нагази по гасу. Више од хиљаду километара правио је скоро свакога дана. Није се штедио. Трговинску радњу пререгистровао је у приватно предузеће. Све му је напредовало и множило се. Као у Реље Петра Кочића. Много је радио и много имао. Волио је и једно и друго. Научио је тако из младих дана. А и родитељи су му били радни људи.

А онда. онда опет као код Кочићевог главног јунака из приповијетке "Кроз мећаву", све крену низбрдо: "Пријатељи" којима је био жирант престали су да враћају кредите; он поче да плаћа туђу неозбиљност а своју доброту. Скупо да плаћа! Невоља никад не долази сама. Свако инспекторско ђубре које је у радње улазило са актовком односило му је по пар хиљада марака; неки од њих чак су му се и повјеравали да морају да толикоитолико пара дневно напуне у буџет иначе ће и сами остати без посла! Али и то да су им шефови наредили да њега морају казнити како знају и умију. Узалудна су била увјеравања да ће га таквим понашањем довести до просјачког штапа. Неколико великих, трговинских ланаца отвори своје радње у граду. Залихе робе постадоше му мање од потраживања повјерилаца. Са деветнаест година живота био је свој човјека, газда за тадашња мјерила, а у четрдесет трећој поново је био го као кад се тек родио.

– Знао сам ја да морам пропасти, мој комшо! – проговори он као да ми погоди мисли.

– Знаш како су, оно некад док је Бог по земљи ходао, у Пољопривредном добру Борике обиљежавали овце? Било их је више од хиљаду: штурке, двиске, старе овце, млади овнови, двогодци, трогодци. Једном бојом биљежили су овце за приплод, другом за продају, трећом за клање. е нас су ти, наше власти, набиљежиле овом бојом за клање. Знао сам то још онда кад су ми тражили паре из СНСД-а, још пред "оне" изборе, а ја им нисам дао. Знао сам да су моје предузеће и мене, тада, набиљежили неком бојом, само нисам знао која ће бити. Све су они нас набиљежили: једне за подстицај, друге за неповратне кредите Владе, треће за експресне кредите Инвестиционо-развојне банке, а нас четврте за – клање. Замисли кад неком држава да "нако" милион, како да се ја носим у послу са њим!? То су ти оне овце набиљежене за приплод. Е, пошто смо ти и ја набиљежени бојом за клање, нема нам спаса.

– Ма, нека смо ми здраво, мој комшија, то је најважније! – покушах да му одагнам негативне мисли.

– Јес’ ја, нек’ смо здраво! Не можеш бити ни здраво без пара. Да је која марка па нека се помало и кашљуца. – проговори из њега предузетник.

– Него, да те питам, магистрира ли ти? – упита он мене.

– Нисам још. Немам пара да уплатим остатак школарине. Положио сам све испите, просјечна оцјена 9,00, требао бих писати магистарски рад, али како кад – прекинух реченицу да не бих био контрадикторан са оним што казах прије тога.

– Кад немаш пара! Кад нигдје не радиш! Кад те након петнаест година крвавога рада смијенило, а на твоме мјесту данас ради балавурдија из владајуће странке. То ти је само зато што си пис’о против Доде. Ето ти сад! Најгоре ми је од свега што знам, кад би се све поновило, ја им опет не бих дао пара, а ти би и даље лај’о по медијима на СНСД и на Додика. Ти си к’о и ја, црна овца, бијела врана, шараф лијевог навоја. Политика и политичари су нам дошли главе, а да се ми никад нисмо бавили политиком. Само смо, наивно, мислили како може да се живи од свога поштенога рада и да се свакоме каже оно што се мисли. Зар то није жалосно, у каквом ово свијету живимо? – рече више за себе него за мене, угаси опушак ногом и поче да пали моторку, дајући ми до знања да је његова пауза у раду завршена. А тиме и наш разговор. Устадох и кренух. Он угаси моторку.

– Комшо! – дозва ме.

– Молим!

– Ти знаш да сам ја стари аутопревозник, запамти да и лијеви навој понекад затреба. Рјеђе, додуше, али кад затреба без њега се не може. Десног имаш колико хоћеш, све је њиме заврнуто, и на мотору и на шасији. Али лијеви, он је баш-баш риједак. То што он може да држи и издржи десни никад не би могао. Живи били па видјели, нема тог камиона на свијету коме неће, кад-тад, затребати лијеви навој – рече и поново упали моторку. Поче да пила дрва.

"Крадуцне" он тако (надам се да шумари не читају по интернету!!!), седмично по једном-двапут, метар-дрва-три из државне шуме. Изреже, исцијепа дрва и прода их. Пошто нема своје узима свијетску земљу под закуп и сије кромпир. Тако сада издржава породицу. И још издаје под кирију пословни простор. Ја, опет, радим тешке физичке послове на своме породичном имању. Издржавам чељад од пољопривреде. И издајем под закуп имовину коју сам од покојног ми оца наслиједио. Заједно чекамо боље и праведније вријеме кад ће се гласно смјети рећи шта мислиш о лоповима на власти. Посрнули предузетник и пропали интелектуалац.

Да ли смо, у овој животној причи, посрнули и у суноврат кренули ми или друштво које нас окружује? Ваљда ће некад доћи и то дуго, дуго чекано вријеме у коме ћемо моћи нормално да живимо и ми који смо лијеви навој!

Зоран Јанковић