Црна недеља и Лада Самара

Уколико вам се допадају они мање дијалошки уводни дијелови, визуелно лиризовани, прије саме шпице серијала Мртви ходе, ово је серија за вас. Свих 8 епизода начињено је од таквих саставака.

недеља, април 14, 2019 / 21:46

Зацрњен екран, бијела слова, наслов који сублимира дио радње који слиједи, у смислу неке врсте поглавља. Па онда сљедећи. Буде их десетак по епизоди.

У питању је читав низ вишеминутних углова посматрања радње, па обзиром да у првој епизоди иде поименце представљање ликова чију ћемо судбину пратити, може се говорити и о врсти монтаже тока свијести.

За разлику од неумитно намећућег поређења са мастодонтом по познатости и трајању и изради (опет Мртви ходе), у овом серијалу има доста мање патетике, а поготово одсуствује дијалог и ушминканост.

Без пуно набјеђивања

Нарочито нема дијалога у смислу америчких детективских серија, када се кадар пребацује са једног на другог глумца, који бифлају своје неприродно дугачке, компликоване и непрестане реченице у једном даху. Још изричитије нема неког вишесатног набјеђивања, емотивног заклињања, плачних погледа и изневјерених социјалних норми неизбјежних Мртви ходе.

У серијалу тренутно (април 2019.) хеликоптером из сценарија удаљеног Рика Грајмса и друштва (Мртви ходе), ти уводни дијелови су заиста врхунске занатске израде, са некада умјетничком дозом одсуства патетике, те када су ван радње и са минимумом приче, дјелују и као аутономни кратки филмови.

Прича је овдје рудиментарна. Не убјеђују се људи пуно. Звук је јасан. Шкрипи. Капље. Звецка. Клакће. Дахће. Дува вјетар и у даљини се чује рафална паљба и пригушени крици. Надлијећу авиони и бацају бомбе. Глухо је и пребучно кад је бучно. Непрестано у атмосфери ауторског филма.

Брзи зомбији, закрвављених очију

Серија зомби поткулутуре, постапокалиптичног пропадања друштва, у којој се зомбији убијају хицем у главу. Али су доста бржи. Но, нико то не помиње. Нема тог Архимеда.

Уз то су јако бијесни и јаки. И то је то, што се тиче разлика у односу на научнофантастичну поставку Мртви ходе, која је у најмању руку растегљива. И овдје било ко да умре, мора добити повреду мозга како би заиста умро, јер се неминовно претвара у зомбија. Уједен или не.

И овдје зомбији, поред тога што су брзи и јаки, не умију да се пењу. Визуелизација, отприлике, као да вас јури пас. И гласа се промукло. Вречећи. Из дубине грла. Покушава да вас уједе, ходајући на задњим ногама.

Пратимо судбину неколико представљених ликова, и оних који им се успут придружују, Сценариста сасвим нештедљиво усмрћује исте, да је јасно једино да ће ипак плавокоса мама Роуз, која је изгубила мужа и тражи дијете – догурати до краја.

Амерички расни поредак

Прича почиње код евакуацијске тачке, када плавокоса упознаје црнца, који јој убија позомбиченог мужа (дакако пожртвованог ћалета бијелца). Он се спремаше да је прождре, те она и убица војног обвезника Војске САД, заједно крећу пут стадиона; гдје сви очекују да ће наћи неког свог. Њена веза са црнцем је у степену дјетињасте исконичности, као да је напад зомбија и њихов сусрет, оно вријеме кад су се играли у пијеску.

Занимљив је тај лик плавуше, до тада у предзомбичном раздобљу историје скрајнуте жене, бјелкиње; јер се исти такав појављује и Страх од мрвих који ходе (испреплетани, пратећи серијал АМЦ).

Углавном, јака плавуша која је у стању доносити неочекиване одлуке будући да је свом дјетету рекла да је чека на Стадиону. Дјевојчицу претпубертетске доби, војска САД је евакуисала на Стадион. Исто име носи и посљедња епизода овог серијала.

Мајка Кореја, западна и источна

У свему томе, ако је глумцу до улоге стало, најтеже је било одиграти Корејанку која не говори енглески. Дакле, ако је глумцу стало, јер она до степена панике разумјева шта у сценарију желе баш да јој кажу. У нивоу лијево-десно. И куку ти је мени јадном. Глумица се, а немам појма шта прича пошто не знам ни јужно, ни сјевернокорејски, баш бечи и кревељи као глухонијема.

Нормално, обзиром да је био и један арапоид такав (убише га дјеца у школи – био превише племенит), да вам пада на памет прорачунање због чије и какве политике, или личних афинитета, неко преко продуцентских кућа убаци толико корејског језика у америчку причу. Непревођеног.

Но, дешава се то све чешће у САД. Као кад су почели учити руски, кад је лансиран Спутњик. а тако серија Арчер на одређени начин и исмијава америчко незнање страних језика и очекивање енглеског куд год се крене.

Три пута Лада Самара

У првих пар епизода америчке серије, најмање три пута у кадру се види Лада Самара. То, не да није толико уобичајено и нипошто случајно, већ је при гледању могуће пасти у сумњу да је ово снимљено у неком забавном парку у Источној Европи. Као што Кинези праве градове који личе на Париз или Лондон.

Но, то је чињеница. Као што видите на насловној фотографији, неко је инсистирао на руском возилу. Два пута у првој епизоди, на два потпуно различита мјеста, види се исто возило у кадру. Могуће је само, као пажљив гледалац филмских грешака са поетичко-продуцентским разумијевањем, донијети одлуку по питању:

Да или ликови иду у круг, или у САД има баш доста Лада Самара?

Један од кључних ликова, човјек који ни крив ни дужан бива стално спасаван, фрћкав и са тексас-јакном меклаудовком, неколико епизода касније јасно сједа за волан и покушава упалити Ладу Самару лијевом руком.

Не знам да ли треба бити неког СФРЈ сјећања, да се из прве позна металик, загаситоплавичасто сива Лада Самара у кадровима америчког серијала, али сасвим је сигурно, летимичним прегледом кокпита, да је совјетски дизајн Волшког Аузомобилског Завода технички узнапредовао у времену Руске Федерације.

Амерички расни поредак 2

Као што је и претпостављено узводно, сасвим сигурно плавокоса бјелкиња постаје неко ко причу доводи до краја. Преживљавања и уласка у Стадион.

До самог краја, нико није чуо ништа у смислу пуцајте им у главу!

То баш квари утисак, али на крају преживљава екипа по америчком расном поретку. Посљедњи у кадру су бјелкиња (вођа), црнац (војник) и азијаткиња (радник). Да се нико не љути. Најмање Хилари Килнтон.

Плус, ту је и Роузина кћер. Овакав крај, тако срећан и неочекиван, не објашњава се и стога остаје у тону свих епизода, али и несумњиво предвиђа нови серијал. Односно наставак.



Оставите одговор