Цркве и манастири у Црној Гори су имовина читавог српског народа

Председник Црне Горе г. Мило Ђукановић заложио се у својој изјави 12. јула 2019. за формирање "Православне цркве Црне Горе". Иако није уобичајено да верске односе у православном свету уређује неко ко се не декларише као православац, изјава г. Ђукановића заслужује осврт због функције коју он обавља, као и због насртаја на имовину Српске православне цркве у Црној Гори.

петак, август 2, 2019 / 12:44

Пише: Никола Милованчев

С обзиром на то да су српске цркве и манастири у Црној Гори духовно завештање и имовина читавог верујућег српског православног народа, сматрам се и ја обавезним да не ћутим, па наводим само неке од бројних доказа о томе.

Последњих година било је много замена теза и неистина када се говори о овом питању. Основне су две: да се историјски регионални појам Црногорци сада мења у национални, за векове уназад (замислимо када би нпр. Херцеговце данас прогласили за нацију и то за више векова унатраг).

Нешто тако нису се усудили чак ни комунисти када су 1945. стварали црногорску нацију. Погледајмо шта је записао Милован Ђилас у програматском чланку "О црногорском националном питању" ("Борба" од 1. маја 1945). Он наводи: "…јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији "Срби" од свих Срба – Црногорци". И: "По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци СЕ ОСЈЕЋАЈУ, А И ЈЕСУ, СРБИ…".

Друга замена теза је да се данашња Црна Гора пројектује као да су јој у прошлости припадала подручја која тада нису била део Црне Горе. Најбоље се то види у Боки Которској (данашње општине Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва). Ово подручје је до 1918. било у Аустроугарској и онда прогласило уједињење са Србијом. Цркве су до 1870. припадале Далматинској епархији, а тада је основана Бококоторска епархија. Или наведимо нпр. да је Св. Василије у манастиру Острог столовао као митрополит Херцеговине oдлуком патријарха пећког Гаврила од 1651. гoдинe. Може ли онда бити спорно чији је светац Св. Василије и чија је имовина манастир Острог?

Још 1876. је архимандрит Нићифор Дучић у Гласнику Српског ученог друштва, у чланку "Морача и Острог", записао: "Морача је дио источне Херцеговине, присјединивши се Црној Гори тек 1820…". Митрофан Бан, митрополит Црне горе у време Уједињења 1918. написао је у свом животопису за манастир Морачу: "Манастир овај сјајни је монумент из прошлости српске". Ни г. Душко Марковић ни г. Ђукановић нису наследници породице Немањић нити херцеговачких владика и не могу да располажу манастиром Морача, задужбином Вукана Немањића. А Његош, владика Раде? Његове речи упућене Дубровчанину Матији Бану 1848. г. пренео је Миодраг Максимовић у "Политици" од 24. јула 1994. (рубрика "Из наше прошлости" – "Треба најпре да се Српство ослободи и уједини"): "…треба најпре да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију а књаз српски у Призрен".

Исто тако, 1. септембра 1763. црногорски митрополити Сава и Василије Петровић моле католике, дубровачки Сенат речима: "да учините нашој цркви и народу черногорском једном сумом од асприх, како Сербли Серблима и својијем суседима". А Румија и њена околина, Шестане? Поп Милош Велимировић записао је1894. у београдском "Делу": "Један добар дио Крајине зове се Шестане. У Шестанима има 10 села и то су све арнаућени Срби католици". Задњих година о свему овоме пуно истражује и пише др. Горан Комар.

Др. Марко Јачов објавио је 1983. и 1986. у САНУ две значајне збирке докумената: "Списе тајног ватиканског архива XVI-XVIII века" и "Списе Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644". Шта кажу ватикански извори, Србима несклони?

За которског бискупа Марина Драга 1702. владика Данило Петровић је "Српски епископ са Цетиња". Мисионар Франческо де Леонардис пише 1638. о "српском обреду" (del rito Serviano) у Паштровићима, Црној Гори и околини Котора. Годину дана раније он је извештавао Рим о могућности да се на католицизам преведу "Црна Гора, Доња и Горња Зета и друге провинције Србије" (Monte negro, Zenta inferior, e Superiore, et altre Provincie della Serbia). Јaснo је куд се броје не само Црнa Гoрa, вeћ и Зeтa и њихoвe црквe и манастири.

И сама католичка црква вековима титулише барског надбискупа као Примаса Србије или Српског примаса ("Primas Serbiae"). Додуше, у прошлости су се појављивали и проблеми, нпр. 1247. године, када су барски грађани католици осећали јачу припадност Србији него папи и говорили "…што је нама папа, господин наш краљ Урош је нама папа" (цит. по хрватском историчару Милану Шуфлају, "Срби и Арбанаси", 1925, ст. 89).

Завршавам са два навода о католичким црквама на Приморју. Септембра 1925. краљ Александар Карађорђевић посетио је Бар. Надбискуп Никола Добречић дочекао га је речима: "Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику часну улогу у развитку и ослобођењу српског народа". А 1934, после убиства краља Александра, други наш родољуб, дон Нико Луковић, изговорио је у катедрали св. Трипуна у Котору ове речи: "Болом одјекују сводови овога светога храма, који виђе владаре из дома Немањина".

Зато тражимо поштовање и заштиту за баштину српског народа у Црној Гори.



1 КОМЕНТАР

  1. Како и стоји у тексту, црногорска нација је измишљена 1.маја 1945. у глави неког је*ивјетра Ђиласа. Прије тога Црногорци су били искључиво географска одредница.
    Како то и бива, да би се идеја о новој нацији одржала у животу, ваља направити отклон од извора, од српства, а од 1990их, како је то примијетио Предраг Вукић, србофобија постаје и идеологија ове Милове Црне Горе.

    Мало је са историјом незгодно, у који год да вијек оду, XIX-и, XVIII-и, XVII.-и, било који спис, повеља, или ако отворе земљопис из времена књаза Николе, или посвету било којег владике, само се Срби, српство, српски језик помињу, а ваља од свега тога направити отклон. Зе*ебана ситуација.
    И у даљњој историји исти клинац, још у XI.вијеку Кекавмен и Јован Скилица (http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0584-9888/2012/0584-98881249159K.pdf) пишу да је Стефан Војислав, утемељитељ династије Војислављевића, српски архонт и да је освојио (тадашњу Дукљу) земљу Срба.

    И поезија највећег ауторитета Петра II. Петровића Његоша српством одише. Ту је актуелни режим нашао неког пајаца, неког Килибарду који је дао „разумно објашњење“ како Његош бјеше наиван пастир, ђетић који је јагњад чувао, узео га је под своје свјетски пробисвјет Сима Милутиновић и задојио „тим злом“ српством. Јашта. Но не треба бранити Његоша, о Његошу дјела говоре, нити дати нешто пажње овом пајацу.

    Како су процијенили да им је у том процесу расрбљавања СПЦ сметња, режим је регистровао неку Мирашеву секту, неку ЦПЦ, како би им смањили утицај. Фјаско, нису приволили ни сто сљедбеника.
    Сада иде нови наум, прогурати закон којим ће спровести отимачину имовине СПЦ чији ауторитет у ЦГ их жуља.
    Паралелно ће медији дозирати србофобију, скрнавити историју, имаћемо наручена мишљења историчара (попут неког Шекуларца који је не тако давно шисао потпуно другачије и ресетовао се), „тумачити“ како уједињење 1918-е двије српске државе у једну бјеше окупација, но за сада им нешто и не иде.
    Како то и бива, пасјалуке можете радити, док сте у могућности, но дође вријеме да се положе рачуни.

Оставите одговор