Човјек птица (Birdman)

Човјек птица је филм чак и код нас, на пословично полтроничној РТРС, успјешно пар пута именован тако. Није непреводив као Спајдермен, Бетмен или Супермен.

И то је добро. Јер ово уопште није лош филм.

Ради се о самопреиспитивању америчке филмске индустрије, индустрије забаве уопште, кроз глумца који живи у страху да је просјечан. Односно, још и више да ће као такав остати запамћен. Просто јер, као и сваки глумац, зна да је он одличан и најбољи, само му живот није дао праву шансу.

Након Псеће љубави, Бабела и слично, Алехандро Инариту је тематски овдје зајашио у воде какве је у Холивуду већ замутио М. Најт Шајмалан. Или како се већ тај Индијац презива по Вуку.

Главни лик, Риган Томпсон, сасвим је задовољавајуће славан, као и глумац који га тумачи. Некадашња је звијезда суперхеројског филмског серијала о Човјеку птици, али одбија да сними наставак број четири, те одлучује да искамчи све паре које има и направи представу на Бродвеју. Све то у циљу како би се потврдио као карактерни, умјетнички глумац.

Умјетници, забавњаци и народњаци

Мучи га нешто што људи као што је, рецимо, Андрија Милошевић, углавном не говоре јавно. Ако уопште имају комплекс те врсте. Они омиљени и популарни артисти, који имају новца и сређен живот, али истовремено глуме у забави за најниже или интелектуално најприземније слојеве друштва. Имена домаћег глумца сам се сјетио, јер сам га баш прије гледања овог филма видио на БН ТВ како у оквиру недељног поподнева одговара на исто питање којим се бави овај филм. Он је те, који тврде да су за себе умјетници и омаловажавају оне као он, назвао лудацима. Или будалама, не сјећам се већ…

Исто тако се слабо сјећам прије једно деценију и по Београду, како је један мој колега из школске клупе имао састав који је управо снимао свој „алтернативни“ албум, те да је са невјероватном количином правовјерности у души пљувао и ниподаштавао пјевачицу Ивану, која се управо приказала кроз пројекат Негатив. Укратко: „Певала је годинама кичерско и заглупљујуће смеће у Тапирима/Тап 011, а сад се одједном мисли прешалтати и бити рок музичарка. Не може то тако!“.

Тај дуалитет између "умјетника" и "произвођача забаве", односно обрачун ова два свијета, најбоље се види у препирном дијалогу свемоћне критичарке и огољеног, скоро па гологузог главног лика, глумца и продуцента представе. Она му обећава да ће сахранити представу, без обзира што је није гледала. Она "мрзи све што он представља". Она се гади благајни као критеријума за успјешност неког дјела. Она брани умјетност и позориште.

На то све Перад-хуманоид оставља на шанку салвету, коју је двадесет година чувао као реликвију. Њу му је, захваливши се на изведби, након школске представе доставио управо писац књиге коју је адаптирао за Бродвеј. Комад папира је покушао улизички утрапити критичарки, прије него га је шкартирала и запријетила му полицијом.

Кларк Кент Бродвеја

Е, па Човјек птица је скинуо свој костим, те уз бубањ-секцију из офа јури кроз ходнике клозета са 800 мјеста за сједење, како његов шизофрени унутрашњи глас назива позориште у које је спискао већину новца који посједује. Ту се на крајевима или крижањима тих њујоршки запуштених коридора среће са другим унутрашњим органима представе у настајању, понајвише са Мајком, јако добрим глумцем који пред саму премијеру ускаче у представу већ знајући све реплике.

Ту је и мотив очинства, мужиштва, другарства, овисности, релативитета људских напора на шару земаљском.

На начин да испрва не знамо је ли и то дио његовог шизофреног бића, Птицолики има левитационе и телекинетичке способности, које исказује када је сам у кадру, што дјелу даје здраву умјетничку ноту. Поготово кад те способности, које би сваки човјек сматрао врхом нечије посебне остварености (са нагласком на тинејџера као највјерније циљне групе за индустрију забаве), овдје нијесу ни изблиза довољне да би се човјек осјећао оствареним.

Но, том паралелом у којој суперхероји крију своје моћи и стварни идентитет, често патећи због тога што им заслуге преузима Непознат Нетко, и овај појединац који се самодефинише као умјетник, испада несхватљиво опсједнут и рањив за већину популације на планети.

У свему томе важно, можда чак и апокалиптички нагллашено мјесто у филму узимају друштвене мреже, као кликовно-лајковне перцепције човјека као познатог, успјешног и историјски значајног. Птицамену то пође за руком нехотице, у претпремијери представе, простом глупом омашком каква се у позоришном послу лако може десити уколико се опустиш, па као искусан возач прикуњаш за воланом. У овом случају, да само у гаћама и са периком у руци прођеш у сред своје представе, од теретног излаза у бочној улици, преко туриста са камерама пуног Тајмс сквера, до главног улаза у позориште и право у представу. Скоро па гологуз.

Крви и позоришта

Послије катастрофалних предпремијера, односно прогона представе пред публиком, како би се то српски рекло, на концу премијере сам себи пуца у нос. Завојима поново узима обличје маскираног Човјека птице, али за њим, као својом шизофреном анимом, нема више шта да прича. Оставља га у сусједној просторији болнице и излази, те стаје на прозор своје болничке собе на облакодерној висини.

Успио је. Добио је одличне критике. Људи пале свијеће њему за подршку. Представа ће се играти годинама широм свијета. Једино што до овог тренутка ми знамо да његов лет по кањонима и клисурама њујоршких улица није супермоћ, јер пролазници на цести нијесу примјетили његово атерирање из небеса на Бродвеј, а и таксиста је трчао за њим вичући како му није платио.

И, сад, како је крај обављен као прави „умјетнички“, односно да његова кћерка подигне поглед са плочника и насмије се небу под облаке, без егзактног кадра који би рекао да ли је погинуо или лебди; Човјек птица би се у пуном обиму заокружио као умјетничко-преиспитивачки пројекат, када би се снимио Човјек птица 2 и зарадио веће паре од Спајдермена или Супермена са истим бројем.

П.С.
У једном дијелу филма главни лик приповједа се једаред нашао у авиону запалом у опасну олују и њене турбуленције, са Џорџом Клунијем пар мјеста испред њега. Док су сви вриштали, он је шутио. Паралисан страхом: Ако авион падне, сутра ће на насловној страни новина бити Клунијево лице.

Такође, Човјек птица додаје како је Фара Фосет умрла исти дан када и Мајкл Џексон, а нико је није ни поменуо. Тако је овај додатак уједно и објашњење ко је особа на насловној фотографији.