ЋИРИЛИЧЕЊЕ: И то је могуће у сатрапији Дон Мила Ђуканезеа!

На Фронтал.РС постоји таг „Латиничење“, за оне што су, бај д веј, жељни да причају енглески, али им не иде. Па га пишу у српском колико год могу.

уторак, 18 фебруара, 2020 / 15:06

У овом случају имамо „ћириличење“. Јавну службеницу, која се за новац свих грађана Црне Горе, изругује српском народу и СПЦ у тој држави, те их цитира са братског ИН4С „у изворнику“.

Сви, али сви Невладинићи (државног или парадржавног типа) као ова овдје, шириоци су међунационалне и вјерске мржње. И то искључиво против Срба.

Њихова борба против национализма, је борба искључиво против „српског „национализма“, који као централизован пројекат уопште не постоји.

За разлику од „монтенегринског народа“, који се производи од рушења Његошеве Завјетне капеле на Језерском врху Ловћена 1972. године, чије историјски брзоплето склепавање подржавају и бивши комунисти, и садашњи фашисти. НВО сектор финансиран са Запада, ЕУ, САД и НАТО.

Мало ли је?

Патетиком против српства

На новокомпонованост своје нације узвраћају југоносталгијом за понијети, тешком патетиком из средњошколских споменара, те шлагерима титоиста као уравниловки са српском традицијом. Ђорђе Балашевић и Кемал Монтено умјесто Светог Саве и Владике Рада.

При свему томе, она за језик користи „матерњи новоговор“, захваљујући чему, у сравњењу са југоносталгијом у темељу свог идентитета, јекавским јотовањем звучи као тешка неписмена гуска, која је шљегла у град и добила посао по партијској линији.

Је ли вам чудно што монтенегрински постјугословенски усташоид позива на правду и код нас у локалу. Мисли се на Бању Луку. Знате већ чију и знате ко то плаћа…

Знаћемо и докле.

(Фронтал.РС нема проблем да пренесе ставове ове госпође, пошто су у својој комичној, антисрпској мржњи у потпуности контрапродуктивне и изазивају сасвим супротан ефекат код конзумента.)

Докле, докле!?

Докле сеже политика вјере? Кад почиње политика живота? Је ли вама литијски мимоход супститут стварног живота, стварне љубави, истините оданости?

Да се је митрополит Амфилохије кандидовао за предсједника молебаниста и литијаша, убједљиво би побиједио без дилеме! Да се, којим случајем, кандидује и за свеца, мало би причекао ред, али имао би велике шансе да осване у неком манастиру, тј. његов лик да осване.

Нпр. у некој од задужбина цара Лазара и царице Милице, тик уз „библијског“ јунака Марка Краљевића. Његова свјетовна каријера, која је у успону, само је претеча оној која га тек чека. Задужио је српски род и дом, и све око и уз себе. Теократска величина, у овој својој и нашој пролазности, размишљала је и о пастирима и о стаду. И о томе коме ће што оставити! О тој ће се заоставштини уз гусле приповиједати. Колико само добара оставља! Мноштво пјесничких посијела, крштења и ништа мање анатема. Његов свијетли лик је освијетлио пут опозиционарима, који га подржавају и чијим се душама он указује као (не)формални вођа. Те опозиционе узданице, та свијетла пера и бритки језици, осјећају да им баш Амфилохије може помоћи. Вјероватно да би их он и знао сабрати, а неке и одузети. Наравно, ко то боље може од попа у успону политичке моћи, а на заласку дуге каријере. Жив и здрав био колико хоће. И он и сви пјешаци, обувени и изувени: и ђед Гојко што шета од Мурине до Велике, и босоноги 67-годишњи Драган из Козица пљеваљских, и 91-годишњи Блажо из Црмнице што је већ опјеван:

„Деведесет и још једну
Годину је сабр’о ђедо,
Али каже да безумље,
Он овако није глед’о.“
( извор Ин4С од 16.02. 2020))

Замислите, ни рат, ни болес(т), ни године, ништа ђеда не погоди и ништа му није тако тешко као ово што се данас дешава његовоме светитељу и светој му цркви!?

А тек млади Огњен. И прије шетње постао је познат: малчице наркотика и мрвице ватреног обрачуна су иза њега. Ситнице. Сабрао се, и сад је чист као суза божја што се слива низ лице иконе пресвете.

Икона је, иначе, недавно заплакала. Што због среће, јер се приказало новорођенче с крилима анђела, што због јада и невоље од Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Икона је прочитала Закон и сузе су саме потекле.

И дође ми на вриснем: Боже докле!?

Докле браћо и сестре, даме и господо, другарице бивше и другови бивши!? Докле ђецо, омладино, радници, сељаци, попови и поштена интелигенцијо!? Докле сеже политика вјере? Кад почиње политика живота? Је ли вама литијски мимоход супститут стварног живота, стварне љубави, истините оданости? Јесте ли икада имали учитеља, професора? Јесте ли икада од њих чули ријечи: молебан и литија? Знате ли уистину што те ријечи значе, или сте то ономад сазнали? Је ли вама, стварно, мрско све што није ваше, или ви мислите да је све баш ваше? Ко је вама ближи: прађед или свјештеник? Ђе причате искрено, интимно и отворено: дома или са поповима? Сварно, ко је вама отац: тата из књиге рођених или отац Велибор? Је ли вама јасно за кога треба тражити правду: за Амфилохија и СПЦ или за Давида, Ненада, Асима? Јесте ли се икад сјетили да зарад рођеног брата препјешачите силне километре? Јесте ли икад сестру обрадовали даром, или бар паром, као цркву? Мислите ли да је свијет почео са Амфилохијем и да ће само са њим вјечно трајати? Мислите ли, стварно, да је гуслање испод Дражине слике, или Радованове, или Војиславове, врхунац српске етике? Јесу ли вама новокомпоновани десетерци љепши од Кемалове, Оливерове, Бајагине, Ђолеве поетике?

Мора да је до мене! Ништа вас не разумијем.

Марина Вуковић, РТЦГ



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *